• Share
• Tweet

• Share
• Tweet

Одговор на текст Жељка Цвијановића “Тома Николић или Слобода, издаја и широко поље међу њима”. Делови у курзиву овог прилога су преузети из наведеног чланка.

У веома садржајном дводелном тексту, Жељко Цвијановић, иако каже да њиме не брани Тому, износи најубедљивије аргументе у прилог превазилажења неповерења према Николићу до данас виђене у медијима. За разлику од неукусних пропагандистичких урадака неких блогера, пажљиво промишљајући сваку димензију напредњачке појаве, Цвијановић, прилично успешно, сузбија или релативизује унапред сваки покушај спорења. За сваку Томину ману, он нуди спремно објашњење или наговештај оправдања.

Поента свега, према мом скромном суду, била би, од две могућности, ауторов одабир одговора под б) што сам га понудио у свом прошлом одговору господину Цвијановићу ; тј. Тома мудро користи западњачку подршку, наклоност или бар одсуство агресивне антикампање, да би, након доласка на власт повео родољубиву политику или макар политику другачију од  Тадићеве.

Пошто је мени, ако не више, а оно бар једнако стало до одбацивања напредњака и Томе од стране патриотског бирача, колико и Цвијановићу до ублажавања гнева и неповерења према Николићу, покушаћу да прикажем своје виђење појединих чинилаца аргументације поштованог колеге.

Цвијановић с уважавањем третира Томин процентуални успех утврђен у анкетама специјализованих агенција, па елаборира на следећи начин:

Зато за тај свет – посебно онај који интензивније реагује на национални него, рецимо, на економски слом – политика није стратегија, чак то не сме да буде да би уопште била политика. Истина, они ће то објаснити тврдњом да политика није математика, што би требало да значи како то што је Томислав Николић одавно пробио 30 одсто подршке грађана не значи много, скоро ништа.

Шта уистину значи то што неко има више од 30 процената (?) подршке опредељених потенцијалних бирача? Је ли то потврда квалитета те личности, странке коју заступа, идеја, програма, намера које има…? Је ли Тома од тих 30 посто постао виши, лепши, образованији или стручнији? Не, он је оно што је увек и био. То само значи да уме боље да се прода од неких других. Иначе, врло високо по том критеријуму стајаше ономад Слободан Милошевић, некоћ Коштуница и не тако давно, Борис Регионални. Још већи проценат грађана од тридесет, с уживањем слуша новокомпоновани кич или, међу тинејџерима, Леди Гагу, силесија народа одлази у Макдоналдс, а страхотно висок број људи гледа реалне шоу програме, ту срамотну воајерштину усмерену на подилажење најнижим људским поривима. Дакле, одлука неке већине у било чему не гарантује квалитет избора нити је његов показатељ. Светина у ери телевизије, углавном одабира услед јаких рекламних кампања. Напредњацима и Томи медијске пажње није фалило, нити су били изложени непрестаном указивању на своје преверавање и недоследност, што би засигурно резултирало у маргинализацији овог политичког пројекта.

Цвијановић даље објашњава:

Висока подршка – математика дакле – јесте, међутим, квалитет политике, који подразумева владање стратегијама у обраћању бирачима, иако, наравно, то не може бити ни једини ни највећи квалитет једне политике.

Стратегија обраћања бирачима, ако не подразумева строго изношење свих својих уверења потпуно искрено и без задршке, је најобичнија превара, а чињеница да много људи на њу наседа или јој се не опире, не може бити схваћена као препорука за преваранта да му се повери управљање земљом.

Затим следи оправдање (објашњење?) мањка Томислављеве политике:

Они који Николићу и његовим напредњацима данас замерају мањак политике – и сам сам један од тих – заборављају веома важну ствар. Он није ни израстао из неке велике политике, никад превише тога није било ни у радикалима. Код Шешеља увек је било више експресије него политике, више перформанса него стратегије; превише дреке, премало деце; много инцидента, мало осмишљеног обраћања бирачима.

