21.02. 2012 
Српски културни клуб 
Министар одбране Драган Шутановац у изјави за РТС, покушао је да прибави још који поен за своју политичку опцију; па им је баш скресао.
Негде у Црној Гори, пре много година одржавао се састанак виђених људи који су требали да одлуче о неком заједничком проблему. Један од учесника био је и Марко Миљанов… После своје “дискусије” један од говорника тражећи подршку за своје ставове, а знајући да су им размишљања слична – обрати му се, прозвавши га да и сам прозбори коју…
“Све је како велиш, но НИЈЕ ТВОЈЕ ДА ТО ТИ РЕЧЕШ…” - био је одговор.
Није познато због чега је Марко Миљанов мислио да је главар који је очекивао његову подршку био “недостојан” да покреће важна питања, али прича је остала као пример да сама истина најчешће није довољна; потребан је и маркетинг, тачније – потребно је да истину изговори неко “релевантан” како би је прихватили они којима је саопштена.
Код министра Шутановца и његове странке (ДС) нема непознаница; за њих не постоји лош маркетинг, као ни лоша прилика за прикупљање политичких поена. Снег који је блокирао Србију а нарочито њен југ, дар је с неба и шанса да се оплете по политичким противницима.
Наравно – свега тога не би било, тј. препуцавања локалних самоуправа са члановима Владе не би била толико штетна да су у земљи на власти људи који су од грађана изабрани по имену и презимену, биографијама и референцама, уместо партијских дупелизаца и дупедаваца.
Грађани гласају за носитеља листе, а на власти у општини им осване неспособни понављач за кога ти грађани ни у сну нису гласали – будући да је неспособан и да је понављач…
Мислим - поновљено неспособан.
О чему је реч у конкретном случају?
Босилеград је општина на граници са Бугарском већински насељена Србијанцима бугарског порекла. Важно је напоменути да је реч о лојалним грађанима Републике Србије који себе углавном називају “Шопи”. Наравно, да и у тој средини постоје испоставе страних центара моћи, али су (засада) на маргини без обзира на то што не пропуштају лопте набачене из Београда.
На изборима 2008. грађани су већински, тачније двотрећински, схватили и прихватили “враћање мандата народу” па су мандат за вршење власти на локалном нивоу поверили Владимиру Захаријеву, члану Демократске странке Србије и бившем народном посланику. Без обзира на харизму и популарност коју председник у својој средини ужива, он годинама води битку која је унапред изгубљена… И то не у Босилеграду већ у Београду.
На последњем попису утврђено је да је грађана Босилеграда за петину мање него на претходном.
Када се упореди број пописаних стамбених јединица са бројем пописаних житеља општине – испада да просечно у сваком стану живи 1,5 грађанин/ка…
У ову средину није се улагало последњих 90 година (од припајања Босилеграда Србији) као ни пре тога…
За Србију, тај крај је био девета рупа на свирали кога се власти сете једино када се некакви фашисти из комшилука најаве као незвани гости или кад падне снег, а за Бугарску – Босилеград и слична места су добар пример за доказивање “вековне угрожености Бугарске мањине ван граница матичне државе” и потребу да се више учини како би ти људи “остварили своја права”…
Када се ствари поставе на овакав начин, логично је поставити питање: Шта чинити са делом Србије за кога Србија очигледно није заинтересована, јер ако јесте – онда то показује на веома чудан начин?
Бугарску не занимају Бугари који живе у Србији; Бугарску занимају квадратни километри Србије. Али, та држава своје интересе заступа на начин који јој се чини најефикаснији, без обзира шта ми о томе мислили. Не може се претендовати на део територије суседне државе и очекивати благонаклона реакција од комшија… Не може у нормалним друштвима и у нормалним државама где је национални интерес општепознат и где се зна минимум испод кога се не иде.
Због тога, верујем да је Софија вишекратно пријатно изненађена реакцијама Београда на “пробне балоне” које је бугарска администрација пустила и пушта.
