• Share
• Tweet

• Share
• Tweet

СКК: Господине Анђелићу, тема Вашег романа „Летач“ је из домена шпијунаже, како онда гледате на тезе домаћих интелектуалаца постнационалне провенијенције да је немогуће сачувати тајне, јер Америка све види преко сателита, чак и тип шибице којом наш стражар потпаљује цигарету, па тако нема ни потребе за чувањем државних тајни?

 

П.А. – Ти псеудоинтелектуалци „постнационалне“ су у и постдржавне провенијенције. Живимо у времену у којем се редукују не само национални, него и лични суверенитет сваког појединца. Назвао сам то у једном разговору „доба суспендоване демократије на неодређени рок“. Дакле, у том концепту тврди се да је цивилизацијски пожељно одрицање од националне суверености како би се она пренела, али неповратно, на неко супранационално тело. То је једнако неразумно одлуци да продате вашу приватну кућу у којој уживате конфор, слободу и приватност, да бисте се преселили у неки колективни смештај.

 

Кроз ту визуру доживљавам Ваше питање, које је суштински за службе безбедности а не за једног писца, али понешто, наравно, и о томе можемо рећи. Из литературе сазнајемо како, на пример, супертехнолошка NSA (чији је годишњи буџет неколико пута већи од буџета CIA) располаже системом који би могли да упоредимо са џиновским „усисивачем“ кадрим да „усиса“ и најслабије „олујне“ сигнале, какве одашиље телефакс или електрична писаћа машина, па из њих путем разних филтера издвоји и анализира оно битно, да не говоримо о небезбедности интернет саобраћаја. Држава и у тим околностима може и мора да функционише и штити своје интересе. Иначе, што се тиче примера који сте навели, занимљиво је да током агресије 1999. ти сателити нису умели да уоче разлику између правог и тенка од картона…

 

СКК: Ваши текстови садрже мешавину лепе књижевности и политичке анализе, што даје печат оригиналности радовима које потписујете. Читалац стиче утисак да је аутор човек обимног животног искуства, дубоког знања и широког образовања. Је ли то само успешна пишчева фикција или инспирацију за ствари о којима пишете црпите из лично проживљеног?

 

П.А. – Поменули смо малочас појмове интелектуалац и псеудоинтелектуалац. Основна дистинкција међу њима је употреба интелекта. Интелектуалац може бити, и најчешће јесте, и сељак за плугом, док то не мора нужно бити, често и није, неко са највишим формалним образовањем. Док први користи бистрину ума да би преживео и преварио оне који њега варају, псеудоинтелектуалац располаже тек информацијама које је некритички усвојио. С тим у вези постоји један опори виц, о томе како долази до напретка у науци. Професор себи изабере асистента, који је, због професорове таштине, глупљи од њега да га не би засенио. Асистент, када на њега дође ред, поступи исто тако. У низу будућих професора који користе ту методологију, заседне један који је већ толико глуп, да изабере асистента паметнијег од себе. То се зове напредак у науци.

Моја нада у излазак из наше друштвене кризе почива, нажалост, већма на обичним људима, бистрим, спретним, чија чула још увек нису отупела, него на онима са академским титулама и одговарајућим привилегијама.

 

У одговору на Ваше питање рећи ћу Вам толико, да је оно о чему пишем, самом чињеницом да сам о томе размишљао, „прошло“ кроз мене. Понешто чак и више од тога. Уосталом, рецензент моје књиге пуковник Петковић, некадашњи руководилац Војне обавештајне службе, није био склон да моја „знања“ и увиде припише само одгледаним филмовима и литератури, па не желим да кварим тај утисак.

 

СКК: У једном од својих интервјуа напоменули сте да постоје назнаке како конце иза кулиса светске привреде и политике вуку породице чији корени и богатства сежу до средњевековних италијанских градова република и још даље до патрицијског сталежа античког Рима?

 

П.А. – Више од самих назнака, које свакако постоје, на такав закључак упућује елементарна логика. „Назнаке“ се брижљиво чувају иза безброј брава, али и логика је достатан алат за откривање истине. Европа у којој су те породице ситуиране је вековима била апсолутно доминантна и њој, никоме другом, је припала цивилизацијска улога колонизовања планете. Несразмера је била колосална: ван Европског континента, готово без претеривања, свуда су били само „индијанци“. Воља за моћ коју је показао Европски човек, заувек и неповратно је изменила свет. Такав подухват није могао бити изведен без знања, плана и средстава, а њега свакако нису покренули кметови, него они који су располагали свим наведеним. Тај траг би, кога то интересује, требало следити. Верујем да он води до патрицијских породица старог Рима. Уосталом, данашња Италија је веома важна земља у светским збивањима, много важнија него што се обично мисли.

