Евроунијатизам – неофашистичка идеологија у Србији

Вероватно сте већ приметили да се заговорници евроунијатизма у Србији понашају попут свих сродних агресивних и милитантних неофашистичких организација, попут црномагијских и сатанистичких секти, у којима се испољава сваковрсни фанатизам, као и религијско-идеолошка осионост и нетрпељивост.

На делу је, у земљи Србији, сваке врсте поробљавање ума, понижавање човека, превасходно самосвојне личности, ругање свему самониклом и самобитном, ниподаштавање свега изворног и праизворног, свега аутентичног и оригиналног.

Са евроунијатима нема сувислог разговора, нема словесног дијалога, оног осмишљеног, одуховљеног философског дијалога, у којему се размењују идеје и искуства, у којему се сучељавају мисли и промисли, у којему се одмеравају чињенице за и против, у којему долази до изражаја свеколика врцавост једног отменог, узвишеног стваралачког духа.

У србских евроунијата нема алтернативе, заиста у њих нема никакве алтернативе.

Шта то значи?

То значи да они унапред одбијају да чују ону другу страну.

 Оно друго моје ја у ближњему, у ближњему који се налази  наспрам мене, и који је моје живо огледало, за њих не постоји!

Постоје само они, и њихова болесна визија некакве земље Недођије, некакве земље Дембелије, коју једино они виде у својих псеудовизијама.

По Карлу Густаву Јунгу, само талентоване стваралачке личности, а то су песници и уметници, као и ини духовни ствараоци, могу имати здраве божанске и стваралачке визије, док су у оних других, а то су нествараоци, илити политичари, те исте визије најчешће последица неке душевне, духовне или умне болести.

Следити визије политичара или идеолога, то је, не само опасно, већ веома опасно! Погубно!

Такви су визионари у двадесетом веку на стотине милиона људи послали у страшну смрт.

У смрт су их послали због својих болесних визија.

И они су исто тако говорили да Совјетија нема алтернативу;

или да германска псеудоаријевска раса нема алтернативу; као што су и латински језуити инквизитори узвикивали да света вера католичанска нема алтернативу.

И сви они који су кроз векове и светове говорили да ово или оно, свеједно шта и где, нема алтернативу, чинили су, свесно или несвесно, најстрашније злочине у име тих болесних визија, у име тих црномагијских мантри.

  Тренутно је стање такво у Србији, да слободан мислилац, слободна самосвојна личност, човек од духа стваралачког, нема где јавно да изнесе своје мишљење, своју поетику живота и живљења, свој философски поглед на свет. Па и ако се то неким чудом и догоди, у некој од алтернативних телевизијских емисија, већ ће се одмах, кроз пола часа, појавити макар тројица душебрижника инквизитора, језуита, евроунијата, који ће све оно што је рекао тај дотични господин, мудар човек, мислилац и философ, извргнути подсмеху и ругању.

И заиста, и евроунијата, свеједно којега пола и којега звања и профила, вазда провејава и преовладава дух ругалачки.

Све ме то подсећа на, заиста, дивну књигу Људи лажи, у којој аутор, М. Скот Пек, говори управо о тиранији медиокритета и хуманоида у савременом потрошачком и декадентном друштву.

Како ствари стоје, Србија одавно није демократска земља, већ нека врста римско-германске тиранократије, у којој је угушен сваки вид, сваки облик, стваралачке слободе.

И не само стваралачке, него слободе уопште!