Као што је већ поменуто, у Јустиновој обимној библиографији нема много радова који се на уско специјализовани начин баве литургичким питањима. Грађа из које ће се покушати извести светотајинско богословље овог богоносног оца јесу његове речи о преводима Литургија и текстови у којима се бави питањима еклисиологије.

Аутентично богословље ниједну своју дисциплину не сматра аутономном и неповезаном са осталим. Може се рећи да свака богословска дисциплина има исти задатак, а да га само остварује крећући се сопственим путем, али не без пратње и сарадње са осталим дисциплинама. За разлику од таквог приступа, богословље на Западу, схоластичко богословље, умело је да изоловано посматра одређену област, нпр. литургику, та да од ње направи богословље које највише личи на техничко упутство за вршење обреда (ритуализам) или на објашњење некаквог механизма помоћу којег Бог делује у својој творевини. То критикује и отац Александар Шмеман када пише да је: „западно богословље свој интерес за Тајинства усредсредило на услове и `модусе` њиховог вршења и `дејствености`, а не на њихову суштину и садржај. На тај начин се тумачење Евхаристије своди на питање начина и тренутка претварања дарова, тј. њихове измене у Тело и Крв Христову, при чему готово да нема речи о његовом значењу за Цркву, за свет и за свакога од нас. Колико год звучало парадоксално- интересовање за реално присуство Тела и Крви Христове замењује интерес за Христа. Причешће се дожвљава као један од начина `примања благодати`…“[1].Такав западњачки утицај одавно је препознат и у богословљу Истока; многи православни богослови нису остали имуни на њега. Прочитај цео текст »