 

СКК: Како онда тумачите да су те породице, које су моћ и богатство сачувале до 21. века, својевремено допустиле дивљим варварима да разоре Рим или корзиканском силеџији да покори Италију?

 

П.А. – Конкретни догађаји о којима говорите, иако је јасно да сте их узели за пример, испуњавају два библијска пророчанства (о паду Римског царства и паду Папске државе), и то је одговор што се њих тиче.

Знате, и грчки пантеон је обиловао боговима који, међутим, нису били свемоћни. Чак ни Зевс није могао да уради све што је хтео. И над њим владала је Судбина (Fatum), или по Хомеру Анàнке (Сила, Нужност), што је добра вест за смртнике. Но, Ватикан је опстао до данашњег дана, а Nobiltà nera („Црно племство“) је стварност.

 

СКК: На основу изнетог, многи би Вас оптужили да сте присталица теорије завере. Да ли ипак постоје дугорочни планови озбиљних геополитичких чинилаца или сви националну политику воде стихијски попут српског режима? Молим Вас да одговору прикључите и евентуална сазнања о тзв. „Глобалној теорији завере“, а реците нам јесте ли упознати са делом господина Дејвида Ајка (David Icke)?

 

П.А. – Богати људи, од којих сам неколицину имао прилике и лично да упознам у западној Европи и Сједињеним Државама, не раде за новац, него за активу, дакле за оно што, попут perpetuum mobila, изнова генерише новац. То је главна карактеристика која их одваја од сиромашне већине. Могло би се рећи да су то људи чији су поглед и мисао усмерени ка будућности, а не тек садашњем тренутку. Да би се тај наум могао остварити, потребна је посвећеност, организованост и дисциплина. Али, више од свега – визија, свест о трајању, одакле се и куда иде.

 

Латинска реч conspiratio која се преводи као „завера“, у основи значи „заједнички дисати“ и она, као и све древне речи неискварене модернитетом, открива суштину феномена. У том смислу, ја видим само две категорије људи: оне који знају шта хоће и раде на томе да то и остваре, и оне друге, који се углавном жале на ове прве. На том фону је већином и термин који сте споменули. Проблем интернета, као слободног медија је двојак: најпре, он је све превео у дигиталну форму, која, за разлику од књиге у трену може нестати, и друго, квалитет онога што се на њему налази је најчешће испод сваког нивоа. Ако у претраживач укуцате реч „илуминати“, на пример, добићете на милионе „погодака“ у – ништа.

 

Велика је вероватноћа да је један од таквих и Дејвид Ајк. Не само ради његове (?) екстравагантне „рептилске теорије“, која проблеме овога света измешта у неку сасвим другу раван; можда нам сазнање може пружити и његов психолошки профил. Ако погледате на „Ју тјубу“ његову „туристичку“ репортажу из Рима под називом The London-Rome Beltane Ritual 2011, схватићете о чему говорим. Легитимно је о некоме или нечему рећи све најгоре, били у праву или не, али је непристојно ући у његову кућу (Ватикан) и то говорити, напосе ако тако и мислите, када то можете рећи из Лондона.

 

СКК: Текстови које пишете излазе на неколицини сајтова које бисмо могли сврстати у тзв. родољубиву блогосферу. Како процењујете шансу тих портала за пробијање или ублажавање медијског мрака на традиционалним медијима, нарочито корисницима националних фреквенција? Такође, како разумете потпуно одсуство воље идеолога друге Србије да се упусте у расправу са ауторима попут оних који пишу за НСПМ, Видовдан, Нови стандард, Српски културни клуб, Двери итд.?

 

П.А. – Један од најпоштованијих политичких аналитичара у Србији ми је пре неког времена рекао да „све што вреди на интернету ће већ пронаћи своју парохију“. Сматрам да је био у праву, не само стога што га веома уважавам.

 

Овај проблем суштински дотичем у готово сваком од својих осврта. Моја теза, која ће Вас верујем изненадити, је да медијска блокада заправо не постоји! Не постоји, јер није могућа. Не говорим о томе да ли ће уредник информативног програма РТС дозволити на свом медију равноправну заступљеност опречних мишљења. Неће, али живимо у време када његова дозвола није потребна да би нека вест допрла до најзабаченијег кутка Србије. И у време гештетнера информације су налазиле оне којима су биле намењене.

