16.02. 2012 
Српски културни клуб 
У инфлацији текстова који се баве предизборним и постизборним калкулацијама унутар актуелног опозиционог блока, оправдано доминирају трагања предуслова за могућностима успостављања тешње сардање дела опозиционих странка за које се претпоставља да имају капацитет да у коначном збиру остваре победу на изборима. Разумна запажања да не треба додатно проблематизовати крхко, прећутно међустраначко примирје у значајном делу опозиционе сцене, укључујући ту и оне снаге које немају статус формалне опозиције (Двери, на пример) а артикулишу респектабилан број присталица и симпатизера, те да се треба усредсредити на критику власти, добрим делом губе на снази када се политике протагониста сагледају у даљој временској перспективи и кроз призму дугорочних националних интереса.
Наречена тежња за постизањем минимума сагласности међу релевантним опозиционим странкама, посве поткрепљена несумњивим незадовољством политиком актуелне власти, не исцрпљује, елем, у својим амбицијама, све стратешке националне ризике који се могу надвити над постизборном Србијом.
У атмосфери апсолутног медијског мрака и некритичког прихватања форматираних, увозних идеологија, чему на жалост није имун важан део формалне опозиције, као и подавања антинационалним процесима са недоличном страшћу, у чему поред власти учествује, такође, и део формалне опозиције, пре осталих, намеће се питање: Шта у ствари желимо? Пуку (форме ради) промену власти са мноштвом ризика да задуго и можда трајно изгубимо наду за Србију или вапимо за опстанком пламена националне самобитности? Илити, другим речима: Да ли је (збирна) победа на изборима и гарант неопходних спољнополитичких и унутардруштвених промена након избора?
Пре давања коначног одговора на ово питање, маркирајмо општа места. Уверење потписника ових редова јесте како је вероватно најважнија од више саглсности управо она да су људи свесни да даље овако не иде и да после свих ломова и понижења желе једноствану, обећавајућу истину, а не лажна обећања.
На жалост, у контексту кампања, истина, односно потпуна искреност није нешто што се показало као добитна комбинација. Изборно најболније је то на својој „кожи“ осетила Демократска странка Србије која је у датом тренутку морално-политички подвиг претпоставила свакој врсти обмане сопственог Народа. У доследном промовисању таквог принципа остала је потпуно, или скоро потпуно усамљена. Неукусно звучи, али истине ради, једини убедљиви следбеник веродостојног односа према Народу (независно од квалитета тог односа) био је и ЛДП. Ове странке су, свака са супротстављених полова, заступале аутентичне ставове, док су остале политичке странке, унутар широког маневарског распона, више или мање, манипулисале сопственим Народом, вешто се користећи популистичким инструментаријем, или кокетирањем са влашћу.
Но, пођимо редом.
Уважавајући тренутно стање ствари у бирачком телу, за пуку (дакле, још једном, са великим знаком питања, да ли и суштинску), промену власти након предстојећих избора, промену која би била на трагу расположења Народа, пре свега је нужно, а вероватно и довољно (?) да један човек, знамо и који, каже „да“ једном човеку, знамо и коме, који не зна да каже „не“. Овом приликом игноришем могућност (не безначајну) остваривања пуких промена користољубивим руковањем акуелне власти и дела формалне опозиције. Овај сценарио, шта више, са протоком времена не губи на извесности, док врло скора политичка историја оправдано оснажује дотичну извесност. Шта су, дакле, последице евентуалног потврдног одговора Војислава Коштунице, Томиславу Николићу?
Најпре мањинско (уз све импликације истог) учешће у коалиционој власти а потом, али не и мање важно, недовољан утицај на општу политику власти и напослетку, а свакако пресудно, инфериорнији положај једине јасне, национално одговорне и уставобранитељске политике у односу на програмски нејасну и безидентитетску политику већинског, математички супериорнијег коалиционог партнера.
Расплет ове формуле односа може бити највише двострук: доминантно спровођење политике СНС-а уз опортуно учешће ДСС-а, што искуствено није реално очекивати с обзиром на најмање два важна момента политичке историје ове странке: напуштање владе Зорана Ђинђића пола године након њеног конституисања, у времену највеће популарности Војислава Коштунице и саме странке, и враћање мандата Народу 2008. године, када више није било могуће остваривати јединстевену политику о косметском питању унутар коалиције са ДС. Сценарио који подразумева калкулантско, непринципијелно и властољубивошћу мотивисано учешће у коалицији са СНС, дакле, није утемељено у функционални код Војислава Коштунице и Демократске странке Србије и коси се са њеним идеолошким принципима.