Чињеница да је Шешељ, и по сопственом признању, највећи скандал мајстор српске политике, не значи да он и његова странка нису баштиниле неку озбиљну политичку идеју, чак идеологију. Рецимо, у књизи „Идеологија српског национализма“ Шешељ излаже српску државотворну и националну идеју, према раду Лазе М. Костића.

Иначе, не марим превише то „осмишљено обраћање бирачима“, јер не ценим сувише успех сам по себи. Поштујем успех који је условљен квалитетом и истином. Дакле, капу скидам само оном политичару који пред народ изађе целокупном својом личношћу, знањима, идејама и намерама у свом најјаснијем облику, па као такав задобије његово поверење, а онда у вршењу власти од својих обећања не одступи. Ако је потребан пример, ето вам Дачића и СПС-а, они су у кампањи наступали с патриотских положаја, ударали на Бората и западњаке, чак потписали и коалициони споразум за управљање Београдом, тако освојили значајан број гласова, а онда окренули ћурак наопако, повукли потпис, слагали бираче и ушли у еврофанатичну коалицију са Борисом Помиритељским. Има ли икога овде ко цени такав „успех“, „стратегију“ или „политичку математику“?

У наставку текста стиче се утисак да је раскол у СРС, осим што је осмишљен у амбасадама, и последица природног права Томе Николића на излазак из војводине сенке, услед чињенице да је он, својим квалитетом и умивањем, повећао рејтинг странке изнад онога што је она икад имала са Шешељом на челу.

Наиме, они (СРС – О.С.) први пут са Николићем постају велика странка, што подразумева и нове форме понашања.

Колико је мени познато, ова реченица није истинита. Ако је критеријум за величину странке број мандата у скупштини, онда ваља знати да је СРС 1997. на изборима добио 82 мандата, што је поновљено и док је Тома замењивао Шешеља  децембра 2003. (мада је само неколика месеца пре тога Шешељ утамничен, па се овај резултат не може приписати искључиво Томи).  2007. освојен је 81 мандат, а 2008. 78 посланичких места. Треба рећи да је изузетно слаб резултат из 2000. последица појаве ДОС-а и револуционарног беса народа, изневереног, између осталог и радикалским пактирањем с Милошевићем, који је за добар део национално усмерених гласача био издајица после блокаде на Дрини и препуштања РСК Хрватској.

Ако погледамо резултате на изборима, пада у воду мит о страначком узлету под мудрим Томиним вођством. Он је успео да освоји исти број посланичких места као и Шешељ 1997.

Надаље, главни уредник Новог стандарда образлаже политички манир и суштину деловања завађених кумова на следећи начин:

Шешељ, дете радника на железници, беземљаш, често се у младости са породицом селио. Његова краткотрајна боравишта нису имала времена да оставе у њему дубок траг, који обично резултује једном врстом укорењености човека у средину.

Ова теза је, најмање, проблематична. Као прво, ваљало би доказати да људи чије породице или они сами често мењају боравиште, не могу да створе „једну врсту укорењености у средини“. Цвијановић ово, наравно, не чини, већ произвољно поставља тезу која ће одговарати његовом унапред спремљеном закључку. На страну то што је Шешељ рођен у Сарајеву, ту завршио основну школу, гимназију и факултет, затим магистрирао и докторирао у својој 25. години, што ће рећи да он није мењао боравиште у првих четврт века свог живота (према његовом интервјуу) , што само по себи обесмишљава дискутовану тврдњу, ваља нам приказати бројне примере људи који су озбиљно доприносили политици и дипломатији земаља у којима су живели без обзира на „сељакање“.

Занимљив је пример Јаниса Каподистрије, првог председника независне Грчке, чија породица је део италијанског племства пореклом из данашњег Копра. У 13. веку прешли су на Крф, где се хеленизују и прелазе на православље. Сам Јанис, са 33 године улази у службу руског цара Александра Првог, коју годинама с изузетним успехом обавља. Напослетку, враћа се у родни Крф и постаје први шеф независне грчке државе. Извесне селидбе, и етничко порекло, нису наудиле његовој способности да предано, озбиљно и успешно ради за националну ствар Русије и Грчке.