Млади и нејаки председник општине чији суграђани су у проценту од 90% већ узели држављанство и суседне државе (због “европских” пасоша), без прихода (пошто привреде у Босилеграду нема), члан странке која је лузер на националном нивоу, позната по бежању из борбе и препуштању ровова непријатељу – од државе Србије остављен да се бори против екстремиста из матичне државе који га сматрају издајником и Србином, снегом и немаштином – јуче је нападнут и од министра одбране своје државе који га је “прозвао” да је малте-не затражио улазак бугарских трупа у Босилеград.
Јер је господин Захаријев наводно изјавио како “(…) Војска Србије није добродошла да чисти снег (…) па је позвао војску и полицију Бугарске (…) што говори о намери Захаријева да прикаже како Влада Србије није способна да на исти начин реагује на читавој територији земље (…)”.
А јесте?
Значи – житељи Босилеграда, Сурдулице, Црне Траве, Трговишта, заправо халуцинирају да су скоро месец дана завејани? Па уместо да се препусте чарима санкања и скијања кукају и призивају стране трупе!?
Уместо да буду срећни и задовољни што им је држава омогућила да своје покојнике једноставно оставе на дворишту преко ноћи да их снег сам прекрије (па не морају да се зезају око сахрањивања у смрзнуту земљу) – они стално нешто закерају…
Уместо да су поносни на чист ваздух без фабричких димњака и природу неокрзнуту асфалтом, тишину без буке камиона и туристичких аутобуса препуних градске неваспитане дечурлије која галаме и бацају смеће на све стране, могућност да једу неограничене количине сира, боровница, јагањаца храњених само травом – они немају другог посла него траже тржне центре и мегамаркете!? И тако даље…
Сама чињеница да је вест о испаду министра Шутановца прошла скоро незапажено или је објављена у медијима који жељни сензација траже непријатеље тамо где их нема (барем не у значајном броју), говори да је србијанска јавност уведена у једну националну утрнулост, могло би се рећи у анестезију сличну епидуралној… Гледаш како те касапе а ништа не осећаш, не реагујеш…
Овај примерак политичке поене прикупља нападајући очајника који у кућу улази кроз димњак… То ли ти је предизборни маркетинг Шутановче?
Је л’ ти Захаријев крив што му је лакше да по хлеб и млеко оде у Ћустендил (Цариброд, док је Србија била Србија а не НАТО колонија) него у неки град у Србији до кога води пут? Или је то одговорност онога што путеве завршава “пре рока”, твог и кумовог коалиционог партнера, тастовог партијског друга?
Због тога је тачно све што си река’ АЛИ НИЈЕ ТВОЈЕ ДА ТО ТИ РЕЧЕШ!
Иначе истини за вољу, Владимир Захаријев је помоћ Бугарске тражио након прозивке министра Шутановца који је рекао да нико из тог краја није ни тражио помоћ Војске.
“Министар Шутановац нас чак прозива да нисмо поднели захтев за помоћ. Па нисмо ми нападнути па да тражимо помоћ од министра војног. Захтев смо упутили Министарству за инфраструктуру још пре десетак дана, али нема никаквог одговора, никог ко жели са нама да разговара када их позовемо телефоном”
Играле се делије…
Извор: (R)EVOLUCIJA
Објављено у рубрици 
Tags: 
Само једна исправка: У тексту је за бугарски град Ћустендил мојом грешком погрешно написано да се “док је Србија била Србија” звао Цариброд; Цариброд је стари назив за Димитровград, а Ћустендил се некада звао Велбужд и познат је као место велике средњевењковне битке.
Овај погрешни навод на блогу је исправљен одмах после објављивања текста а овим путем се због грешке извињавам читаоцима сајта Српског културног клуба..
Каква је ово ДСС-овска пропаганда? Млади Бугаринн из Коштуницине партије испаде велика политичка фигура. Нисам за ШуНАТОвца, али ни за сове.
То што је “млади Бугарин из Коштуницине партије” испао велика политичка фигура заслуга је министра војног који је нашао да на сиротињи сакупља политичке поене.