Друга опција подразумева дизајнирано одустајање Демократске странке Србије од компромитовања и/или непоштовања претходно установљеног коалиционог договора и следстевна рекомпозиција власти коју би потом твориле странке, знамо и које, међу којима објективно и нема јасне програмске разлике, особито на плану основних, национално-државних вертикала. Откуд зебња да би коалициони партнер могао самовољно „скренути“ са зацртаног курса и тиме изнудити одустајање Демократске странке Србије од наставка сарадње? Отуд што у краткотрајној историји потенцијалног коалиционог партнера, до данашњег дана ништа не уверава у било коју врсту доследности или принципијелног става када се ради о круцијалним националним и државним питањима: и ЕУ и Космет (1), иницијатива за промену Устава (2) избегавање изјашњавања о Статуту Војводине и Резолуцији о Сребреници изласком из скупшинке сале… Био би то добро испланирани, форсирани чин пострањивања Војислава Коштунице не само из евентуалне коалиционе власти, већ и из политичког живота са кобним последцама по Демократску странку Србије и њену политичку платформу, али пре свега по – Србију.
Свакако, могућ је и трећи епилог, тј. коректно, уговорно доследно, функционисање коалиционе власти, али које су гаранције за то? Да ли је то нескривени политички нихилизам евентуалног партнера у коалиционој власти? Нихилизам који није креативна негација негативних аспеката политике власти кроз афирмисање национално одговорних решења, већ напротив, прихватање свега и пристајање на сасвим идентичну политичку парадигму. Или је то свакоме доступан и скривању немогућ паклени план двојца Тадић-Николић из децембра 2007. године чија је основна амбиција маргинализовање тзв. малих странака са великим политичким капиталом, попут ДСС-а и стварање двоблоковске Србије од које ниједна неће бити неприхватљива Бриселу и Вашингтону.(3) Може ли ова оклност уопште бити игнорисана када се анализира динамика односа на српској политичкој сцени? И коме је то заправо у интересу? И напослетку, да ли се овај догађај може сматрати својеврсним „српским пролећем“, благовременије спроведеним него чувено „арапско пролеће“ или „медитеранска јесен“? Има ли најзад разлога да то не претпоставимо?
Размотримо сада шта добија Демократска странка Србије овом врстом ангажмана, као и шта добија Србија? Одговор на оба питања је – ништа. Осим пар година учешћа у непрофилисаној, неорјентисаној и у крајњим дометима национално неодговорној власти, Демократска странка Србије стиче само трајни епитет властохлепне политичке странке која је погазила сопствена темељна програмска начела и свој политички идентитет учинила инвалидом коме ниједна врста политичког и историјског ортопедског помагала не може помоћи да не доживи судбину једне странке чије име није вредно помињати. Био би то збиљски корак ка политичком промискуитету до потпуног посрнућа. Без било каквог претходног разјашњавања свих важних аспеката заједничког деловања, па чак и уз претходно разјашњавање и утврђивање принципа без значајних покровитеља и гараната опстанка истих, тешко је претпоставити да ће оваквог аранжмана бити могућ. Аутор ових редова уверен је да је такво што немогуће.
Србија би међутим, посебно када би „разочарана“ или „преварена“ Демократска странка Србије сама одустала од даљег учешћа у власти (неком врстом враћања сопственог броја мандата Народу) била много кобнији губитник јер би поред суштинског одласка са политичке сцене странке јасних националних и државничких начела, готово извесно остала без унутрашњих брана национално дезинтегративним процесима и постала играчка у рукама креатора.
Хоће ли Демократска странка Србије изабрати власт или пристати на још један опозициони мандат, ствар је о којој ће одлучивати органи странке али та одлука ће, сасвим извесно, добрано одредити и судбину земље. Парадоксално звучи, али, ако су и приближно тачни резултати истраживања јавног мнења, односно, уколико политика Демократске странјке Србије заиста не може бити реалан и доминанатан фактор будуће власти, чиме би могла макар претежно, а првенствено у домену одбране националних интереса, спроводити основна начела своје политике, онда је за српско национално питање једино добро да у политичком животу учествује из опозиционих редова. То је гарант да ће опстати не само странка и њена идеја већ да ће опстати и брига о држави и Народу. Гарант да ће опстати пламичак наде. У сваком другом случају, као мањински партнер, осим што мора остати инфериорна, Демократска странка Србије може потрошити сав сачувани и обновљени кредибилитет и оставити драматичан брисани политички простор за запоседање преосталих атрибута државности од стране кључних заинтересованих фактора споља и изнутра.
Најближа прошлост и политичке чињенице, са посебним акцентом на допринос међународног фактора, недвосмислено уверавају да је пред српски Народ постављен кључни избор: почетак политичког осамостаљивања или наставак вазализације наметнутим политичким опцијама. И једна и друга варијанта, мање или више на трагу традиционалних деобних путања, представљају, дуге и сложене политичке процесе чије епилоге није могуће уочити у непосредној, постизборној будућности. (4)
Важно је стога раскринкати популистички механизам оних којима је то средство доласка на власт, или опстанка на истој, јер такав приступ не оперише са дугорочном перспективом Отаџбине и српског националног питања и у основи се бави сопственим позиционирањем а не положајем државе. Колико је погубна колективна амнезија, утолико је погубија колективна амнестија.
