• Share
• Tweet

• Share
• Tweet

Дуго су се у Србији ломила копља око одржавања седнице поводом стања на Косову и Метохији. Док је из опозиционих редова готово свакодневно предлагано да Скупштина Србије закаже седницу на ту тему, из врха власти су стизали негативни одговори. Убеђујући опозицију и грађане Србије да практично не постоји потреба за скупштинским заседањем, српски властодршци су то најчешће оправдавали чињеницом да су у току преговори између представника српске владе (Борко Стефановић) и Тачијевог представника (Едита Тахири), путем којих Београд и Приштина усаглашавају ставове од интереса за све људе на простору Косова и Метохије.

Против одржавање седнице о стању српске популације на Космету, оштро су се супротстављали многи угледни представници политичких странака на власти, Владе Србије и Парламента. Чак је и госпођа Славица Ђукић Дејановић јавно истицала како не постоји потреба за одржавњем седнице са дневним редом о ситуацији на Косову, пожелевши посланицима угодан одмор у домаћим и страним, подразумева се наравно, ексклузивним дестинацијама. Није остала незапажена ни госпођа Јелена Триван, портпарол Демократске странке, која је такође, понекад и поспрдно, негирала сваку потребу за скупштинским заседањем, дајући примат текућим и будућим преговорима са Приштином. Ко зна који би се све разлози наводили о негирању потребе за скупштинским заседањем да неком из врха власти није, из доњег дела тела, дошло у главу да би то наишло на свеопшту осуду грађана Србије. Захваљујући томе, многи посланици, министри и ини водећи политичари, били су принуђени да привремено откажу авионске летове и планирана брчкања у топлим морима. Нису, наравно, изостала и посипања пепелом, путем којих су се оправдавале изјаве о сувишности скупштинског заседања посвећеног питањима која се односе на положај Срба на Косову и, уопште, на целокупну проблематику у вези са Косовом и Метохијом.

Познато је како је текло скупштинско заседање, знано је такође да је и овом приликом искоришћена прилика за међустраначке свађе и надмудривања, изливе патриотизма и заклињања да се нико и никада неће одрећи најсветијег дела српске земље. Помињани су у више наврата миротворни начини борбе који треба да обезбеде повратак Космета у састав матице Србије. Решавање проблема путем рата, јединствени су представници странака на власти, ни по коју цену не долази у обзир. Мирно решење је једина алтернатива и мимо њега не постоји било који други начин који би претпостављао оружану борбу, говорили су. Мир, и ништа осим мира не долази у обзир када је реч о решавању проблема у вези са јужном српском покрајином, био је њихов јединствен став.

Заговарања за мирним решењем су, без икакве дилеме, најприхватљивија опција, понављано је у недоглед. Томе, истини за вољу, теже и грађани Србије. Јер, не треба сумњати да се већинска Србија слаже са свима који се залажу за мирно решење и да, истовремено, осуђује оне који једино решење виде у ратној опцији. Нико нормалан рат не претпоставља миру, али нико нормалан није, такође, спреман да пред евентуално наметнутим ратом погнуте главе прихвати капитулацију. Имајући то виду с правом се у питање доводи изјава из врха државе да „Србија неће водити рат, већ ће наставити да решава проблеме начином који обезбеђује мир“. Ма колико се ми с тим слагали, оправдано се поставља питање: како поступити ако друга, албанска, страна не прихвата, а очигледно да не прихвата, мирно решење, већ настоји да постојеће проблеме реши путем силе? Хоће ли Србија и у том случају седети скрштених руку и наставити са јадиковкама да осим мирног решења нема друге алтернативе?

Председник Владе Србије Мирко Цветковић рече да ће „Београд остати чврст у ставу да се проблеми могу решавати искључиво на миран и демократски начин“. Та изјава, којом је српски премијер отворио седницу, уследила је непосредно после покушај албанске стране да проблем реши не „на миран и демократски начин“, већ путем силе која се ни у каквој варијанти не може идентификовати са са миром и демократијом. То нескривено потврђује и Хашим Тачи који каже да ће „Влада Косова успоставити контролу над територијом Косова по сваку цену“.

