• Share
• Tweet

• Share
• Tweet

На савремени српски језик превођени су богослужбени текстови и пре и упоредо са подухватом архимандрита Јустина.

Споменућемо свакако преводе Светог писма Старог и Новог завета учињене од стране Ђуре Даничића и Вука Стефановића Караџића. Овде ће се избећи опширнија валоризација тих превода. Биће речено само да су то дела људи који нису богослови по образовању и да се они нису служили језицима којима су писани изворници, што може доста тога да нам каже. Такође, треба нагласити да су ти преводи деценијама нашем народу били добра могућност за разумевање и прихватање спасоносне благовести библијског предања.

Епископ бачки др Иринеј Ћирић превео је на модерни српски језик службу Педесетнице, Осмогласник, Службу месопусне недеље и Вечерње молитве. Не сме бити заборављена ни преводилачка делатност професора Емилијана Чарнића. Преводио је како библијске текстове, тако и богослужбене (Требник, Часослов, Паримејник).

Потреба и жеља да се богослужбени језик усклади са говорним, народним језиком није одлика само наше помесне Цркве. У сличној ситуацији нашла се и Руска Црква. Управо је то једно од расправљаних питања на Сверуском сабору  1917-1918 године и током читавог предсаборског поступка.¹

Касније ћемо нешто више рећи и о онима на које се сви преводиоци имају угледати, а то су, свакако, Света Браћа Кирило и Методије. Дакле, не само да потреба за превођењем богослужбених дела на језик разумљив слушаоцима (верницима) није одлика искључиво нашег народа, већ то није ни ексклузивна потреба наше епохе и „митолошког савременог човека“.² Из тог разлога најпре ће се донекле разјаснити функција самог богослужења, а и функција језика у оквиру њега.

Богослужење има задатак да преображава време које нас дели једне од других, да га преображава у литургијско време које нас сабира и уједињује међусобно и са Богом. Оно на најексплицитнији начин, који је могућ у пролазном и привременом начину постојања, уводи човека у једну другачију димензију, то је незастарива и непролазна димензија Царства Божијег или благодатно време Цркве Божије. Велики литургичар XX века Александар Шмеман каже: „Разлог постојања Цркве јесте пројављивање те димензије. Без те другачије димензије, целокупно учење, целокупно устројство и поредак Цркве не значе ништа.“³ Учествовање у богослужењу Цркве није обавеза која се намеће њеним члановима, то је насушна потреба онога који се назива хришћанином и који то слободно жели да буде. Активни и реални члан Цркве од номиналног се и разликује управо по томе што узима учешће у заједничким црквеним сабрањима (првенствено на Светој Евхаристији).

Ово се савременим хришћанима мора истаћи, а то је засигурно показатељ декаденције хришћанске свести. Сетимо се само канона који одлучује од причешћа оне који не присуствују заједничком ломљењу хлеба у три недељна дана заредом.⁴

У таквој црквеној, богослужбеној заједници, која носи одбљесак есхатолошке светлости, човек разумева смисао свог постојања и задобија осећај пуноће постојања тј. стиче богопознање на неки (свето)тајанствени начин. Тај начин, свакако не искључује тзв. хладни разум, али могло би се рећи да акценат ставља на неки други орган (бого)познања.⁵ Није битно за ову прилику хоће ли тај орган бити назван ум, срце, душа, дух или другачије, битно је приметити да разумско схватање онога што се збива на богослужењу, иако јесте добродошло, није conditio sine qua non за потпуно учешће верног у догађају богослужења, а самим тим и за богопознање.⁶ Оно што јесте conditio sine qua non за богопознање јесте откривење свише, јесте то да оно буде дар Духа Светога, оно је увек откривење.⁷

Требало би да само наше присуство на богослужењу схватамо као дар Духа Светог. Наша припадност Цркви јесте за нас бесцен благо, које се добија на дар. То и значе речи „Печат дара Духа Светога“ које се изговарају над новокрштеним уз помазивање миром његовог тела у светој тајни миропомазања, која и јесте постављање (рукоположење – по првобитној пракси) новокрштеног у службу верног народа.

Ако то имамо у виду, јасно је да интелектуални ниво појединца и његова способност да разумом схвати сваки део богослужбеног текста није нешто што утиче на степен приближавања и уподобљавања Богу, што нам потврђују и безбројни примери светих људи кроз векове који су по академским мерилима били крајње неуки, а који достигоше небеске висине богопознања.

Иако се досад говорило о другостепеној важности разумског схватања онога што се збива на богослужењу, сада ће бити наглашена и потпуно легитимна потреба човековог разума да учествује у словесном (логосном) богослужењу Цркве Христове.⁸

Ову потребу констатује још апостол Павле. Наиме, у раној Цркви (нпр. у Цркви града Коринта)  на литургијским сабрањима пројављивао се дар језика - глосолалије.⁹ Оци су различито тумачили овај дар Духа Светог. Неки су под њим подразумевали способност говорења страним језицима (Јустин Мученик, Тертулијан, Златоуст), док свети Иринеј Лионски, када говори о овом дару, говори о певању.¹⁰ Како год било, на основу речи апостола Павла јасно је да је оно, изговорено овим чудесним даром, потребовало тумачење; није било свима разумљиво. Зато апостол Павле имајући свагда као критеријум за деловање у Цркви њено „назидање и бодрење и утешење“ (1Кор 14, 3), саветује и истиче предност оног начина прослављања Бога који је свима разумљив. У том смислу говори: „Благодарим Богу мојему што говорим језике више од свију вас. Али у Цркви волим рећи пет речи умом својим, да и друге поучим, неголи хиљаде речи језиком.“ (1Кор 14, 18-19).

Управо жеља за изграђивањем Цркве била је разлог да и остали писци новозаветних књига, иако им је свима, осим Луки, јеврејски језик матерњи, исписују дела грчким језиком како би вршила што шири утицај на народе.

Могло би се закључити да је делатност преподобног Јустина (у овом случају богослужбено-преводилачка делатност) и са овог разлога чврсто повезана и накалемљена на апостолску делатност.

Још је једна незаобилазна чињеница која говори у прилог превођења литургичких текстова на језик народа који би требало да буде активни учесник (причесник) богослужења. Ту чињеницу представља незаборавно дело Свете браће Кирила и Методија које су учинили за нас, народе словенског порекла. Незаборавни су, наравно, на првом месту јер су им имена уписана у Књигу живота и као таква препозната и уграђена у вечни спомен Цркве Божје, а нама још и због своје преводилачке делатности. Као што је добро познато, свети Кирило и Методије говорили су и језик Словена. Тим својим талантом, као и бројним другим дарованим им талантима, заиста су мудро управљали. Они су, са благословом патријарха констатинопољског Фотија, пошли у мисију међу словенске народе. Као једно од најважнијих средстава за довођење словенских народа под благи јарам Христов, увидели су то да богослужење треба да буде читано и певано на свима разумљивом језику, дакле, да буде на народном, словенском језику. У ту сврху, за богослужбене потребе, свети Кирило саставља прво словенско писмо (глагољицу) и тиме нас Света браћа уводе у породицу културних народа тј. народа са култом. Тако су прве књиге писане језиком старих Словена биле: делови из Јеванђеља и Апостола, делови Часослова, итд.

Саопштавање јеванђелске истине народним језиком јесте један вид познатог феномена инкултурације којим се Црква радо користила и користи. Наиме, ниједан језик не сме бити одбачен као лош и неадекватан за „богослужење и богославословљење“. Сваки језик јесте дар и када он буде оплемењен Духом Светим  (када постане литургијским језиком, када постане језик заједнице која је окупљена Духом Светим) онда не представља разлог за поделу и издвајање појединаца и група из корпуса Цркве, већ бива фактор који сједињује у Цркву као заједницу par excellence.¹¹ Таква је била и визија светих Кирила и Методија који су због тога дошли у сукоб заговорницима јереси тројезичника (тзв. пилатовцима), онима који су као једине језике достојне за бослужбену употребу сматрали: латински, грчки и јеврејски (у складу са језицима којима је исписана пресуда Христу).  Ипак, по Божјем благовољењу, Света браћа успешно су проповедали Јеванђеље међу Словенима на њима знаном језику и прославили се као словенски просветитељи.

Можемо да закључимо да, када преподобни Јустин врши преводе богослужбених књига на савремени српски језик, не чини ништа друго до да наставља већ раније освештану црквену праксу. Тиме је он дао велики допринос и заорао дубоку бразду у кирило-методијској ораници.

За преводилачки подухват оца Јустина изузетно је значајно како његово изврсно познавање богатства српског језика, тако и његово одлично знање изворног литургијског језика – јелинског. Познавање јелинског језика омогућило му је да се упозна са огромним ризницама светоотачког богословља, што му је умногоме користило и као богослову и као преводиоцу. При превођењу, осим на владање јелинским, старосрпским (из србуљских рукописних књига) и црквенословенским језиком, ослонио се и на тумачења Литургије од Светих отаца (Максима Исповедника, Германа Цариградског, Николаја Кавасиле, Симеона Солунског и Филотеја Цариградског) чија су му дела била „надахнуће у проницању смисла и значења литургијских формулација“.¹²

Свакако, преподобни је био свестан богатства црквенословенског језика и увиђао опасност од сиромашења језичког израза превођењем на модерни језик, али је и савршено ослушкивао потребе верног народа. Сигурно да бисмо и њему могли приписати ставове једног од еминентнијих грчких теолога, Анастасиоса Папатанасијуа, који пише: „Црква се ни у ком случају не сме отуђити од језичког блага скупљаног вековима. На крају, добро познавање изворног језика црквеног текста јесте веома важно за озбиљне богословске студије. Па ипак, Црква мора бити спремна да у исто време да своје сведочење у задовољавајућем новом и можда неочекиваном облику. Њен језик не треба да подсећа на музејски експонат или фосил. Његови корени леже у далекој прошлости, али гране морају цветати у садашњости и припремати плодове за будућност.¹³

Имајући павловско виђење ствари и дубоку веру да све што је од Бога даровано на употребу људима, када се уведе у Цркву, бива оцрквењено, обогочовечено и тако спасавајуће, ступа на овај кирило-методијски пут. О самом преводу и његовој оправданости поучава нас овако:

„Следујући апостолском предању свете равноапостолне браће Кирила и Методија и равноапостолног Св. Саве, дајемо овај превод Божанских Литургија на говорном народном језику, али не осиромашеном и не удаљеном од црквеног молитвеног језика и ритма. Јер као што се живот Цркве у целости увек прелива преко граница сваке поједине епохе, органски их спајајући и сједињујући, тако и њен молитвени језик: само је онда истински народни ако је израз континуитета и богатства оправослављене народне душе и народног језика. Као што је смисао Цркве да сваки народ, примајући га у себе, обогати својом Пуноћом, тако се она односи и према, језику тога народа: примајући га за свој језик којим се обраћа Богу, она га надахњује и обогаћује сопственим саборним ризницама и развија његове богодане могућности. Црква је мерило и народа и језика народног, никад обратно. Она никад не раздваја и не сиромаши, напротив – увек сабира и спаја народ и народе и њихове језике, ново богати ризницама старог, а старо обнавља живим соковима новог. У језику је увек главно тајна речи; а тајна речи људске неодвојива је од тајне Речи Божје, словесне тајне, логосне тајне Логоса Божјег – Христа Богочовека. Отуда је литургијски језик увек еванђелски, псаламски, молитвени језик у надахнућу Духа Светог, језик богослужења и богославословљења, којим се освећује и посвећује народни језик. Тако се и живи народни језик освећује богослужбеном, литургијском употребом, јер се, по Апостолу, све освећује речју Божјом и молитвом (1 Тим. 4, 5).“¹⁴

 

Пошто је показана црквено-предањска утемељеност превођења богослужбених књига на говорни језик и црквено-предањска линија које се држао преподобни отац Јустин, следе радови који обухватају његово богослужбено-преводилачко дело. То су преводи следећих текстова:

 

 

1.)    Божанствена Литургија светог Јована Златоуста – превод из 1922. године.

2.)    Божанствене Литургије (преводи Литургија Василија Великог, Јована Златоустог и Пређеосвећене Литургије) – из 1978. године.

- у наставку рада биће речи о томе колики је значај Свете Литургије у богословљу оца Јустина, тако да ће бити јасна и његова жеља и потреба за служењем ове свете тајне на свима разумљивом језику.

3.)    Каноник – Молитвеник – овај превод откуцан је писаћом машином око Благовести 1959. (до данас очекује своје пуно објављивање).

-          у поглављу о месту богослужења уопште у теологији Јустиновој биће наглашено колико је овај „ревностан песмопојац пред лицем Творца“¹⁵ полагао значаја како на личну, тако и на заједничку молитву.

 

4.)    Велики требник

-          овим преводом посебно доприноси правилнијем телетургијском савршавању светих тајни.

 

5.)    Житија светих (имајући у виду монашки начин живота и његов богослужбени поредак није необично што записе о животима светих можемо сместити и међу богослужбене текстове).

- немерљив је значај ових превода за црквени живот уопште међу Србима.

 

1. Изузетно корисно штиво за питања језичке проблематике, у оквиру литургичког дискурса, како Цркве у Русији, тако и осталих Цркава, јесте дело: Николај Балашов, На путу ка литургијском препороду, Нови Сад, 2007. [↩]
2. в. Владимир Вукашиновић, Литургијска обнова у XX веку, Београд – Нови Сад – Вршац, 2001, стр. 125. [↩]
3. Александар Шмеман, Дневник, у: Видослов бр. 33 [↩]
4. 80. канон Петошестог Трулског сабора, види и сл. каноне: Ап.8,9; Трул.66; Ант.2; Сард.11 [↩]
5. Присетимо се аргумента руских изасланика у Цариград светог кнеза Владимира који су тражили праву и истиниту веру. Они, наиме, не наводе у прилог свом избору софистикована и рационално сложена тумачења вере, они говоре о највеличанственијем богослужењу које их је утврдило у избору. [↩]
6. Свети Оци су у својим више или мање заокруженим богословским системима разрађивали и теме које се тичу теорије сазнања (Григорије Богослов, Григорије Палама и др.). [↩]
7. Додуше, постоји и одобравају свети Оци својеврсну природну теологију, по којој се Творац огледа у творевини и тако бива омогућено човеку лишеном  откривења да Га  донекле упознаје. Ипак, врхунац богопознања омогућен је тек човеку чије когнитивне способности буду освећене Духом Светим. [↩]
8. Пре овог дела рада доносимо важну напомену оца Александра Шмемана која се не сме губити из вида када се говори о разумевању Литургије: „Да бисмо Литургију разумели, није довољно да је само преведемо на неки од `разумљивих` језика (на енглески у Америци нпр.). Човек мора да научи њена библијске одлике и садржај, тј. слике, поређења, референце, укратко читав један систем израза узетих посредно или непосредно из Библије. (…) Речи или појмови као што су `светлост`, `тама`, `јутро`, `дан Господњи`, или, пак символи воде, уља, вина итд.- да би се могли потпуно разумети у својој литургијској употреби, морају да се посматрају кроз своја тачна значења у Библији.“, у: Литургија и живот, Цетиње 1992, стр.113. и 116. [↩]
9. 1Кор 14 [↩]
10. Јован Милановић, Богослужбени језик Српске Цркве, у часопису: Логос, 2006, 192. [↩]
11. Вредно је спомена дело превођења Свете Литургије на ромски (цигански) језик учињено 1993. у Новом Саду по благослову Епископа бачког др Иринеја Буловића. Језик ромског (циганског) народа овим је потврђен као погодан и изабран за слављење божанског домостроја спасења. Црква је тако показала и да тај народ, који је много пута кроз своју историју обесправљиван, стигматизован и остракизован, јесте и треба да буде интегрисан у свако друштво, а особито у оно које себе сматра оданим хришћанском систему вредности. [↩]
12. ср. Н. Милошевић, нав. дело, стр. 51, фуснота 28 [↩]
13. А. Папатанасију, Језик света/језик Цркве: авантура споразумевања или сукоб?у: Видослов, XXV,  Требиње 2001, стр. 73. [↩]
14. Ј. Поповић, О овом преводу Светих Литургија, у: Божанствене Литургије, Београд 1987, стр. 226-227. [↩]
15. Акатист преподобном оцу Јустину Новом Ћелијском, преузето 13. 03. 2011. са: http://www.pravoslovo.net/tekstovi/blog/maj_10/akatist_Justinu_Celijskom.pdf [↩]