Драгољуб Збиљић: СРБИ, СРПСТВО И АНТИСРПСТВО ДАНАС

Srbija ispis1
1. Лингвистички и патриотски поглед

Мени се овако чини: Србин је сваки припадник српског народа. Србин је из Србије и изван Србије, рецимо из Републике Српске, Србин из Хрватске, Србин из Црне Горе, Србин из Америке и сл. Србијанац је држављанин Србије (може бити Србин, али и Мађар, Албанац и сл.). Србијански је појам за нешто што се везује за држављанина или становника Србије, а тај не мора бити само Србин.

Србин је, дакле, шири појам од Србијанац. Тако је и српски или србски шири појам од србијански. Србијански је, дакле, везано за Србију, а српски је везано и за Србију, и за Републику Српску, и за Црну Гору иза све Србе ма где живели. Сви Срби су Срби, а сви Србијанци су припадници Србије као државе, а могу бити Срби и(ли) несрби.

Све, дакле, те речи потичу од речи Срби/Србин/србски и српски итд. То је тако код Срба. (Код Хрвата нема те разлике јер они имају једну државу која се зове Хрватска, а немају другу која се зове Хрватија, те стога немају Хрватијанац и сл. јер немају државу Хрватију.

Срби имају, практично, сада две државе: Република Србија и Република Српска (формално у оквиру БиХ), а дај Боже да се српске земље уједине у једну државу и да се зову или Краљевина Србија или Краљевина Српска (ја сам за овај други назив државе кад се уједине Србија и Српска и др. српске земље, јер ми је лепша реч државе Српска него Србија. Мада може и да се будућа српска држава зове и Србија (као уједињена Италија и сл.). Кажем, мени лично је лепше и боље да се будућа целовита српска држава зове – Српска. Варијанта без једначења по месту изговора – Србска. Наравно, до уједињења да дође – боље је – мирним путем, референдумом и признањем од света. (Ако неко у свету хоће да призна отцепљење дела Србије, зашто неко други не би признао уједињење српских земаља у Србија или Српска/Србска?)

Мислим да је важно знати да је најшири појам Србин и српски/србски, а да је ужи појам од тога Србијанац, с тим што Србијанац може бити и Мађар или Албанац као становник или држављанин постојеће државе Србије. Зато је и Албанац са Косова, у ствари Србијанац, становник Србије, све док је државе Србије, а даће Бог биће заувек.

Очекујем да ми уважена Весна Веизовић прва потврди ова моја тумачења или да ме исправи.

Зашто баш она?

    Зато што ми се њено писање (видети: Весна Веизовић, „Организам нације“ на сајту Српски ФБРепортер) о Србима, Србијанцима  и Српству у овом њеном тексту изузетно допада.

    Наравно, подразумева се све то (те речи) и у ж. роду (Србијанка и сл.), као и у средњем роду: Србијанче и сл. Мислим, слично као и Весна Веизовић, да је за понос и да реч Србијанац и сл. не би било да није било и да није – Срб(ин)а.Само да додам. Американац је исто што и Србијанац, јер Србијанац може да буде држављанин Америке,па да буде Американац, баш као што и Американац, кад је држављанин Србије, јесте Србијанац.

    Дакле, Американац (по могућству да је поштен) може да буде Србијанац баш као што и Србијанац може да буде Американац (дај Боже само да не буде никад одрођен или однарођен Србин).

    Све се, што се Срба туче, врти око Србства/Српства, јер нормалан Србин – па ма био и Србијанац – Србство (Српство, али и србство/српство у значењу особина Срба, па с малим словом с) не даје Србство (Српство, као и србство/српство не даје ни за шта на свету.

Такви су и нормални припадници других народа.

2. Опасност од хомосексуалистичке идеологије

Није ли тако? И не знам да ли сам у праву што ми се чини да је Србство/Српство под ударом стогодишњег југословенства ослабило до те мере да ми Срби имамо у Србству/Српству још и данас велики проценат најжешћох антисрба. Зато смо се ми Срби – преко југословенства, комунизма, а данас и преко хомосексуалистичке идеологије – разбили и имамо припаднике своје нације или народа (мени је народ и нација, готово па свеједно) који раде на нашу штету. И преко споменутих идеологија процентуално се већи део Срба преименовљавао, асимиловао и однарођивао. Југословенство, комунизам и нова најопаснија идеологија – хомосексуализам остављају на Србе тешке последице и данас. И ако према тим идеологијама не појачамо отпор и борбу, полако или брзо ћемо изумирати. То не бисмо смели да дозвољававамо инертно, без морног, али упорног и неодустајног отпора тим идеологијама.

Нама, наравно, не смета и не треба да нам смета тај маргинални проценат Срба који бира хомосексуални (истополни) начин вођења љубави и сексуалног задовољавања, али идеологија хомосексуализма којој није ништа хришћанско и српско свето – неизбежно је мирном борбом (без крви, наравно) сећи до корена. Нека раде то како воле у својим собама (тамо и ми „већински“ то радимо), али не смемо допустити да ту идеологију шире улично пред нашом децом, јер ни њихова ни наша интима није и не сме да се претвори у „улично питање“.

Наравно, верујем да прави „мањинци“ хомосексуалци (којима није усађено у душу антисрпство) сигурно не би улично парадирали лажним поносом, баш као што ни ми „већинци“ не парадирамо својом љубавном и сексуалном друкчијом интимом. Јер, као што рекох, ниједна интима није “улично питање”. Нажалост, како ми се чини, комунизам се јесте примирио, али само на први поглед. Он се данас измеће у другу идеологију, идеологију нападног и уличног хомосексуализма.

