Нико, чак и највећи политички противници, нису сумњали у добре намере српског премијера Мирка Цветковића када је, критикујући штрајкове и штрајкаче, говорио да се “хлеб не зарађује на улици”. Али, добре намере путем којих премијер не одобрава све бројније и масовније штрајкове у Србији, немају подршку у животној реалности. Јер, хлеб не само да се може зарадити на улици, већ је улица често била место на коме је сиротиња војевала битке за насушну корицу хлеба. Не треба ићи много у прошлост да би се то и на конкретним примерима доказало. Сетимо се само петооктобарског “устанка народа” 2000. године, када је милонска маса изашла на улице Београда тражећи да управљање земљом преузму људи који су обећавали прилив милијарди долара, односно за сваког човека у Србији хлеб и, као приде, парче меса. Није у то време било тешко убедити изгладнеле да се лате “куке и мотике” и да уместо санкција, пљачкашких пирамидалних банки и других пошасти којим су били изложени, на миру зарађују и са својом децом и унуцима крцкају свој насушни, поштено зарађени хлеб.
Санкција, пирамидалних банака, бомбардовања и других погрома којима је обиловала земља Србија током деведесетих година протеклог века, данас на срећу нема. Нема, нажалост, ни радних места која чине неопходну претпоставку за зарађивање хлеба, а и када их има, као да их нема – јер људи месецима и годинама не добијају ниједан једини поштено зарађени динар. И где ће, шта ће, људи у таквој ситуацији? Једини излаз је опет улица. Једни на њој траже радна места, други зарађене плате и дневнице, трећи повећање плата и пензија, јер се од скромних, постојећих, ни дно потрошачке корпе не може да покрије. Улице нам постадоше стецишта здравствених и просветних радника, радника металне и текстилне струке, бивших резервиста, полицајаца, студената, масе незапослених… На улицама, железничким пругама, парковима, испред седишта Владе и председника Србије, из дана у дан се множе и нарастају масе изгладнелих, штрајкује се глађу, секу прсти, шаке пробијају ексерима и богоради за хлеб.
Хлеба на улици, међутим, нема, нити се на њој, подсетимо се још једном речи премијера Цветковића – “може зарадити”. Иако на улици нема зарађеног хлеба, она ипак благотворно делује на све који јој се обраћају за помоћ. Јер, ако ништа друго, захваљујући њој (улици), премијер, потпредседници, министри, њихови помоћници, државни секретари, саветници, портпароли и остала руководећа елита, не штеде у обећањима која се најчешће своде на ону народну: “Обећање лудом радовање”. Поред улица, међутим, донедавно су и железничке пруге све више постајале места где изгладнела Србија тражи корицу насушног хлеба.
Имајући у виду стање на улицама, железничким пругама, градским парковима, пред зградом Владе Србије и другим местима диљем земље, пред Србијом су, дакле, само две солуције: социјални немири или пад Владе, односно превремени парламентарни избори. До пада Владе, међутим, неће доћи, јер, и поред раскола оставком три министра, коалициони партнери се куну да ничим није нарушена хармонија међу странкама које чине већину у парламенту. Сви до једног су љути противници избора који, како често истиче председник Тадић, ништа добро не би донели овој земљи. Увалили би нас само у непотребне трошкове, што је у условима истањеног буџета не само неприхватљиво, већ и сулудо. Најгоре је, како опет сви до једног резонују, што би после евентуалних превремених избора многи министри, посланици и ини чланови Дачићеве, Кркобабићеве, Драшковићеве, Чанкове, Љајићеве, Угљанинове, Чедине “опозиционе” странчице (Кораћ, Наташа, Демохришћани…) били принуђени да после министарских фотеља, посланичких клупа и ухлебљења у министарским и страначким фотељама, потраже нова радна места – иста она која незапосленима годинама обећавају. Имајући све то у виду, Борис Тадић и његови коалициони партнери међусобно се теше да ће на садашњим функцијама изгурати цео мандат, мада то више звучи као научна фантастика, него реална опција. Тиме недвосмислено стављају до знања да су им дражи социјални немири и хаос, него избори који би за многе од њих значили трајни силазак са политичке сцене, односно лишавање лагодног живота без икаквог рада.
Аутор: Радисав Ристић