„Али, полако, видећемо шта о свему томе има да каже српски народ.“ (5)
Референце:
3 http://www.blic.rs/Vesti/Tema-Dana/70354/Tadic-i-Nikolic-ruse-male-stranke
5 http://dss.rs/javnost-obmanuta-o-dobiti-od-ssp/
Објављено у рубрици 
Tags: 
Не знам шта је нетачније, да је ДСС жртва потпуне искрености уместо неспособности или да је ЛДП, странка лажова, издајника, демагога и наркомана, износила неке аутентичне ставове, а не прежвакану америчку, хрватску, муслиманску и шиптарску пропаганду.
Превише је гладних уста у ДССу чини ми се…
Ziva istina!!!
Nema blanko podrske samo zato sto je neko opozicija, pa jos i tzv. favorit.
Истина је да је немогуће објективно анализирати околину у којој се налазиш. ДСС није жртва истине, ДСС је странка наивчина и салон политичара што није ништа боље него оно што већина овог народа ради у кафанама.
Најпре мора да се заборави на СРС да би се почео овај текст, а на трулој основи је немогуће засновати исправне закључке. Политичка партија која је била толико наивна или похлепна да је мислила да је највећи проблем склонити Милошевића а да ће касније лако скинути са врата спољни притисак и скрајнути домаће крвипије није зрела ни за чување наковња а камо ли државе.
Поштовани Никола,
трудећи се да разумем оправданост примедби и критика на рачун става који сам изнео у тексту, досетих се речи блаженопочившег патријарха Павла који је умео рећи:…”урадимо онолико колико можемо, а оно што не можемо, смирено препустимо Богу”.
Остајте у здрављу.
Срдачно,
С.Т.
Можда се чини да није тешко бавити се политиком и политичком анализом, јер то неки раде веома успешно и, рекло би се, лако. Али иза те лакоће стварања лежи огромно искуство и познавање политичара, политичке сцене у нас и у “њих”. Зато се чини да је то лако, чак просто к’о пасуљ. Овај текст показује да је то веома сложено, тешко, далеко, чак, тешко остварљиво.Или неостварљиво. Пасуљ се прекувао и на крају загорео. Сада “мирише на прву жену” како би рекла моја бака Даница, да је жива. Може некоме да се допада ДСС или не, али тешко да би могло да се тврди и то са сигурношћу да је то странка политички инфериорна у односу на друге, да је сачињена од политичких аналфабета и да јој је једино преостало да се бави “пузајућом политиком” или да оде у горе зелене, у апстиненцију. Далеко било!Ако је ДСС напустио скупштину за Ђинђићеве владе, то је учињено резонски и са отвореном намером, јер су они који су му држали леђа, исти ови који су и направили ову власт,знали да Ђинђић не ужива популарност у народу и да без Коштунице Слоба остаје владар на сцени. Зато је ДСС могао да напусти, јер без њега нема нове власти. Зашто је Коштуница вратио мандат, а није са радикалима направио нову владу, а могао је? Зато што је знао ко му се нуди. Значи, ДСС не улази у власт по сваку цену, али жели учешће у власти, јер је то једини начин да нешто промени, покрене. Добро, није неки трговац и никада то није била јача страна, јер и не мисли да треба магарца користити док су му ноге дубоко у блату. Само је Коштуница нудио чист папир свима када долазе на преговоре, па да се на преговорима договоре о стварном и могућем. СНС је или “нова” странка или потпуно НОВА странка и зато треба и бити опрезан код преговарања. Ја не бих ДСС поредио са некима са којима немам никакве додирне тачке, где се по свему толико разликују да је немогуће ни уз помоћ свевишњег начинити сарадњу. Просто је отужно, огавно чак. ДСС је правила добре потезе, али и правила грешке, јер је то странка из народа и за народ створена. Као што је познато народ прави грешке, не зато што је против себе, већ зато што у свом размишљању полази увек од добре стране живота у жељи да створи још бољи. Међутим, живот није увек на обележеном путу и многе замке су уз пут постављене. СНС је са “највећим рејтингом”, иако се није опробала на изборима, ДСС са значајно мањим, али зар то није предност народњака? Када се долази по младу , дарови се доносе и нико није сигуран да ће млада пристати на понуде. Али је то знак да је некоме потребна и да је некоме стало до њеног пристанка. А народ ћути и чека.
Стевану Аксентијевћу
Однос према идеји је више од односа према пракси.
У првом је пракса циљ, у другом је идеја жртва.
Поздрављам Вас срдачно.