1. Преображај српског друштва и државе, као и сваког појединца у њима
2. Културна политика
3. Српска национална свест
4. Идеократија
5. Вредност православног хришћанства за национални културни образац

1. Преображај српског друштва и државе, као и сваког појединца у њима

После Другог светског рата, српски народ је имао ту несрећу да је потпао под комунистичку диктатуру која је прекинула његов духовни развој и онемогућила га у стварању културног обрасца који је почињао да се образује у претходном периоду. Развој појединца подређивао се интересу владајуће партије, чија је воља издизана на ниво страшног суда, а евентуално супротстављање је, неретко, имало за последицу смрт или дугогодишњу робију. Понижавање нашег грађанства под комунистима било је слично терору отоманског завојевача, када је српски народ остао без племства које се посељачило и развој наше средњевековне уметности, и културе уопште, је тиме био прекинут. Тако је под комунистима народ остао без мислеће, национално одговорне, демократски оријентисане елите, а сам није био у стању да се избори с репресивним апаратом црвене олигархије. Они који су се интелектуално издигли из масе, су своје способности готово искључиво користили за оправдавање и учвршћивање система власти. Након комунистичке тоталитарне диктатуре, српско друштво, за разлику од других источноевропских друштава, није имало период предаха у коме би афирмисало пожељан модел понашања и створило узоре по којима би се владали одрасли и васпитавала деца. Одмах по слому бившег, једнопартијског режима, друштво је запало у хаос грађанских ратова на територији бивше СФРЈ и међународних санкција које су га материјално осиромашиле и духовно обогаљиле. Готово сваки појединац, који је живео од свог рада, нашао се на ивици егзистенције, у немогућности да себи и својој породици обезбеди услове живота достојне човека, као што су: здравље, образовање, квалитетна исхрана, културна надградња, путовања… Није чудно што се у таквој ситуацији као хероји младих нараштаја јављају криминалци, силеџије, сецикесе, паликуће, примитивци са новцем, шунд естрадне личности и слични представници полусвета. Због енормне оскудице у свему и свачему, људи почињу да цене једино онога ко има новац, без обзира на то којим га је методима стекао.

”Српски културни клуб – удружење за преображај” верује да је крајње време за преображај српског народа и друштва, пре свега културни и духовни који ће изродити и свако друго уздизање са дна на коме данас таворимо. Ми знамо да историја не започиње 1945. па имамо где да погледамо у потрази за вредностима на које треба накалемити стремљења и сазнања модерног човека како би се духовно, културно и морално оздравио и овај народ и сваки појединац у њему. Удружење има намеру да мотивише српску интелигенцију да изради културни образац човека 21. века, како је то у своје време препоручивао проф. др Слободан Јовановић. Тај би се образац заснивао на традиционалним вредностима српског друштва, светосављу, солидарности, поштењу, части, чојству, али би био надграђен достигнућима модерног времена, демократијом, слободама, правима човека, образовањем и науком.

2. Културна политика

Слободан Јовановић је читавог свог живота скретао пажњу јавности да је неопходно сачинити један културни образац нашег народа и друштва који до тада није никада формиран. На жалост, ни његови напори нису уродили плодом, нити је ко касније успео у том науму. Клуб сматра да је неопходно да неко покрене нашу интелигенцију која би, свакако била у стању да ову намеру спроведе. Професор Јовановић је лепо приметио код неких народа општеприхваћене обрасце какаве је он желео да поклони Србима. ”Културни образац је динамична друштвена структура и категорија и не може остати заточен у традиционализму, прожет ирационалним односом према прошлости, али се мора ослањати и на вредности које управо чине језгро традиције и историјског и културног искуства једног народа.”^[1]. Код Енглеза ”Gentleman”, код Француза ” homme honnete” или немачки ”културни човек” јесу обрасци у којима ”је наглашено лепо васпитање и пристојно понашање, али не као нешто спољашње и формално, већ као нешто у чему се огледа наша лична вредност и способност за самодисциплину.”^[2], тј. они су далеко од просте углађености, каткад и лицемерне, они подразумевају част, реч, поштење, моралност, продуховљеност…

