• Share
• Tweet

• Share
• Tweet

Сведоци смо расправе, често свађе, међу припадницима Српске православне цркве (мислим на верни народ, не на клир и епископат) око односа неких епископа СПЦ према Ватикану. Верни народ се поделио. Tврди се да постоје две струје, мека и тврда, правоверна и унијатска, проруска и проватиканска… У дијалогу самопроглашених представника ових двеју ”струја” има свега: вике, етикетирања, претњи, увреда, анатемисања и свега осталог осим хришћанског разговора са ближњим, уз разумевање и жељу за заједницом и љубављу. Сврха расправа престаје да буде долажење до истине, већ она постаје, као у политичкој причаоници, да се ”противник” надговори, изобличи, порази! Ништа од овога нису православни мотиви деловања. Има много самољубивог слепила, гордости и неспремности на схватање и прихватање другачијег мишљења. Најчешће изостаје логичко расуђивање, али никада не мањка осуђивања и пресуђивања ”непријатељу”.

На форумима ова расправа је нарочито жестока. Језик њезин је, најблаже речено, неприхватљив, не само са становишта православља, већ са становишта елементарне пристојности. Може се уочити огромна количина примитивизма и простаклука, кућног неваспитања, раздражљивости, агресивности, силеџијства и осталих не претерано хришћанских особина и стања. Но, ипак су ово само нуспојаве, а не суштина раздора. Поступимо онда по оној латинској ”У средиште ствари!”.

Кључно је то, што једна група верника неколицини владика СПЦ спочитава намеру да православне Србе преведу у унију са Римом или скроз у католичку веру. Као кључни аргументи наводе се извесни поступци неких свештеника у богослужењима, који се карактеришу као новотарије, затим међусобне посете великодостојника СПЦ и римокатоличке цркве, те дијалог међу њима, осим овога, потписивање Равенског документа од стране његовог преосвештенства Православног епископа Бачког г. Иринеја, сусретање са римским папом неких наших епископа итд.

У сржи ових замерки, стоји претпоставка, односно тврдња, да ће се кроз интеракцију са римском црквом наши епископи преверити, прихватити Унију и онда настојати за собом да поведу и српски народ.

Ја у овим аргументима, пре свега, уочавам страх и комплекс инфериорности. Критизери тзв. ”мекострујаша” међу српским епископима, ни једнога тренутка и не помишљају да би православни теолози, кроз дијалог са латинским колегама могли ове потоње уверити у снагу и истину православља, што би онда водило уједињењу у једној, светој, саборној, апостолској цркви – православној! Они увек полазе од свршене ствари да су у овом дијалогу римски кардинали супериорни у односу на православне епископе и да ће их превести у ”царску” веру. Они замерају владикама Иринеју, Лаврентију, Порфирију, Амфилохију, Григорију… што разговарају са иноверним епископима, тврде да је то пут у унијаћење, а ни философски не допуштају могућност да је то пут у опште, икуменско православље.

Није ли то маловерност?! Јесу ли то позиви на аутогетоизацију у циљу херметичког затварања овог духовног простора? Није ли то оглушивање о Христову заповест да се реч шири свим народима у свим земљама? Има ли право онај ко је утврђен у вери, коме је дата истина, ко живи у православљу, да држи остале људе, своје ближње, у незнању, у неверству, у анатеми? Не чини ли највећи грех онај коме је много дато, а он то само за себе држи и љубоморно чува? Није ли баш ово суштина приче о господару који даје пред полазак на пут златнике својим слугама, а на повратку грди и кажњава онога који је златнике закопао у земљу?

Ко то има право да презре и одбаци своје ближње, без обзира на њихове грехе, ако Христ већ никога не одбацује? Ко то сме да суди пре Његовог суда? Ко сме да одустане од иједног човека, ако већ Исус не одустаје ни од кога од нас? Јесмо ли сведоци модерног фарисејства? Да ли је то немање вере у снагу православне теологије, плашити се разговора с другима?

Аутор: Остоја Симетић