Гроф Сава Владисавић, Србин који је родну Херцеговину напустио пред отоманским окупатором и пребегао у Дубровник, касније ступа у руску царску службу, обављајући низ значајних дужности, оснива руску обавештајну службу, те бива, по Дучићу, у једном времену и други човек Русије.

Четрдесет година, руско министарство иностраних дела, водио је гроф Карл Неселроде, син Немца и Јеврејке, рођен на енглеском броду у Португалији. Чак није никада сјајно научио руски и остао је протестант, али му то није сметало да се укорени у одбрани интереса Русије.

Барклај де Толи, комадовао је Александровом војском против Наполеона пре и после Кутузова, а био је пореклом Шкот из клана Баркли, рођен у Литванији, а одрастао у Естонији, који је постао руски министар војни.

Адмирал Андрија Змајевић и генерал Милорадовић, још су неки истакнути руски официри који су се често селили, што им није онемогућило да с успехом службују у руској царевини.

Домишљам се да би се и за Бајицу Соколовића могло рећи да је променио место боравка и то не сасвим својевољно. Не чак ни само то, већ име и веру такође, али је био веома успешан велики везир отоманске империје.
Италијан рођењем, Кристифор Колумбо, одлично је служио шпанској круни и прославио је својим подвизима.

Дакле, закључујем да аргумент о Шешељевој, честом селидбом изазваној, неукорењености у извесну средину, када би чак и био тачан, не би нужно био у вези са неспособношћу дотичног да води озбиљну, реалистичну, тренутну или, како је Цвијановић назива, хоризонталну политику, а још мање би давао за право Николићу да отме странку свом заточеном куму. Као супротност Шешељевој суштини, Цвијановић овако осликава Томислављеву:

За разлику од Шешеља, Николић је човек хоризонтале – менталитетом сељак – први у српској политици после Милоша Обреновића. Њега мотивише имање, дедовина, парохија, у коју је дубоко пустио корење, а не историја, и он ће пре свој корак започети калкулацијом шта може да изгуби, а не шта може да добије. Такав менталитет увек договор више вреднује од конфликта, лаж и претворност, ако доносе корист, имају предност пред бљувањем болне истине, који је не доносе.

У српској политици, додуше на њеним маргинама, био је и кандидат за посланика из редова СПС-а за Милошевићевог вакта, такође шумадијски сељак, не само менталитетом, већ и местом становања и обрађивањем земље, као допунском активношћу естрадној делатности. Погађате, реч је о мрчајевачком славују, Мирославу Илићу. Његова неупитна укорењеност у шумадијску традицију, те чланство у Социјалистичкој партији Србије, нису га омеле да са предизборне бине кликће Тадићевој проевропској политице због кћеркине удадбе за министра војног, истакнутог Нато лобисту Драгана Шутановца. У Шумадијску традицију, укорењена је и негдашња чланица Лиге за Шумадију, смешне реплике Чанкове сепаратистичке удруге, а данас доглавница врховног жутника, Јелена Триван. О корисности ових личности за српску ствар не бих шире елаборирао. Као што њихови примери не доказују да неко рођен и одрастао у Шумадији, не може бити ватрени родољуб, тако ни сама чињеница о немењању пребивалишта не утврђује нечију домаћинску свест.

Да би се Николићу приписала епска, српска, домаћинска опрезност, те виспреност и лукавост, а у страшном трену невиђена одлучност, која је и сачувала земљу у светским ратовима, потребно је далеко више од неколиких казана препеченице из родног му села и приповести о прижељкиваној проји са кожицом у време штрајка жеђу. Ту чак не помаже ни оно превртање бројанице у болесничкој постељи.