Значај културе појединца и народа Јовановић почиње да објашњава на следећи начин: ”Култура је шири појам и од науке и од уметности и од политике. У нас је било политичара, и то знаменитих, који по култури нису стајали високо и којима се то рачунало у заслугу, као знак да нису изгубили везу са народом. Неки од наших чувених књижевника имали су више дара него образовања, и водили скоро чергашки живот. Неко време држало се да прави песник, у приватном животу, као и у свом књижевном делу, мора бити жртва својих страсти и осећања, и то, ако треба, појачаних алкохолом. За научнике пак, мислило се да, стојећи на врху просвете, самим тим дају доказа и о својој високој култури. Међутим, на примеру не малог броја научника могло се видети да наука и култура нису једно исто. Научник се често развија једнострано, развијајући своје интелектуалне способности о трошку осталих. Културни човек није једностран. Он негује и своју интелектуалност и осећајност и моралност… Кад је реч о култури једног народа, морају се узети у обзир све гране његовог духовног живота: не само његова наука, већ и вера и морал, његове књижевност, уметност, политика, право, војска, привреда, забава… тек на основу свега тога може се рећи какав културни образац тај народ има, и колико је тај образац продубљен и префињен. ”.^[3]

Примитивизам, као доминантна карактеристика наше политичке, медијске и естрадне сцене, а који их све повезује у једну, је директна последица недостатка културног обрасца о коме машта Јовановић. У таквој ситуацији, друштво не уме да процени шта треба презрети, одбацити, игнорисати, а шта прихватити, усвојити и унапређивати. Не постоји јасан критеријум, скала на којој се раздваја жито од кукоља, добро од лошег, пристојно од непристојног, морално од неморалног. Широке масе нигде и никада нису саме могле да покрену било какав друштвени процес, па им је и у нашем случају потребно вођство интелектуалне елите. Велики проблем настаје, када видимо да и припадници те елите, научници, новинари, уметници, политичари, професори… допуштају себи да за бедне хонораре и друге материјалне користи служе носиоце примитивизма, левог и десног екстремизма и у њихове окове још чвршће стежу сопствени народ.

У овом смислу Слободан Јовановић уочава феномен полуинтелектуалца, а дефинише га на следећи начин: ”… У те знаке спада и појава полуинтелектуалца, који се у све већем броју сретао у јавном животу. Узимајући га у његовом најпотпунијем и најизричитијем виду, полуинтелектуалац је човек који је уредно, па чак можда и с врло добрим успехом свршио школу, али у погледу културног образовања и моралног васпитања није стекао скоро ништа. Било услед његове урођене неспособности или због мана школског система, он није добио подстрека за духовно саморазвијање. Он уопште духовне вредности не разуме и не цени. Он све цени према томе, колико шта доприноси успеху у животу, а успех узима у ”чаршијском” смислу, дакле сасвим материјалистички. С осталим духовним вредностима одбацује и моралну дисциплину, али не сасвим, јер прекршаји те дисциплине повлаче кривичну одговорност. Ипак, и у моралном, као и у културном погледу, он је у основи остао примитивац. Неомекшан културом, а са олабавелом моралном кочницом, он има сирове снаге напретек. Школска диплома, као улазница у круг интелигенције, дала му је претерано високо мишљење о себи самоме. У друштвеној утакмици тај дипломирани примитивац бори се без скрупула, а с пуним уверењем да тражи само своје право, које му је школа признала. Он потискује супарнике немилосрдно као да нису жива бића већ само материјалне препреке. Он је добар ”лакташ”, – израз продро у општу употребу једновремено с појавом полуинтелектуалца. Претпоставимо да се у њега појавила политичка амбиција и да је успео постати министар. Тај положај могао је уграбити само кроз силно гурање и стрмоглаву јагму и зато ће сматрати да је то сада нешто његово. Из те своје течевине или боље рећи – плена, гледаће да извуче што више личног ћара. Биће корупционаш, али неће бити сасвим свестан тога, толико ће му то изгледати природно и на свом месту. Један полуинтелектуалац, кад је чуо да се говори о његовој оставци, рекао је: ”Ко је луд, да се одваја од пуног чанка?!”. Њему је изгледало непојмљиво да крај пуног чанка остане гладан.