 

Видео снимак певачице која нуди нешто што није певање а не зове се „ЈК“, на „Ју тјубу“ је за 5 дана до овог часа видело 111.391 особа, не рачунајући остале видео-клипове исте песме. Друштвеним мрежама попут „Фејсбука“ информације путују брзином светлости. Мислите ли да је у Србији нешто могуће сакрити?

Није проблем у томе што људи немају приступ информацијама јер им тај приступ неко спречава, можда би их у том случају за инат тражили; проблем је до њихове (не)пријемчивости за одређени тип информација, што свакако има свој разлог. Веома утицајан човек ми је, тако, сугерисао да спустим ниво писане речи јер бих, по његовом мишљењу, на тај начин стекао милионе следбеника у Србији. Одговорио сам да се јаке личности не поводе за трендовима него да креирају трендове, те како ми је тих неколико милиона недовољно. Блокада је, дакле, ментална, а не медијска, о чему говорим у својим текстовима, па не бих овде да се понављам. Подсетићу Вас да је свега пет људи основало Илуминате, девет витезова створило је Темпларски ред, дванаест апостола најутицајнију светску религију, а чувена два камиона усташа њихову државу.

Мислим да би у постојећим околностима расправе на какве пледирате могле изазвати још више одбојности у народу, с обзиром да сумњам да би оне дотицале суштинска питања.

 

СКК: Мислите ли да би имало смисла радити на стварању неке врсте широког националног покрета састављеног од странака, патриотских НВО и истакнутих, национално осетљивих интелектуалаца? Уколико је одговор потврдан, имате ли идеју како би тај покрет требало да изгледа?

 

П.А. – Вишестраначки систем у Србији претворио се у копију свог капиталистичког творца. Као што је сан сваког капиталисте да буде једини на тржишту, тако нови прописи о политичким организацијама де факто онемогућују учествовање у политици свима осим највећим. Да ли прописани цензус за регистровање политичке странке крши људска права, просудите сами. Образложење је како у Србији има превише странака.

 

Занимљиво поређење се може направити између броја чланова данашњих странака у Србији, са чланством у некадашњем Савезу комуниста Југославије. Процењује се да у Србији осам до девет процената грађана припада чланству неке странке. У СФРЈ било је око два милиона чланова Савеза комуниста, што на 23 милиона бивших Југословена даје приближно исти проценат. Али је зато постојала једна битна разлика звана морална подобност, која је, па све и да је формално, вршила одабир оних који ће бити примљени.

 

Уколико би замишљени покрет био кадар да превазиђе слабости постојећих странака и зацели све поделе у народу, он би имао и смисла и успеха. На овим принципима као председника владе видим човека из народа, доказано способног оперативца да се ухвати у коштац са домаћим проблемима, на месту председника Републике личност из академске сфере, који би својим интелектуалним и моралним капацитетом, једнако као и пријатном физиономијом на супериоран начин представљао државу, док би министарство спољних послова поверио једној лепој и по свему изузетној дами, којој нико у свету не би могао рећи „не“… У питању су наравно конкретне особе.

 

СКК: Постоји ли тренутно у Србији икакав стожер који би могао покренути национални препород? Може ли то Црква, САНУ, Универзитет, позориште…?

 

П.А. – Верујем да у свакој од ових институција постоје часни и одговорни људи. Зашто се они не погледају међусобно у очи и не донесу одређене закључке заиста не знам, нити је на мени да знам.

Рекао сам Вам да наде полажем још једино у биологију, у инстинкте који не би смели да закажу онда када све друго закаже.

 

СКК: Како посматрате тезу наше економске (псеудо)елите да тржишту треба допустити да регулише сва привредна кретања у српској економији? Може ли савремена цивилизација допустити да економска ефикасност ресурса у власништву приватних предузетника и мултинационалних предузећа постане кључна и једина мисија модерног друштва?

 

П.А. – Неки од тих „експерата“ су, чини се, незамењиви још од времена Милке Планинц. Други су јапији који изгледају као да су се родили у „Пал Зилерију“ и кошуљи са манжетнама. Добро, нису. Сви знамо да су пре „транзиције“ ишли у поцепаним патикама.