Изјаве српских челника о миру као једино могућем решењу спора, демантује на неки начин и део Декларације усвојене на скупштинском заседању, у којој, поред осталог, дословно стоји да ова земља „има право и обавезу да се легалним средствима супротстави могућем развоју догађаја“. Зар рат, поготову када је наметнут једној страни, није у том тренутку једино „легално средство?“ Ко, наиме, може да тврди како се „могући развој“ неће изродити у војну силу коју отворено заговара Хашим Тачи проглашењем опште мобилизације ради „заштите територијалног интегритета Косова“. Очигледно је да је Тачијева ратна опција у ствари дефинитиван став Вашингтона и Брисела што потврђују и изјаве Кристофера Дела, америчког амбасадора у Приштини и Питера Фејта, специјалног представника ЕУ на Косову. Њима ваља придати и изјаву команданта КФОР-а Ерхарда Билера који не крије да КФОР „спроводи одлуке Владе у Приштини“. А колико је КФОР-у стало до ставова Србије, најбоље говори чињеница да је генерал Билер одбио било какве преговоре са министром Гораном Богдановићем и преговарачем Борком Стефановићем, јер су наводно „нелегално ушли на територију Косова“. Борко Стефановић то потврђује речима: „Постали смо непожељну саговорници“.

Вратимо се, међутим, питањима рата и мира. Српско државно руководство је, дакле, јединствено у ставу да се проблеми који се тичу статуса Космета и безбедног живљења Срба на том простору морају решавати искључво мирним путем. Многи војни аналитичари, а и бројни грађани Србије и земаља у окружењу, такав став објашњавају (не)могућношћу Војске Србије да се успешно супротстави евентуалним војним насртајима на земљу у целини, односно њеним појединим деловима. Сви у земљи, а и ван ње, веома добро знају какве су претензије албанске стране не само у вези са северним делом покрајине, већ и са три општине на југу Србије – Прешевом, Бујановцем и Медвеђом. Војна сила Србије нема у овом тренутку, нажалост, људске и материјалне потенцијале спремне и способне да се иоле озбиљније супротставе евентуалном нападу било које од земаља које нас окружују, укључујући ту и војне снаге фантомске државе Косово. Јер, није никаква тајна да Војска Србије практично нема борбену авијацију и противваздушну одбрану и да је веома „танка“ када су у питању артиљеријска, оклопно-механизована и друга борбена средства копнених јединица. (Мало)бројност професионалне војске такође не иде у прилог одбрамбеној способности земље, чега су, свакако, више него свесни и људи и у државном и у војном врху. А управо су та сазнања производ очајничких покушаја да се постојећи проблеми решавају мирним путем. Томе су посвећене и „претње“ из врха државе по којима ће сносити пуну одговорност „свако ко се игра рата на простору Балкана“. Сви, међутим, врло добро знамо ко се све игра и ко се све бомбардовањем Србије играо рата на Балкану, а данас ево и Либију засипа бомбама, без страха од било какве одговорности.

Мада се српско политичко и војно руководство једногласно определило за решавање проблема дипломатским и другим мирољубивим средствима, оправдано се намеће питање да ли ће их, у случају агресије, прихватити и бројни грађани Србије који из патриотских побуда позивају на пружање отпора сваком ко покуша да угрози територијални интегритет земље. Пракса ратних збивања на простору Балкана недвосмислено указује да су, независно од жеље и воље државног и војног руководства, људи земље на коју је извршена агресија, ступали у редове добровољачких јединица супротстављајући се борбеним дејствима нападача. Може ли било ко да гарантује да ће у случају насртаја косметских Албанаца на српску земљу грађани седету скрштених руку? Далеко су ближе истини они који тврде да ће, ако већ војска неће или не може, народ узети ствар у своје руке. То, поред осталог, потврђује и богата историја добровољачког покрета у Србији – од Карађорђа до краја 20. века.