• Share
• Tweet

• Share
• Tweet

Једина књижара у селу; мала као девојачка соба, али пуста ми је душа била, јер у књижари књига на српском мало, тек неколико уџбеника за ниже разреде основне школе. Доћи ће нам инат главе, знам да сам грешан и борим се са тим; дошло ми је да и то мало књига купим и склоним, да их не гуши белетристика и свашта друго, из осталих књига, а на мађарском. И не само из књига, а на мађарском.

А у далекој Аустралији (шта је данас далеко?), чланови моје породице добише и држављанство. И доказаше да су достојни истог, између осталог и доказивањем знања језика. Колико Срба у Мађарској, а држављана Мађарске, зна мађарски језик? Колико Мађара у Србији, а држављана Србије, зна српски језик? Занемарљиво мало, ако је судити по књижари и књижару, бањи и запосленима у истој.

Село се сада, на мађарском, зове као за време окупације, током другог светског рата. Записано је то име и на споменику, у парку поред бање. На месту споменика је био сабирни логор, одатле су многи отишли у неповрат логора у Немачкој. Тако богату историју овог села на Тиси, савременици обогаћују; прочитајте лично виђењa: “Фашисти у Кањижи призивали Хортија”, “ФЕСТИВАЛ МАЂАРСКИХ ФАШИСТА у Кањижи, 9.-11. јула 2010″, као и “Мађарски фашисти, проваљени сте”.

И ко је кратковид и уске душе? Мој деда је у Нови Сад дошао из Бечеја, да школује децу; мога оца и тетку. Сви су течно говорили мађарски. Никада ми деда није причао о рату и окупацији; баба би тек по неку реч о брату рекла, образованом и наочитом, а из виђеније бечејске фамилије. Када је окупаторска застава развијена, међу првима су га окупатори и домаћи помагачи Мађари склонили. У многе су породице тугу засадили. А савременици, погледајте “Скуп мађарских фашиста у Новом Саду”.

После рата, на бечејској се општини, поред оне са петокраком, застава истих (окупаторских) боја завијорила, али сада као симбол братства и јединства. Ко се са ким и како братимио и ко је кога уграђивао у темеље јединства, ето, видех кроз ону малу књижару са почетка, као кроз кибицфенстер.

Погледајте и ви, кроз кибицифенстер, “Интересовање Војвођана за мађарско држављанство” . Овде нећемо видети како држава Мађарска препознаје државу Србију, а као место боравка и како то наводи у пасошу. Интегритет државе Србије не бих коментарисао, срце ми се стисне, али, волео бих да видим тај пасош.

Рођен сам и живим у Новом Саду, не бих да бројим колико сам различитих пасоша имао, а да нисам мрднуо из Новог Сада (сада у Републици Србији). Ја бих да покажем и докажем да су Срби вредни и радни, да академским титулама то и свету доказују, способни, да сачувају и себе и своје, да су комшије какве свако жели. Али, очигледно, чула су ми отупила па видим и чујем шта сневам. И даље у Новом Саду.

И пишем срцем, али није ми добро овде; ја нисам где бих требао бити. А ви?
Писаћу још.

Аутор: Неофит Ћириловић