 

Претпостављам да је и Вама најважнија Ваша породица, као што је свакоме најважнија баш његова, што наравно не искључује солидарност са другима. Капитализам је (као и феудализам и робовласништво пре њега) овај природни закон поставио наглавце, тако да је капиталиста и његова породица важнија од свих других, изузев још „важнијих“ капиталистичких породица. Знам за случај узорног пољопривредног комбината, од кога је неколико стотина породица чак и у ово време солидно живело. А онда га се, по слову закона да све мора да иде на добош, пардон, да се „приватизује“, докопао један капиталиста. Након истека некаквог прелазног периода, у комбинату је остао више него симболичан број запослених. Власник сада може да чини са оним што је купио шта га је воља, па и да земљу препрода странцима када на то дође ред. Тако је једна капиталистичка породица (и бројне швалерке) извукла корист на несрећи неколико стотина породица, чиме је ово друштво показало свој систем вредности. То је парадигма капитализма и најбољи одговор на Ваше питање.

 

СКК: Кад год су завојевачи хтели да покоре дух поробљених и задуго се утврде у новоосвојеним земљама, трудили су се да преузму школу и образовање нових нараштаја. Како видите стање у образовном систему садашње Србије и како би, по Вама, оно требало устројити?

 

П.А. – Као по оној пословици: „Ако не знаш шта је добро, погледај шта је скупо“! Тачније, погледај како то ради елита. Школе у којима уче деца елите, нарочито то важи за Велику Британију и Сједињене Државе, су касарнског типа, са веома строгом дисциплином. Ђаци су униформисани и не буне се што уче „непотребна“ знања, попут грчког, латинског, математике, историје, класичне књижевности, музике… Та знања су, наравно, „непотребна“ онима који су виђени за рад у Мек Доналдсима и шопинг моловима. За њих су предвиђена она „практична“ знања: четири рачунске операције (али и то дигитроном), тестови са одговорима на заокруживање, и много игре и разбибриге… Прва деца ће бити будући господари, она друга вечни робови.

Стање у образовању у Србији било би смешно да није трагично. Када видите да је у једној земљи поседовање приватне школе или универзитета постао најбољи бизнис, онда Вам је све јасно. Продају се „мапе закопаног блага“ у виду диплома менаџера, пи-арова, стручњака за банкарство и финансије и сличних професија, онима који тешко да имају и теоретске шансе за нађу запослење у привреди каква је наша.

 

СКК: Да ли мислите да је кроз културну политику могуће вратити осећај националног поноса или макар заинтересованости за судбину државе и народа код обичних грађана?

 

П.А. – Наравно да је могуће, али у друштву за које смо се определили а да нас нико није питао, не постоји културна политика. Капитализму нису потребни људи, напосе свесни, него потрошачи којима ће се бесконачно много пута продавати једна иста ствар која им заправо није потребна. Организације за заштиту потрошача често успеју да издејствују повољне епилоге за своје штићенике који су преварени од несавесних трговаца и забашурених клаузула у уговорима банака. Нико да схвати да је овом народу потурен капитализам као роба са грешком.

 

СКК: Нећемо Вас питати за кога гласате, али бисте нам могли рећи излазите ли уопште на изборе и верујете ли да је на њима могуће изборити било какве промене?

 

П.А. – Онај први ко буде гласно, јасно и без комплекса изрекао суштину нашег проблема и искрено се ухватио у коштац са њим, освојиће изборе и дуго, дуго владати. Надам се заувек. Несхватљиво ми је, стога, да то нико од политичких актера не чини. Осим, хипотетички гледано, ако сви они заправо нису актери позоришне представе зване вишестраначки систем.

Наш проблем суштински није персоналне природе, у шта би да нас увере они који се непрестано препоручују као бољи извођачи радова на истом послу, него је системски. Чекам првога да каже где смо се то, забога, пробудили, не ујутру 6. октобра, него много, много пре…

 

СКК: Верујете ли да је у систему СФРЈ било неких момената који су исправнији и праведнији од правила по којима данас живи наше друштво?

 

П.А. – Одговорићу Вам питањем: наведите једну ствар која је данас боља.

Само једно место има све оно што и некадашња СФРЈ на тако малом простору: то место зове се Дизниленд. Новим генерацијама, а подсетићу Вас да је стасала прва генерација рођена у некој од „наследница“ СФРЈ (у демографији 20 година представља генерацију), тешко да може бити појмљиво као истинито све оно што је у тој држави било уобичајено. Од нивоа националне независности и социјалне заштите, преко културних домета па до тога да је сваки месар или кафеџија по данашњим стандардима био богаташ. Практично све што имамо створено је у тој земљи, изузимајући мост преко Аде, који има управо то, симболичко значење.