Оно да користи лаж и претворност ако доносе корист вероватно стоји, али мислим да је та корист страначко-лична, а не национално-државна. Зарад те користи је, верујем Тома разбио бившу странку. Нарочито подло је, што се на овај корак одлучио док му је кум био заточен у хашкој проклетој авлији. Тома је тиме на себе преузео улогу Карађоза. Након растура радикалне странке, креће еврофанатична прича у ухо западњачких велепосланика, а уз њену разблажену верзију обећања бољег и богатијег живота народу српском, гладнијем и од самог Томислава трећег дана штрајка. Ова подлост, наравно, није Томин изум. Док је Тезеј био заточен у Тартару од стране Хада (Хад=Хаг?) на столици заборава, Менестеј је изумео демагогију, једнима обећавао бољи живот, другима опањкавао Тезеја као недостојног, а на власт у Атини су га довели Диоскури, страни окупатори. Ово јако подсећа на Томину работу против Шешеља. Бирачи би морали да знају, оно што је још Тацит говорио: ”Nemo umquam imperium flagitio quaesitum bonis artibus exercuit” (Нико никада није поштено владао, ко је на власт дошао злочином.).

Лаж и претворност с презиром одбацују Слободан Јовановић, Коста Чавошки и Плутарх. Први у делу „Један пример за проучавање српског куилтурног обрасца“, други у, рецимо, својој последњој књизи „Расрбљивање“, а последњи у низу својих упоредних животослова, на пример „Дион и Брут“.

Стефан Душан (не цар српски), у свом тексту „О популарности напредњака“ каже да је једина сличност између Томе и Милоша – кумоубиство. Ја бих рекао да је једина сличност књаза Милоша и Томе Николића степен стручне спреме.

Фамозни напредњачки митинг после кога је уследио Томислављев жеђогладомор Цвијановић види као доказ промишљености и строге рационалности и самог вође и његових следбеника, који знају зашто су ту, шта им јесте, а нарочито шта не би било продуктивно чинити.

Наиме, ослушкујући публику са два Николићева митинга пред парламентом, нико није могао да види ни онај политички карневал, типичан за такве прилике, ни њихово одушевљење за оно што је Тома говорио, чак ни нарочиту емоцију према главном говорнику. Маса је, као војска, готово ћутке слушала сваки Николићев налог са бине, без речи је послушала чак и онај најапсурднији – да се разиђу пошто је он објавио штрајк глађу и жеђу. Тешко је тада било отети се утиску – да им је тог тренутка пред парламентом Николић командовао налево круг и да разбуцају зграду Председништва, ни камен на камену не би остао од ње.

Не могу се отети утиску да је ово невероватно прецењивање гомиле која се аутобусима сјатила у Београд из свих крајева Србије

Рад гутљаја јогурта бјелога,
Рад комада паризер сендвича,
И још приде хиљаду динара.

Из Цвијановићевог описа, пре помишљам на војску Гондора пред одбрану Минас Тирита, него на сиротињу рају ојађену Тадићевим еврозулумом.

А када бих желео да једнако пристрасно размишљам о могућности скупштинских власти да ово здање заштите од евентуалног Томиног јуришног поклича, рекао бих да би сасвим довољна профилактика била уградња покретних степеница на врата највишег законодавног тела у Срба.

Због тога су напредњаци експлодирали. Колико се то брзо догодило, сведочи и то што би – да је Тадић пре краја 2009. године расписао изборе, позвао Тому и дао му три-четири министарства – овај одушевљено дотрчао у такву владу. Али друга половина 2010. била је година великих Тадићевих пораза, тако да су истраживачи јавног мњења, на ужас жутих, први пут тада приметили и прелазак њихових бирача према Николићу.

Опа, ту смо. Ово је, можда и невољно, случајно, али ипак, признање! Тома није гадљив на Тадића! По мени, ако би неко у том тренутку био спреман и да само једе за истим столом са Тадићем, а камоли да одушевљено утрчи у три или четири министарства, тај се потпуно дисквалификује као пожељан српски владалац. Дакле, Тома данас неће Тадића, не из осећаја презрења према његовој издајничкој политици, већ стога што му истраживања јавног мњења дају за право да очекује изборну победу. По мени, из тога следи да је Николићу и напредњацима, битна једино власт. Не одбрана Србије, већ само запоседање власти и грабљење привилегија. То што је услед западњачког отписивања Лепог Боре, Томи порасла шанса да тријумфално оконча изборни циклус, не затамњује чињеницу коју Цвијановић примећује, да би он у обрнутом случају радо прихватио, чак потрчао у наручје жутократији.