Иначе, какве везе са било чим има то што је г. Захаријев пореклом Бугарин? Зар он није председник једне србијанске општине? Намерно кажем “србијанске” а не “српске”, а ви размислите зашто…
Сигуран сам да знате како је дошло до тога да Босилеград постане део територије Србије; како је дошло до тога да прво што вам падне на памет када помислите на тај крај буде “млади Бугарин”? Зар није коректнија одредница “Србијанац бугарског порекла”, као што би требало да се одређују и Мађари, Роми, Албанци, Бошњаци…
Овако долазимо до поражавајуће чињенице да нам на великом делу државне територије живе странци који имају власт на локалном, а уз помоћ разних политичарских марифетлука дрмају и на националном (државном) нивоу.
Стара совјетска заблуда и комунистички маркетинг о томе како су националне државе нешто превазиђено и како није важно шта је ко по националности коначно мора да се стави ван снаге и обесмисли од стране науке, тј. социолога. Много је примера када су тзв. националне мањине настањене ван територије матичних држава злоупотребљене од истих и послужиле као својеврсна “пета колона” или тројански коњ у државама чији су држављани. По окончању сукоба то им се по правилу обијало о главу, а деценијама стицано поверење нестајало је када се испоставило да су они “опрезни” који су у припадницима мањина увек видели потенцијалног непријатеља били “у праву”.
Интересантно питање би било колико су већински народи допринели да се припадници мањина лакше идентификују са комшијама преко границе него са комшијама преко плота…
То мора да се мења и то што пре. Модел по коме би требало радити су САД, Француска, делимично покојна СФРЈ… Ко је пре тридесет година у свету знао за неке Србе, Хрвате, Словенце? А за Југословене је знао цео свет, чак и они који су бившу нам државу називали “Југословакиа” а да би је уопште пронашли на карти – требала им је диплома.
Дакле – сви држављани Србије су Србијанци, без обзира на етничко порекло. Држављани Босне су Босанци, а они којима се то не допада нека се потруде па се од те државе отцепе, припоје Србији и постану Србијанци. А остали према могућностима и потребама…
A šta su državljani Hercegovine? Vi ste sa ovim primjerom zagazili u živo blato.
I kako to da su državljani Francuske-Francuzi a državljani Srbije nisu Srbi već “Srbijanci”?
Baš me zanima šta su po ovoj vašoj (alogičnoj) paraleli Srbi koji imaju pasoš Hrvatske i koji žive u Hrvatskoj?
Овако како сте ви поставили проблем можемо летњи дан до подне и нема шансе да се сложимо. Овако се почиње дебата која не може да донесе резултат; после бескрајног препуцавања свако ће остати при своме па џаба труд. Него, да вас питам нешто: У чему је проблем да се држављани БиХ српске националности називају Босанци или Херцеговци, зависно од тога јесу ли пореклом из Босне или из Херцеговине? Ако сте ви, пореклом изван граница данашње Србије “Срби”, шта смо ми Срби из Србије? Какве везе са било чим има терминологија и то како би се требали називати Срби, држављани Хрватске? Треба ли Србија да се одрекне скоро милион својих грађана несрба, тачније – треба ли Србија да од њих прави потенцијалне непријатеље јер Срби пореклом из Хрватске не могу да буду “Хрвати” или “Хрватски Срби” а не желе вођени неким ирационалним разлозима да буду “Србијанци” (да не причам о латентном расизму типа: “Ви србијанци сте менталитетски најсличнији Турцима и Циганима…). Зато, не, не знам одговор на питање како би могли да се називају “… Srbi koji imaju pasoš Hrvatske i koji žive u Hrvatskoj?”
Нека смисле за себе назив какав им одговара. Мени је коректно “Србин из Хрватске”, али можда нисам у праву… Дајте ви неки предлог.
У праву сте, ово јесте живо блато, али ако у њега не загазимо – никад нећемо изаћи из мочваре у коју смо залутали после скоро два века лутања.
“I kako to da su državljani Francuske-Francuzi a državljani Srbije nisu Srbi već “Srbijanci”?”
Лош вам је пример, француски устав не познаје “националне мањине” онако како су нама познате, сви држављани Француске су Французи.