 

СКК: У свим земљама бивше СФРЈ постоји жесток антисрпски набој (нарочито у Хрватској, муслиманском делу БиХ и код дукљаноида у Црној Гори), док у Србији политичари негују регионално партнерство (нови термин за братство и јединство), а народ навија за њихове спортисте и заљубљено посећује концерте разних естрадних музиканата, да не говоримо о чезнутљивим успоменама на Хвар и Кварнер. Какo објашњавате овај феномен?

 

П.А. – Тај набој у земљама које сте поменули показује нечисту савест, али и страх да народ, сада кад су се охладиле ране, не схвати шта му се догодило. Они који су стајали иза пројекта разбијања сваке Југославије и знали зашто то чине, остали су у вечном страху да ће кад-тад људи схватити како је природније да народи истог порекла који говоре истим језиком живе заједно, него овако, у бедним, опљачканим провизоријумима од држава. Поготово сада, када се може направити поређење са бившом земљом. Зато се посао морао обавити темељно, и то до данас траје.

Можда би разлог за југоносталгију са ове стране, требало тражити у психологији онога ко је највише изгубио нестанком велике државе, мада су апсолутни лузери сви осим шачице тајкуна.

 

СКК: Има ли лека Србима?

 

П.А. – Једна од највећих заблуда је да до жељеног преокрета долази онда када се додирне неко замишљено „дно“. Лоша вест је да то дно не постоји. Појединци, као и читаве цивилизације могу веома дуго да таворе на најнижем нивоу егзистенције.

Замислите случај гангстера који успешно води своје послове. Онда се догоди да се неко са стране умеша, и преузме миноран проценат његове зараде. Шта мислите, каква ће бити његова реакција? Да ли ће казати, па добро, то је безначајно да бих реаговао и на тај начин угрозио целину; или ће, знајући да ако дође на лош глас као слабић, постати изазов за све друге који мисле да ће његова реакција изостати? Шта мислите, шта ће он учинити?

 

Идентичан случај је и са организацијом која се зове држава. Ако се њен суверенитет наруши у било ком облику или обиму, а њена реакција изостане, на ту државу ће се тада устремити и мали и велики. Јака војска чешће служи за одвраћање него за рат. Разумније и економичније је ударити камилу чим промоли главу у шатор, док није читава ушла и срушила га, како гласи арапска мудрост. Лицитирање да ли је 15 процената државне територије вредно овог или оног напора стога је беспредметно, и сасвим супротно примеру гангренозне ноге. Косово и Метохија је тренутни испит овог нараштаја, али не и последњи. Напротив.

 

Постоји моћ или немоћ. Боље је определити се за моћ, и трудити се са разумевањем да је увећате. Моћ није само груба, банална сила. Религиозност је, примерице,  врхунски израз воље за моћи, јер је Бог највећа моћ.

 

Нема никакве сумње да нам у најскорије време предстоје велики изазови. Како ће се на њих одговорити, остаје да видимо. Постоји пут опоравка и пут пропадања, све до нестајања. Оба сценарија су могућа, баш у блиској, непосредној будућности. Желим да верујем, и то ћу рећи по трећи пут, да ће се нагон за животом пробудити, будући су сви други аргументи потрошени.

 

СКК: На крају, читаоце ће сигурно занимати када могу да очекују Ваш нови роман? Такође, било би лепо да нам наговестите његову тему.

 

П.А. – Идеја водиља нове књиге која би требало да се ускоро појави је да „људи, ма како били удаљени, или којим год путевима ишли, ако је предодређено, једнога ће се дана наћи у црвеном кругу. Срешће се и препознати…“

Радња романа се одвија у западној Европи а њени актери су један Србин и једна прелепа Францускиња… У питању је трилер који дотиче езотерију, шпијунажу и скривене центре моћи, кроз прошлост и садашњост… надам се да сам довољно наговестио?

 

Док нова књига не изађе, позивам све читаоце и пријатеље „Српског културног клуба“ да поруче, уколико још нису, роман „Летач“. Сви који се позову на „Српски културни клуб“ преко мог сајта www.predrag-andjelic.com или поруком односно позивом на број 065-435-10-20, добиће књигу по повлашћеној цени. Знање је моћ. Читајте, и будите моћнији од свих ваших непријатеља.

 

 

Разговарао: Остоја Симетић

Аутор фотографија: Предраг Анђелић