Политичка амбиција једног полуинтелектуалца управо и није политичка. Она се састоји само у томе да се човек кроз политику обогати и да на високим положајима прогосподује. Он не зна ни за какве више и општије циљеве. Тек кад полуинтелектуалац избије на врхунац политичког успеха, види се колико је морално закржљао.”^[4]

Жеља је Клуба да српском друштву наметне такве оквире живљења, у којима би човек био покретан жељом да буде користан, признат, поштован због сопствених квалитета, али и спреман да личну амбицију и сујету потисне у други план зарад општег доброг. Велика би ствар била, када би свако од нас био у стању да каже: ”Он тај посао може да уради боље од мене, па нека га онда и ради.”. Јовановић, у вези са овим наводи: ”Стари Грци су говорили: ”Познај себе самог!”, ”Све са мером!”. Да би нашао мерило вредности, човек мора узети све ствари као делове једне целине. Тек кад их доведе у везу и покуша ускладити, он је у стању сваку ствар поставити на своје место и одредити јој релативну вредност.”^[5].

”Чим се човек нешто мало издигне изнад националног егоизма, њему постаје јасно, да нација сама собом не представља оно што се у философији назива ”вредност”. Вредност јој могу дати само општи културни идеали, којима би се она ставила у службу”^[6]]

Мора се респектовати чињеница да се друштво састоји од појединаца, те да оно може напредовати и развијати се само побољшањем појединаца који га чине. За тим иде позивање на антички и хуманистички образац Слободана Јовановића. Институције једног система, баш као и државу и друштво, сачињавају људи, па је логички парадокс мишљење да се простом изградњом и усавршавањем институција може поправити народ и друштво. Било на који начин састављене, институције у којима седе нечасни, грамзиви, непродуховљени, некултурни људи не би могле функционисати на ваљан начин, нити би могле допринети бољитку заједнице. Кључ је у поправљању и личном усавршавању индивидуе као основног чиниоца свих институција, друштвених и политичких група, које ће тек састављене, од тако оплемењеног материјала – служити с успехом својој сврси – унапређењу државе.

У помоћ за спровођење овог програмског начела, ”Српски културни клуб – удружење за преображај” позива све мислеће, духовне и добронамерне људе и организације.

3. Српска национална свест

Удружење има однос према држави и њеном оптималном уређењу. Залаже се за демократско државно уређење уз пуно поштовање људских права и слобода. Удружење се снажно залаже за поштовање и афирмисање државотворне улоге српског народа, како је то и Уставом Србије решено. Клуб ради на укидању регионалних партикуларизама, снажно изражених у српском народу још од Косовског боја. Као изузетно ружну и штетну појаву гледамо склоност немалог броја Срба да с ниподаштавањем и крајње увредљиво говори и мисли о другим Србима због различите завичајне припадности. Бесмислено је претпостављати нечије географско порекло типа Црногорац, Херцеговац, Босанац, Војвођанин, Личанин, Шумадинац и сл. његовим људским квалитетима и чињеници да је припадник српског народа без обзира на ком делу српског етничког простора био рођен. Нема код нас довољно увредљиве речи коју не би с лакоћом изрекао Србин из Херцеговине Србину из Босне, овај Србину из Црне Горе, а он Србину из Шумадије, Србин из Војводине – Србину с Кордуна и обрнуто. То стање је неприхватљиво и егзистенцијално уништавајуће за српски народ у целини. Читав српски народ има заједнички национални интерес. На остварењу тог интереса морају радити сви његови делови заједно, у складу с појединачним способностима сваког човека, занемарујући географско порекло.
Удружење промовише принцип интегралног српства и подједнако је заинтересовано за судбину сваког Србина ма где он живео или био рођен. О српској неслози довољно је речено и она је готово онтолошког карактера. Ту нашу националну болест морамо свим средствима лечити. Она нас изједа и уништава. Њен бесмисао је већ и у томе што је мало српских породица чији преци нису у неком тренутку живели на потпуно различитим деловима нашег етничког простора, а ми се завичајно одређујемо према тадашњем пребивалишту последњег познатог претка и ту припадност претпостављамо етничкој, као да су неко село или ливада важнији од државе. Припадност српском етничком корпусу – српском народу је за нас, Србе, научна и историјска чињеница, а регионална или завичајна припадност је плод случајности и тиме мање битна. Удружење има за циљ јачање слоге и осећаја јединства у народу. Мудри Римљани нису без разлога говорили: ”Ubi Concordia, ibi Victoria!”^[7] и „Concordia patria firmat”^[8]