Замислимо начас да би те кампање – мање занимљиве по интензитету него по ширини захвата, од политичког дела НВО, преко Тадићевих лојалиста, па до националиста – које ће временом јачати, могле Николићев рејтинг да спусте, на пример, испод 20 одсто. Тада се, наравно, може претпоставити да би он, што би био слабији, владао кооперативније према странцима.

А с ким би то Тома владао кооперативније према странцима? У којој би влади он био са мање од 20% гласова? Ако би се убацио у нову еврофанатичну владу, то би био крунски доказ његове покварености, а уколико би постао део родољубиве владе, значи да би његов процентуални губитак постао добитак других патриотских партија, његових коалиционих партнера, што никако не би могло да резултира у већој покорности Империји. Одлив Томових гласача, веома тешко би ишао жутима, ако имамо у виду френетични аплауз из Ниша амбасадору Конузину и још жешће звиждуке западњачким велепосланицима. Прелаз би могао ићи само радикалима, ДСС-у или Дверима, што за српску ствар не да није губитак, већ је сигурно огроман плус.

Свеједно, то му је отворило широк простор у борби да буде прихваћен на Западу. Да би то постигао – неки кажу да му је то саветовао Монтгомери – морао је да пристане на једну линију коју неће смети да пређе – никад али никад и ни по коју цену не бити мање европејац и прозападњак од Тадића. На тај начин Николић Тадићу избија из руку карту која увек добија: играње на то да се западне престонице убеде како ће доласком напредњака на власт доћи до дисконтинуитета у ономе што у Бриселу и Вашингтону зову српском политком интеграција и реформи.

Ово је, како ја видим, конкретно заокруживање одговора под б) из мог текста „Одговор Цвијановићу – Није свеједно!“.  Тома сад вара Запад, представља се као њихов човек, али кад час куцне и он зајаше, дизгине ће окренуту ка српском родољубљу. Надаље, из Цвијановићеве разраде схватам да гласачи ово разумеју и зато, док је год Тома на грудобрану против Тадића, спремно гутају сваку његову јеретичку изјаву или поступак, знајући да Николић, попут судије Цветковића из „Варљивог лета ’68.“ осећа патриотизам интимно, дубоко у себи, само се нису још стекли услови за његову експлозију.

Верујем да се овим напредњачком вођи учитава мудрост индијанског поглавице или бар јапанског нинџа учитеља, који стрпљиво чучи у чаури оданости Империји, али ће из ње процветати прелеп патриотски лептир, чим СНС преузме српску владу. Посебна је прича вера у фантастичну проницљивост просечног напредњачког бирача, која се граничи са старозаветном прозорљивошћу, те се ни једнога трена не колеба у судару са Томиним и Ациним деловањем. Изгледа да у Србији има 30% научно истраживачких радника, чланова Менсе, способних да читају мисли и предвиђају будућност. Како каже цитирани Стефан Душан „Казати да неко говори једно, већ значи да неким тајанственим даром, назовимо га начас интуицијом, знамо да он мисли нешто друго. Дакле, овде већ имамо посла са једним чудесним талентом за читање мисли.“ Рецимо, како да протумачимо јасно Николићево обећање да Војводина има стечена права (ваљда по статуту) која јој нико неће дирати? Која су то права? Застава, представништво у брислу, војвођанска академија, влада, премијер…?

У наставку свог текста, Цвијановић каже:

Пошто је мотивисао бираче на описани начин, Николић се са те стране осетио веома сигурним, можда и превише. Свеједно, то му је отворило широк простор у борби да буде прихваћен на Западу. Да би то постигао – неки кажу да му је то саветовао Монтгомери – морао је да пристане на једну линију коју неће смети да пређе – никад али никад и ни по коју цену не бити мање европејац и прозападњак од Тадића.

Овај Цвијановићев аргумент је нарочито ефектан и за Тому исцељујући у атмосфери преовлађујуће антипатије према њему у родољубивој блогосфери. Цвијановић апелује на рацио, очекујући да паметан човек схвати Томину мимикрију.