Много срећнији би био пример САД; држављани САД (Америке) нису Амери већ Американци, ни они немају националне него етничке мањине које негују своју културу и традицију на разне начине, а свој амерички пасош и своје право гласа које им као Американцима припада се не одричу, чак ми се чини да до њих више држе него они ВАСП Американци. Можете ли ви да замислите да се Риза Хаљими изјасни као Србин? А као Србијанац? Тешко, али могуће… Ако не он, можда његов унук или праунук. Тамо где се време мери миленијумима и еонима пар генерација горе-доле није ништа, али дајмо људима основ и разлог да ову земљу прихвате и евентуално заволе као своју.
Да би се прешло хиљаду миља, ипак је неопходно направити један – ситан, први корак. Поздрављам вас, па навратите понекад на http://revolucijasada.blogspot.com/
Svi su Srbi jednostavno Srbi, ma gdje na kugli zemaljskoj živjeli! Neću da prihvatim tu nametnutu podjelu, tu neprirodnu komunističku podjelu “Srbijanac”. Komunisti izlijegoše crnogorce, pa malo li je!?
Vi ste gospodine Pavkov u mojoj a i vašoj Republici Srpskoj Srbin i to je notorna činjenica. I ja sam u mojoj Srbiji Srbin koliko su Vojislav Koštunica i Tomislav Nikolić. A garnitura (baš garnitura) DS-a nema veze sa srpstvom.
Srdačan pozdrav od moje malenkosti, koja se ponosi Nemanjićima!
Овако како сте ви поставили проблем можемо летњи дан до подне и нема шансе да се сложимо. Овако се почиње дебата која не може да донесе резултат; после бескрајног препуцавања свако ће остати при своме па џаба труд. Него, да вас питам нешто: У чему је проблем да се држављани БиХ српске националности називају Босанци или Херцеговци, зависно од тога јесу ли пореклом из Босне или из Херцеговине? Ако сте ви, пореклом изван граница данашње Србије “Срби”, шта смо ми Срби из Србије? Какве везе са било чим има терминологија и то како би се требали називати Срби, држављани Хрватске? Треба ли Србија да се одрекне скоро милион својих грађана несрба, тачније – треба ли Србија да од њих прави потенцијалне непријатеље јер Срби пореклом из Хрватске не могу да буду “Хрвати” или “Хрватски Срби” а не желе вођени неким ирационалним разлозима да буду “Србијанци” (да не причам о латентном расизму типа: “Ви србијанци сте менталитетски најсличнији Турцима и Циганима…). Зато, не, не знам одговор на питање како би могли да се називају “… Srbi koji imaju pasoš Hrvatske i koji žive u Hrvatskoj?”
Нека смисле за себе назив какав им одговара. Мени је коректно “Србин из Хрватске”, али можда нисам у праву… Дајте ви неки предлог.
У праву сте, ово јесте живо блато, али ако у њега не загазимо – никад нећемо изаћи из мочваре у коју смо залутали после скоро два века лутања.
“I kako to da su državljani Francuske-Francuzi a državljani Srbije nisu Srbi već “Srbijanci”?”
Лош вам је пример, француски устав не познаје “националне мањине” онако како су нама познате, сви држављани Француске су Французи.
Много срећнији би био пример САД; држављани САД (Америке) нису Амери већ Американци, ни они немају националне него етничке мањине које негују своју културу и традицију на разне начине, а свој амерички пасош и своје право гласа које им као Американцима припада се не одричу, чак ми се чини да до њих више држе него они ВАСП Американци. Можете ли ви да замислите да се Риза Хаљими изјасни као Србин? А као Србијанац? Тешко, али могуће… Ако не он, можда његов унук или праунук. Тамо где се време мери миленијумима и еонима пар генерација горе-доле није ништа, али дајмо људима основ и разлог да ову земљу прихвате и евентуално заволе као своју.
Да би се прешло хиљаду миља, ипак је неопходно направити један – ситан, први корак. Поздрављам вас, па навратите понекад на (Р)еволуцију.