Када је однос према националним мањинама на територији Србије у питању, Удружење има афирмативну и јасну политику. Од француске револуције постоји социолошко тумачење, нарочито доминантно у овом тренутку, да нацију чине сви држављани једне земље и да независна држава неминовно резултира стварањем нације. Нација је политички народ. Она постаје културни, а не више етнички феномен. У том смислу сваки грађанин Француске је припадник француске нације, сваки Држављанин САД је део америчке нације, сваки становник Британије је по националном одређењу Британац. Једнако тако и сваки грађанин Србије може и мора бити део српске нације. Ово никако не оспорава етничке посебности, народну културу, религију или идентитет сваке етничке групе у Србији. Држава ове посебности треба да афирмише и посматра као сопствено богатство, али припадност српској нацији, у смислу политичког народа и одговоран однос према држави, морају постати императив за све грађане наше земље. Не сме бити асимилације и негирања народних особености етничких заједница или националних мањина на територији Србије. Већински народ мора прихватити грађане другог етничког порекла као део свог политичког народа, своје нације, а ти грађани Србију као своју једину отаџбину. Тиме се стварају прави предуслови за потпуну толеранцију и период опште сарадње на бази личних квалитета сваког појединца и нестајање међусобних тензија и нетрпељивости изазваних примитивним страхом и мржњом према свему што је различито. Овако нестају разлози за међусобну конкурентску борбу различитих етникума на територији једне државе. Ако се договоримо и схватимо да сви у овој земљи, без обзира на етничко порекло, имамо заједнички интерес – да унапређујемо државу у којој живимо и да се истовремено самоизграђујемо, онда можемо престати да се међусобно трвемо и можемо почети да развијамо сопствене потенцијале на општу корист, како нас самих, тако и друштва у целини. На овај начин сви грађани Србије могу дати свој пуни допринос њеном развоју и сопственом, индивидуалном и колективном бољитку.

4. Идеократија

Удружење уводи нов, или макар недовољно афирмисан, појам у наше политичко расуђивање. Тај термин је Идеократија^[9].

Веровање је чланства овог клуба да је велики број недаћа наше земље изашао баш из култова личности и поданичког слепила, а да је за једну земљу, народ и сваког појединца најбоље да их води идеја. Такав би се систем могао назвати – идеократија. У скоријој прошлости, као и у актуелном тренутку, наш је народ био и јесте оптерећен култом личности. Овај проблем двојако утиче на наше животе. Као прво, навика људи да се опредељују за личности, а не за идеје, доводи до тога да су најважније политичке одлуке у земљи, попут избора, референдума и сл. донете не на основама аргумената, реалних процена, националних интереса… већ под утицајем веће или мање харизме политичких конкурената, моћи убеђивања њихових маркетиншких тимова, количине новца за кампању којом располажу и наклоности медија њиховим ставовима. Из овога следи да су у великом броју те, круцијалне одлуке, погрешне, да не доприносе бољитку народа и државе, не служе задовољењу националних интереса, већ једину сврху имају у испуњењу потреба и циљева политичких псеудоелита. Тако долазимо у апсурдну ситуацију да народ постоји због елите и њеног лагодног живота, а не, као што би било нормално, да управљачка структура постоји и ради у циљу унапређења државе и побољшања живота грађана у економском, националном, сигурносном и сваком другом смислу. Надаље, култ личности и паганско обожавање идола доводи до агресивности, искључивости, неслоге, сталног сукоба унутар друштва, те онемогућава његов напредак и усавршавање. Услед овога, људи постају некритични према својим вођама, одржавају их на власти из разлога просте опијености њима, допуштајући им да на најодговорнија места у државној управи постављају страначке апаратчике, медиокритете и корумпиране халапљивце који нису у стању да учине ишта друго сем да грабе и трпају у своје џепове. Полуинтелектуалци запоседају кормило земље и на њему се одржавају или међусобно смењују обичним маркетиншким триковима, ојачавајући рајетински, секташко-следбенички менталитет код народа. Пошто јасне идеје нема на политичком тржишту, а камоли националне философије, већ су сукоби на политичком рингу углавном ad personem, никада и не може доћи до једне стабилне националне идеологије, дугорочног државно-националног плана који би на различите начине спроводиле међусобно наслеђујуће политичке елите, већ се наша политика мења драматично како се која гарнитура неспособњаковића и у корупцији огрезлих готована докопа полуга власти. Од такве нестабилности и недоследности имамо немерљиве штете, наш национални брод лута без курса по узбурканом мору светске политике, шибан олујама, остављен на милост и немилост претећим леденим сантама, разбијајући се о хриди, хрлећи ка сцилама и харибдама без наде да ће икада успоставити курс ка сунчаној обали.