Не може се оспорити да људи повремено, из разноразних разлога говоре другачије неголи мисле. Рецимо, ономад је Вучић прелепљивао таблу Булевар Зорана Ђинђића у Булевар Ратка Младића, јер је Том тврдио да би пре продао стан него остао на таквој адреси. Данас је друго. Је ли Јоргованка била искрена кад је Ђинђића недавно прозвала српским Путином или је и то варка за западњаке? Својевремено је, након одласка у Хаг, Шешељ је за Ацу био херој, а данас је монструм!

Друкчије стоји ствар, ако бисте хтели једно да причате агентима ЦИА; МИ6 или БНД-а, не баш као мазање очију лаковерним Србима. Ако слажете империјалне службе да ћете играти по њиховом такту ако вас доведу на власт, а касније им окренете леђа, куку и вама и вашој држави. Управо на се ова идеја пречесто сервира, као напредњаци вуку амере за нос, а онда ће бити родољуби.

А то значи (4 тачке договора) да Коштуница јесте неки квалитет који може да обезбеди Николићеву националну политику, макар у основним тачкама.

Ово је за мене кључно. Зашто онда не бисмо гласали за Коштуницу (радикале или дверјане, свеједно), ако с Николићем већ морамо да гледамо у пасуљ хоће ли или неће издати? То је, мислим и поента целе заврзламе. Читава прича о погубности напада на Тому из родољубиве блогосфере иде за тим, да би му ти атаци могли откинути неки проценат, што би Борату олакшало остајање на влади. Овај епилог, разуме се, био би погубан. Ипак, не мислим да критика Томи ка њему води. Реално, паметније нам је да изаберемо оне за које знамо да су против ЕУ, Нато и продаје Космета, него да као крдо окружимо напредњаке на изборном листићу, а онда ноћ проведемо у молитви да нас они не издају.

Ако и прихватимо тезу да један део Николићевих бирача може мигрирати ка Борису Добросуседском, то се засигурно неће десити под салвом оптужби за националну издају, већ евентуално услед сумњи у његову одлучност у евроинтерграцијском смислу. Ту сумњу нико од нас не побуђује, а евроатлантисти међу гласачима, свакако не обликују своје мишљење читајући овакве сајтове. Елем, критика с патриотских позиција, Томине, недовољно утврђене симпатизере, може одаслати једино Коштуници, Шешељу или дверјанима. На тај начин, нова коалиција може постати само родољубивија, никако више издајничка. У овом смислу, нема стварне штете од прозивања напредњака. Осим по њих, а то већ није наша брига.

…треба бити реалан и рећи да нема никакве сумње да је он макар привремену наклоност амбасада платио неким обећањима, с тим што тек остаје да се види да ли та наклоност важи и за Николића као некога ко тек егзистира као пети точак на политичкој сцени и да ли ће да важи и за његов долазак на власт.

Опет, зашто бисмо о томе лупали главу? Је ли нама Николић неки род, па да толико бринемо о њему? Све што треба учинити јесте не гласати за напредњаке и мирна патриотска Бачка. Читава прича би још имала неког смисла да су напредњаци некакви магови, много паметнији и способнији од свих других, који би, на власти, засигурно економски препородили Србију, те попунили наше шлајпике и трбухе, а постоји сумња да би могли издати у националном смислу. Наравно, ни приближно није тако.

Ко су заиста Тома и Аца?

Тома је матурант грађевинске средње школе, а последње радно место пре уласка у политику било му је у погребном предузећу. Под старе дане схватио је да то није нека препорука па се докопао дипломе неког приватног факултета, о чему сам писао у тексту „Тома није издајица или Како је Шешељ разбио СРС“. Не постоји ништа у његовој биографији што би га препоручивало за место шефа државе. Није постигао никакав успех у животу, на основу ког бисмо поверовали да би његово владање било благотворно за Србију. Нити је био најмлађи доктор наука у СФРЈ, нити је напустио место асистента на Правном после доношења Устава 1974. нити је покренуо причу о светосавском родољубљу као студент… Он само жели да влада.