Jos za vreme kraljevine Srbije Juzna Srbija, ukljucujuci tu i Makedoniju su od drzave bili zapostavljeni kao sto se ista politika nastavlja i danas. Zna se da su u proslosti Samo za kaznu premestani oficiri i drzavni cinovnici u te krajeve. Tako smo izgubili manje vise sve te krajeve nasom nevaljalom politikom.Srpski narod se iseljavao i milom i silom,stranci se naseljavali (i to jos uvek rade) i tako ce mo i preostale srpske pasivne krajeve izgubiti.
Poznato je da je Bugarska propaganda veoma jaka medju stanovnicima koji vuku bugarske korene. Pisac nam nista ne kaze da su vec nekoliko bugarskih politickih partija u tim Srpskim krajevima veoma angazovani i da se javno zalazu da se ti krajevi pripoje Bugarskoj.
Onda nas nista ne bi cudilo i sto ovaj poslanik ocigledno bugarskog porekla to sada isto radi bez razlike koje danas ili ko ce biti u Srbiji na vlasti. On je samo jedan od Trojanskih konja u sadasnjoj Demokratskoj stranci.
Kod nas nije kao u drugim drzavama politika Srbije da preostalo stanovnistvo koje ne vuce srpske korene da asimuluje kao sto je to uradila Bugarska i ostale zemlje u okolici,a zapostavljanjem tih ljudi i tih krajeva gde zive dajemo otvoreno nasim vekovnim neprijateljima da izvrse aneksiju. Susedi nas posmatraju kao ptice grabljivice,a mi im idemo na ruku.
“Pisac nam nista ne kaze da su vec nekoliko bugarskih politickih partija u tim Srpskim krajevima veoma angazovani i da se javno zalazu da se ti krajevi pripoje Bugarskoj”
Истини за вољу – каже…”Бугарску не занимају Бугари који живе у Србији; Бугарску занимају квадратни километри Србије.”, али тема текста није сепаратизам већ снег.
“Onda nas nista ne bi cudilo i sto ovaj poslanik ocigledno bugarskog porekla to sada isto radi bez razlike koje danas ili ko ce biti u Srbiji na vlasti. On je samo jedan od Trojanskih konja u sadasnjoj Demokratskoj stranci.”
Нисте читали пажљиво: Владимир Захаријев је члан Демократске странке Србије. Чисто сумњам да би та странка на својој листи држала човека који се залаже за припајање дела Србије суседној држави. Али, ђаво ће га знати…
“Kod nas nije kao u drugim drzavama politika Srbije da preostalo stanovnistvo koje ne vuce srpske korene da asimuluje kao sto je to uradila Bugarska i ostale zemlje u okolici,a zapostavljanjem tih ljudi i tih krajeva gde zive dajemo otvoreno nasim vekovnim neprijateljima da izvrse aneksiju.”
О овоме сам се изјаснио у одговору Белом Орлу. Пуко констатовање стања и чињеница да “знамо ми њих” неће помоћи ни српском националном интересу ни оном народу доле. Ја колико сам могао да смислим – рекох… Ако наставимо са политиком да у Босилеград и сличне средине људе шаљемо по казни – како можемо да очекујемо да грађани који тамо живе буду задовољни државом? Јесу ли и они кажњени? Природно право човека је да се бори за што бољи положај у друштву. Шта нам даје за право да очекујемо лојалност од људи који су се стицајем историјских околности нашли у границама стране државе која се притом никад (као што и сами кажете) није потрудила да им се наметне као боља од матичне Бугарске?
Уместо да им се приближимо, ми ко Шваба тралала – “Бугари, Бугари…” Свашта.
Sa vasim komentarima meni ocigledno se vidi da se skoro u svemu slazemo ali ne razumemo.
Nazalost do sada nijedna politicka partija u Srbiji nije se javno izjasnila o ovom problemu i slicnim, pa tako izgleda ko god dodje na vlast na sledecim izborima bice po onoj Jovo na novo iliti
Sjasi Kurta da uzjase Murta!
Narod uvek ostaje ebena strana.