Када би се људи опредељивали за Идеје, дугорочно промишљајући, а лидере награђивали и кажњавали у зависности од њиховог успеха у спровођењу Идеје, презирући јефтине саморекламерске трикове и лажне, лицемерне, режиране сукобе међу политичким странкама око небитних тема, онда би они који воде државу били пуки извршиоци народне воље, лако заменљиви, те савршено свесни своје привремености, а власт би заиста била од народа и за народ, државна политика би имала јасно основно усмерење, а могла би да се прилагођава, фино подешава према променљивим околностима сваког времена и у складу са одређеним нијансама преовлађујућег политичког мишљења у друштву.

Друга врсте штетних ефеката партитократије и култа личности је у уочљивој склоности предводника владајућих квази-елита и њихових свита, да инсистирају на сопственом статусу полубожанства у које се не сме дирати, да се издижу изнад народа, те да тако окуражени развијају своје диктаторске склоности, преузимају медије, судове, војску, предузећа, полицију и уопште све чине како би заштитили своје позиције, а не брину о заштити народа и државе које доживљавају искључиво као оруђа за сопствено одржавање на високим положајима који им осигуравају лагодан живот, без обзира на њихове, пречесто веома скраћене способности.

5. Вредност православног хришћанства за национални културни образац

У нашој националној свести (владајућем духу) још не постоји консензус да ли је православна вера вредност, коју као и сваку вредност, треба неговати, афирмисати и артикулисати или је она „баласт у процесу модернизације“. Наше удружење стоји на становишту да је Православље, свакако, вредност и вероватно угаони камен нашег постојања. Стога ћемо предложити неколико тачака – праваца афирмације Православља као вредности у оквиру целокупног друштвеног концепта.
Нама није циљ бављење богословљем и црквеним темама, већ синтезом православља са савременом културом, а такође, није нам циљ нарушавање секуларности наше државе. Уверења смо да је секуларна држава, лишена божанских атрибута, израз јеванђелског учења – „подајете цару царево, а Богу Божије“ и „царство Моје није од овога света“. У православној теологији никад се није разрађивала идеја „Божанске државе“ али то не значи да и култура треба да буде секуларна. Култура извире из култа и немогуће је ово двоје раздвајати. Стога је изградња и неговање хришћанске културе не само само развитак већ израз идентитета и суштине хришћанства. Онемогућавање овог процеса јесте оспоравање самог постојања хришћанске цркве. Јеванђелски идеал је „покајте се, јер се приближило Царство Божије“, дакле, Царство које није од овога света, али покајање није само догађање који се тиче једне особе, већ квасац преображаја целога друштва. Покајање је трајни процес који подразумева живот устројен одређеним вредностима. Из тога произилази да је стварање хришћанске културе и етике сам начин хришћанског живота.
Ми ћемо навести неколико аспеката због којих сматрамо да је хришћанство вредност која је значајна за изграђивање друштва и у нашем времену. Ти аспекти су следећи:

• Општечовечански
• Национални и
• Антрополошки

Хришћанство је универзална вредност, не само за источно-православне и словенске народе, већ је оно и темељ Европе. Свакако овај темељ је често и много оспораван али је наша цивилизација и даље, бар по имену хришћанска. Многе универзалне вредност: достојанство човека, толеранција, солидарност, прогрес… су или у основи хришћанске или произилазе из хришћанског хабитуса. Без хришћанства као херменеутичког компаса немогуће је разумевање целокупног културног и уметничког стваралаштва наше цивилизације, од антике до посмодерне. Немогуће би било на овом месту набројати све ствараоце разних научних и уметничких дисциплина од философије, књижевности, вајарства, сликарства до филма и савремене уметности, чије је стваралаштво тесно повезано са хришћанством.
Потом конкретно Православно хришћанство нас блиско повезује са свим православним народима до те мере да осећамо сродност и готово идентификацију са културама ових народа. То се нарочито односи на руски народ, а управо је Православље кључни елемент ове сродности. (Филмски фестивал православних и словенских народа „Златни витез“ сведочи о овој културној повезаности, баш као и споменик тихог молитвеника св. Сергија Радоњешког у Дунавском парку, који су управо у Нови Сад под санкцијама донели учесници овог фестивала).
Религија има своју улогу и у геополитичкој констелацији, по Хантингтону, чак и одлучујућу. Да би смо разумели религију као феномен а на тај начин и боље схватили свет око себе потребно је да прво разумемо, јунговским речником речено, своју архетипску веру.
Национални значај – Како разумети Светосавље и косовски завет, као основе националног идентитета, без сазнавања литургијско-подвижничког живота Православне цркве.
Наш је народ изградио посебан вид културе, који се суштински доста разликује од многих европских култура. Наиме, током периода турске владавине, наш је народ изгубио могућност да се културно искаже у сфери материјалног стваралаштва као што је то могао у периоду Немањића, већ је био принуђен да тражи нове могућности. Зато се он окренуо духовној сфери. Онемогућен сиромаштвом под турском влашћу, он није градио цркве, манастире, културне објекте, зграде од државног и јавног значаја (попут западног човека), али је зато, као последица духа који је народ гајио, ”изградио” мноштво личности који су веома добро персонификовали културу и дух свога народа. Поједине истакнуте владике, свештеници, песници-гуслари, јунаци, непобедиви војници, борци за слободу, ускоци, хајдуци, витезови, брижне мајке, верне супруге, чедне девојке и др. само су неки од личности наше историје које је народна култура изнедрила, а којима ретко који европски народ, па и шире, може да се похвали. Анализом животних ставова истих лако је доћи до закључка да су њихови светогледи, као уосталом и народа из којег су поникли, формирани под непосредним утицајем Цркве и православне духовности. Као такви, и као народни хероји, постали су уједно и узори народу, тако да су, у почетку поучени народним духом и у њему васпитани, добили могућност да и сами постану васпитачи народа, утичући на његов дух и дајући му својеврсни теоријски, али пре свега практични израз.
Управо по овоме, као што смо рекли, наш се културни вид разликује од западног и даје му квалитативну специфичност чиме добија и посебну вредност. Овим је култура добила животност, јер је непосредно утицала на начин живота народа добивши конкретан облик у свакодневици, што није било могуће у толикој мери на западу где је култура у много већој мери била изражавана материјалним стваралаштвом.
Хришћански дух оваквог типа културе (у односу на друге) се огледа у још једној ствари. Она није била привилегија само једног друштвеног слоја, већ је била заједничко богатство читавог народа.
У нашем програму смо навели да је стварање националног и културног обрасца основни циљ нашег удружења. Овај образац извире из антропологије, односно теорије о човеку и он би требало да буде програм за изграђивање аутентичног и стваралачког човека.
Шта Православље може да нам каже на ту тему. Већ смо поменули да су неке основне универзалне вредности изворно хришћанске. На овом месту поменућемо оне јеванђелске вредности које нажалост нису постале универзалне зато што их Запад никад није ни разумео на прави начин. То су саборност и личност (= ипостас). Наиме, Запад оперише појмовима индивидуе и колектива који су заправо рецидиви јевнанђелских појмова. Због тога је на Западу од времена хуманизма и ренесансе непрестана кверуланција индивидуализма и колективизма, као основних идејних концепција. Сматрамо да је крвави двадесети век финале овог сукоба, кроз идеологије које су се заснивале на једном од ова два „Изма“. Комунизам, фашизам и нацизам су класични представници колективизма, док је либерална демократија (у свом настанку заснована на суровом капитализму; зар је данас другачије?) заснована на индивидуализму. (Интересантна је ствар да се екстремни индивидуализам у данашње корпоративно време неосетно претвара у колективизам – диктатуру ниског интензитета, добровољну тиранију). Природно је да је наша национална свест оптерећена овим начином мишљења. Али Православље нуди другачију перцепцију стварности – симфонију заједнице и личност. Наша идеја заједнице јесте саборност – икона Бога који је Света Тројица, али је једно Биће, а личност је саборно биће, биће љубави и слободе, чији онтолошки темељ управо чини заједница. Водећи православни теолог митрополит Јован Зизиулас у свом круцијалном делу „Од маске до личности“ врло аргументовано доказује да је пуни значај достојанства личности дало управо хришћанство, те да персонализам у античком свету није ни постојао. У данашње време отуђења и зјапећег нихилизма који прети да прогута и саму суштину човековог бића, сматрамо да је ова тема много више од академске полемике, она је питање смисла живота и угаони камен нашег постојања.
На крају, не најмање важно, морамо да напоменемо да православље није само теорија већ пре свега пракса. Да употребимо једну светоотачку синтагму „православље је правоживље“. Православни систем може бити коректив многих друштвених девијација: наркоманија, алкохолизма, депресије, кризе породице, отуђености… Али и инспиратор многих друштвених вредности које нам помажу у изграђивању стваралачке личности. Циљ православне духовности јесте обожење – заједница са Богом, заједница са Логосом. Обожени човек јесте словесна личност, значи да је православље пут ка стваралачкој зрелој, словесној и потпуној личности која је пронашла и остварила смисао живота.
Осврнимо се око себе, није ли такав Пут мелем у оваквом хаосу постиндустријског доба.