На крају, не смета превише да и Србијанац и Србин буду хомосексуалци, али је по Србство/Српство превише опасно да буду улични „парадери лажног поноса“ који злоупотребљавају државу, власт и полицију (који сви, а много више ми „већинси“ плаћамо) за њихова „љубавна и сексуална шрава“ која им нико не оспорава. Оспорава и њима и нама морал и лепи обичаји да са својим интимама и љубавима и сексуално различитим склоностимапарадирамо улицама пред нашом децом на којима треба наша држава и свет да остану и да нам Србство/Српство увећавају. А увећавање Србства/Српства није могуће преко хомосексуалистичке идеологије. Јер то није идеологија рађања потомства и будућности.

Comments

comments

Можете да оставите коментар , или да користите trackback са Вашег сајта.
  • Драган Славнић

    Да ли је исправно и корисно рећи СРБи-Н или СРБ?

    Ако је корен речи СРБ /једнина/, онда је логично да се из једнине изводи множина – СРБи.
    Ако упоредимо то са другим народима, као на пример:
    РУСи, КИНЕЗи, ИНДУСи, ЕНГЛЕЗи, ФРАНЦУЗи, ИТАЛИЈАНи, онда испада да
    МИ погрешно користимо реч СРБи-Н?!
    Ако је исправно рећи СРБИН /једнина/, онда би логично било / као из наведених примера/ да множина буде СБИНи, што наравно није и не може да буде тако.
    Не каже се: РУСин /једнина/ – РУСИни /множина/, КИНЕЗин – КИНЕЗини,
    ИНДУСин – ИНДУСини, ЕНГЛЕЗин – ЕНГЛЕЗини, ФРАНЦУЗин – ФРАНЦУЗини…
    Ако се каже СРБ, онда је јединка саставни део множине – СРБи и ни на који начин није у несагласности са множином, не штрчи из ње – у СЛОЗИ и САГЛАСЈУ је са МНОЖИНОМ.
    Међутим, ако је једнина СРБиН, онда свака јединка овим “ Н” штрчи из множине – СРБи и У НЕСЛОЗИ је и НЕСАГЛАСЈУ са МНОЖИНОМ.
    Није ли то, онда, код СРБиНа разлог за патолошку индивидуалност – ГОРДОСТ, да се издваја и штрши у односу на множину – СРБи

    Није ли, можда, НЕСЛОЖНОСТ, НЕУМНОЖНОСТ и НЕОБОЖЕНОСТ, између осталог, и у погрешном изговарању и писању речи СРБи /Н/?!
    У књизи Постања Господ Бог говори, да је од Човек-а створио /”извео”/ жену – Човек-ицу /Човеч-ицу/.
    У језику србском, онда, треба да буде тако исто:
    СРБ-киња, РУС-киња, ИНДУС-киња, КИНЕЗ-киња, ЕНГЛЕЗ-киња, ИТАЛИЈАН-киња, а не: СРБин-киња, РУСин-киња, ИНДУСин-киња, КИНЕЗин-киња, ЕНГЛЕЗин-киња…
    Имајући у виду Христове речи: “Својијем речима ћете се оправдати и својијем речима осудити /нашкодити себи/… и биће вам по речи вашој!”, онда горе речено има смисла.

    Дакле, корен речи је СРБ – једнина, а СРБи је множина – скуп,
    заједница, сабор СЛОЖНИХ, УМНОЖЕНИХ и ОБОЖЕНИХ јединки – СРБа.

    Погрешно је рећи СРБИН, а нарочито не 5. падеж – СРБи-НЕ!
    Овим међусобним, “братским” обраћањем са “СРБи-НЕ!”, ми несвесно
    речицом “НЕ” негирамо сопствену множину – ПЛЕМЕ, НАРОД /СРБи/ – чији смо неодвојиви део!!!

    Драган Славнић

  • Драгољуб Збиљић

    Покушај да одговорим на питање иваженог Драгана Славнића да ли је исправно рећи Срб.

    Мени се допада Ваше размишљање о томе, гдине Славнићу!
    Тражих мало по речницима који су ми у кући достипни. (Кад у нешто нисмо сигурни, наравно, тражимо потрврду код дригих.)
    Тако нађох, као нормалну реч Срб у “Српском рјечнику” (Беч, 1818) код Вука Караџића. Затим Србаљ, Србињ, Србин, Србљин. Дакле корен је свакако Срб. Има је и у Речнику Матице српске из 1982 (имам то издање). Зашто каснији речиници ту реч избегавају да бележе,па и најновији једнотомни велики Речник српског језика Матице српске из 2007.године — није ми лако одговорити. И зашто се та реч углавном не користи ти су одговори за дужу расправу. Тек, јсно је да се реч Срб данас или уопште не користи или се користи сасвим ретко. Грђење речи је врло захтевна језичка дисциплина и у њу није једноставно бити сигуран. Народ и његови писци у било ком виду јесу ти који одлучују кој ће реч живетои,а која ће нестајати. зашто је слабо у употреби реч Срб, то је за један прави симпозијум.
    По мом мишљењу, нема неког већег разлога да се та реч избегава. Можда је људима кратка, па им се некако чини “непотпуном”, па им је зато прихвтљивија ова изведеница — Србин. А да је нромална реч и Срб, потврђује множина: Срби. Ваљда је то народу обичније јер има још један вокал који ту рч чини двосложном, па је зато бароду обичнија.
    Тешко ј лако и брзо потврдити да је Ваше гледиште о томе сасвим добро и корисно. Зо су они примери у које човек не може лако да буде сигуран. Тек, мени се Ваша гледишта која сте пердочили допадају и решко бих их могао оспорити.
    Да видимо шза други људи мисле?

Powered by WordPress | Best at&t phone upgrade deals | Thanks to Free Tmobile phones, Facebook Games and Incinerador De Grasa
%d bloggers like this: