• Share
• Tweet

• Share
• Tweet

Ово врело лето који је већ у сутону, за разлику од осталих лета која су прошла мимо нас, није изазвало никакве недоумице. Од почетка се знало ко ће где, и да су све улоге подељене. Све је почело од дивне објаве да је врх интелигенције ове земље, они којима смо дали да воде ову земљу сопственим поверењем (читај гласовима), добили бесплатно летовање, али под условом да то не буду егзотичне дестинације, већ оне мало братскије. Малинари су се и овог лета припремили..Не толико за море, ако се тако и дало помислити због великог учешћа наше земље на светском тржишту малине, већ за одбрану свог крваво зарађеног новца. Повуци потегни је било и овог пута. Сад већ нису толико активни у причи били хладњачари (који су очигледно решили или отишли на летовање док се ствар не смири), већ Влада Србије.

И као што то већ бива, завршило се на барикадама. Додуше пре мирног решења, морали су очигледно да преврну једно полицијско возило, тек толико да покажу озбиљност својих намера, и да за ту малину у коју су уложили пуно сопственог новца, поставе цену која је доњи минимум рентабилности. Верујем да су тек тада згранути посланици у сенци борова док су им таласи запљускивали ноге, одлучили да се по том питању нешто мора урадити, јер ето хеј, преврнут је полицијски ауто (читај две марице у поток)  -  дакле малинари се државе не боје. Добро верујем да је ту у заласку Сунца било и лепих успомена на она сретна и неизвесна  времена када се стизало да преврће било шта, када су се лепили плакати, писали графити, а стигло се чак и до скупштине. Можда су управо та лепа времена изазвала сумњу да малинари не крену њиховим стопама, јер резултат би био управо то што су они данас  -  скупштинске клупе, и брчкање ногу у мору.

Уплашени том логиком, обећаше  -  стотка је загарантована! Са друге стране обесправљени радници једног предузећа нису имали ту срећу – окаснили су. Ово лето су и они планирали да проведу на барикадама, тек толико да затраже нека од својих права, која су мислили да имају. Ако је основно човеково право – право на рад, онда следи и да је право на зараду једно од основних, које произилази из предходног – помислише они, и погрешише. Барикаде су им у основи биле добре, можда су недостајала та кобна возила да би се ухватио значај њихових мисли, но како год, ускоро је уследио одговор. Све раднике затворити у њихов круг предузећа (читај логор), обезбедити излаз, и не дозволити да изађу и проведу лето како су замислили – на барикадама! Изоловани тако, у круговима који су им одређени строгим полицијским надзором, радници су морали да чекају да им се реши њихово право – да им се исплати тешком муком стечена зарада којом су планирали, ето не да оду на море, него да исхране своје породице и плате нагомилане обавезе држави.

Очигледно збуњеним радницима је било тешко да прихвате истину да нису они планирали барикаде због тога што ове године неће на летовање као посланици, него због тога што траже нешто што мора да им се по закону исплати. Уместо тога добили су гетоизацију у простору у коме можете укуцавати себи ексере, гутати шпенадле, па чак и пуцати себи у главу, а да се нико не окрене.  Било како било мора се одати признање да наши посланици брзо уче када су унутрашња питања на реду. Треће барикаде као начин летовања  су традиционално спровели Срби са Косова. још од 1999. овај вид летовања је постао једини начин да се заштите сопствени домови, имовина, породица. Лето на барикадама је на Косову постала пракса којом се купује време, које неко немилице троши. Сваки балван овде значи главу, свака цигла значи покушај живота. И зато не баш сјајне, ове барикаде трају годину преко године. Боравећи на тим барикадама, Срби заборављају и море и одмор, а маштају само о једном –  о дану када ће моћи да уклоне барикаде и слободно прошетају сопственим Косовом.

И док су једни лето проводили на барикади, други безвољно брчкали ноге на Ади, неки су своју дечицу водили по песку и плажицама –  све о трошку државних пара.