ЦИЉЕВИ УДРУЖЕЊА:

Анимирање и организовање српске интелигенције ради утврђивања културног обрасца за двадесет први век

Оснивачи и чланови Удружења увиђају неопходност израде културног обрасца у нашем модерном друштву, као што је предлагао Слободан Јовановић, али схватају да такав подухват нити могу, нити треба да сами предузимају. Да би се овако капитална замисао могла спровести, потребно је учешће великог броја духовно и културно уздигнутих представника српске интелигенције, људи из позоришта, са универзитета, из Матице српске, САНУ итд. Проблем настаје што код ових људи, услед огромног броја обавеза и обима посла, научног и уметничког рада, почесто мањка енергије за неке реалне друштвене подухвате. У том смислу Удружење би се ангажовало да их окупи и пружи им услове како би они могли да заједно сачине речени културни образац.

Борба против партитократије

У почетку, политичке партије настале су из јасне потребе да се артикулише неколико доминантних интереса у друштву, који би се посредством слободних избора, уместо на улицама, сукобљавали, допуњавали, комбиновали и испуњавали у парламенту. Ова идеја била је више него легитимна и омогућила је да се глас народа чује, а да се његови интереси заступају на највишем нивоу, посредством политичких елита.

Нажалост, у модерном времену, партије су постале циљ самима себи, тј. својим руководствима, па се више не боре да испуне интересе одређених друштвених група и слојева, већ постоје једино да би обезбеђивале привилегије својим руководствима и члановима. У партитократији странке узурпирају, односно инструментализују државу да би њене органе и установе употребљавале за остварење интереса, често материјалних, својих врхушки, а национални и појединачни интерес становништва остаје потпуно занемарен.

Удружење захтева од сваког појединца да презре корумпиране, незајажљиве и некомпетентне политичке псеудо-елите распоређене по различитим странкама и да их развласти. Инсистирамо да права духовна и интелектуална елита, као и сви људи предузму напор и побуне се против партитократске секте, распоређене подједнако у свим странкама, у служби плутократске олигархије.

Брендирање културе

Удружење нема намеру да се мири са ерозијом културних вредности и установа која траје деценијама у Србији. Никако не пристајемо да играмо улогу губитника и/или дон Кихота у друштвеној борби са промотерима шунда и кича који својим отровом прљају нашу јавну сцену и свест народа. Схватамо да се културне вредности морају и МОГУ брендирати, тако да постану пријемчиве и пожељне свима, посебно младима. Разумемо да сама вредност и квалитет нису довољни, већ да захтевају маркетиншку обраду и сервирање јавности на њој разумљив и прихватљив начин. Позивамо у помоћ оне које народ доживљава као узоре и успешне људе, а који у изградњи свог успеха нису занемарили духовни и културни развој своје личности.

НАЧИН ДЕЛОВАЊА:

Удружење своје циљеве и програмска начела остварује кроз разговор са грађанима, приређивањем предавања и трибина, издавањем радова, публикација и других текстова, гостовањем на медијима, сарадњом са другим сличним организацијама и заинтересованим појединцима, организацијом акција за анимирање и мотивисање јавности. Удружење делује искључиво демократским, ненасилним методама уз пуно уважавање државе, њених институција и закона, као и права и слобода сваког појединца.

[1] ”Један прилог за проучавање српског националног карактера”, текст: ”О културном обрасцу” проф.др Слободан Јовановић, Виндзор, Канада – 1957.
[2] Исто
[3] Исто
[4] Исто
[5] Исто
[6] Исто
[7] Где је слога, ту је победа!
[8] Слога јача домовину!
[9] Владавина идеја, разумних појмова, ”Велики речник страних речи и израза”, Иван Клајн и Милан Шипка – ”Прометеј”, Нови Сад – 2006.