Александар Вучић додуше, има факултетску диплому, највише оцене и пионирске успехе у шаху и наставним предметима, али нема радног искуства. Кад неко хоће да води државу, добро је да се за тако шта квалификује претходним радом, успесима у колективу (у који га није довела партија), стручношћу и знањем. Ацо није имао прилику да ради, кад цео свој живот шупљира. Преко четрдесет година, а сем политичких функција радна књижица празна. Није хтео да ради, али воли да лепо живи. Кад неко пређе пут од организације митинга у част додељивања титуле почасног грађанина Земуна Жану Марију Ле Пену до поштоваоца евроинтегративних процеса, оправдано је сумњати у његову доследност, поштење и мотиве за бављење политиком.

Затим, толики број пребега из свих странака, који су намирисавши власт заборавили своје идеологије, па похрлили да се на време докопају позиција пред расподелу лукративних државних намештења, гарантује нам да је власт све што напредњачку врхушку занима.

Тврдња да иако се напредњачки гласач више диви Шешељу више воли Тому, могла би бити проверена једино по војводином доласку из Хага и његовом ТВ обрачуну са Томом и Ацом. Како би јутра после тог мегдана изгледали изборни проценти мени није тешко да замислим. Који би медиј могао да игнорише, под притиском публике, војводина размишљања о некадашњим саборцима, потоњим хашким денунцијантима? Нико не воли тужибабе. У серији ”Грлом у јагоде” кад Боца оцинкари Банетову намеру да оде у Рио због Гоце и родитељског неразумевања, бака Елвира, највећа фаца у серији, му показује жестоки презир, врло дуго с њим није говорила и називала га је Боца денунцијант. Када је ономад Тома навео као разлог формирања новог посланичког клуба Шешељево инсистирање да погази задату реч у вези са ССП, напредњачки поглавник је непосредно доказао хашком секретаријару да Шешељ крши забрану коришћења привилегованих контаката за бављење политиком! Од тада је тортура над лидером радикала у шевенишком казамату драматично порасла, а њен врхунац сведочимо ових дана, надајући се (бар неки од нас) да неће трагично завршити. Ово је доказ Николићеве одвратне подлости.

Мој одговор је изазван, не само Цвијановићевим (најпристојнијим од свих), већ и пренамноженим текстовима других аутора (најбесрамнији ми изгледа рад Василија Мишковића с Видовдана), који одричу право на критику напредњака блогерима с патриотских сајтова. Провлачи се безобразна теза да је критика напредњака квазипатриотски чин у служби режима. То је подметачина. Људи који пишу на родољубивим порталима, те оних који ове написе читају и коментаришу, има неколико десетина хиљада. Огромна већина горљиво воли Србију, а од других патриота се разликују тиме што активно траже информације, дубоко промишљају и радо комуницирају своје ставове. Од таквих личности настају носиоци референтног мишљења, на које се угледају други, из њиховог непосредног окружења. Тако се идеја и политичка порука шире на далеко већи број људи. У овоме СНС види опасност по свој имиџ и резултат па преузима мере за пацификацију интернет патриотизма. Стога је уочљив јаз између прилично пронапредњачких колумни значајних аутора патриотске блогосфере и јасне нетрпељивости коментатора и читалаца према Томи и Вучићу. Знају они да се оваквим текстовима не помаже Тадић, већ патриотске странке на рачун СНС-а, али народ плаше жутократским бауком и најстаријом од свих предизборних варки – „Немојте расипати гласове!“.

Такође, не прихватам наметање чворовићевске логике из Балканског шпијуна, по којој “Ништа није онако како изгледа, све је управо другачије”, па Томине издајничке акције нису то, већ прикривени патриотизам само га ми, недовољно прозорљиви и интелигентни, не уочавамо.

Својом дужношћу сматрам да истрајем указујући јавности на напредњачку недоследност и продају Империји, те потребу да се исте казне гласањем за оне који истински желе деколонизацију Србију, а не компрадорски залогај с евроатлантске трпезе. Они којима прети опасност да погреше и гласају за тому, нека се опсете бесмртног Миљковићевог питања “Да ли ће слобода умети да пева, као што су сужњи певали о њој?”