• Share
• Tweet

• Share
• Tweet

РЕЗУЛТАТ РЕФЕРЕНДУМА: Трећина Срба, већина за српски језик

Коначно су објављени резултати пописа становништва у Црној Гори. После очекиваног политикантског ”фризирања” резултата пописа, које се огледа у смањивању броја Срба за пар процената и повећању броја Црногораца, можемо закључити да и поред све антисрпске хистерије и готово усташоидне пропаганде црногорског режима, Срби чине око трећине становништва, а највећи број становника српски језик сматра својим матерњим језиком. И док се чекало на резултате пописа становништва у Црној Гори скоро једнако дуго као на резултате пописа у Кини и Индији, незванично-званични евроатлантски господар Црне Горе Мило Ђукановић – Дрљевић обелоданио је како је у званични програм владајућег ДПС-а ушла одредба о стварању ”јединствене аутокефалне цркве” у Црној Гори.

После пет година од покраденог референдума уз подршку Вашингтона, Брисела и, наравно, Бориса Тадића, који су први честитали Милу на стварању неовисне Црне Горе, Ђукановић је видно забринут. Пет година после референдума уз све притиске, уцене, па и отворене прогоне број Срба се не смањује. И не само то, већ по свим анкетама и испитивањима јавног мњења, грађани Црне Горе највеће поверење имају у Митрополију црногорско-приморску СПЦ. Е то Мило Ђукановић – Дрљевић већ није могао да поднесе. Сада је и јавно обелоданио оно што црногорски режим ради отворено већ 12 година. Зна Мило, ваљда није толико ни он луд па да није свестан, да ће се једног дана и њему десити да умре и да ће једном морати и у Црној Гори да се промени власт. Тада постоји реална опасност за његов државни дукљанско-монтенегрински пројекат да пропадне и да се народ ослободи стега и врати се себи и ономе што је увек био. Зато су црвено-хрватски дукљани кренули у пројекат генетског и етно-инжињеринга у Црној Гори, односно како да натерају Црногорце да ”преломе у мозак” и да од Црне Горе створе усташкију државу од Хрватске. Наравно, у овом пројекту Ђукановић је само локални и мали криминални извођач радова у оквиру шире англоамеричке и западне стратегије за Балкан.

Из Милове перспективе испада да би он већ лако одрадио посао, али народ одбија да ”прелама у памет”, па му се квари рачуница. И онда је дукљански режим у Подгорици обелоданио оно што се одавно знало и кренуо је у отворени прогон, а прети и погромом, архијереја, свештенства, монаштва и верног народа Митрополије црногорско-приморске СПЦ. Идеолошки потомци Брозових комунистичких безбожника и безумника који су после Другог светског рата убијали, прогонили, нападали и понижавали владике, свештенике, монахе, верни народ и најугледније грађане, који су рушили и скрнавили цркве и манастире по Црној Гори изводећи титоистичке, дијаболичне ”перформансе” типа ”сахрањивања” Бога, ”ућеривања стоке” у цркву и јахања свештених лица, који су певали партијске песмице са отвореним сатанским призвуком типа да ”носе капу са три рога и боре се против Бога” или ”само напријед коминтерна, Црна Гора ти је верна”, оних који су изазвали крвави грађански рат у Црној Гори 1941-1945. године због њихових ”лијевих скретања”, односно револуционарног терора током којег су ножевима и маљевима убијали све оне који нису за Тита, Ђида и партију и бацили их на пасја гробља, оних који су стварали некакву ”црногорску” нацију, а потом један другог потказивали и слали на Голи Оток и оних који су Његошеву капелу срушили на Ловћену, кренули су у отворени напад на СПЦ у Црној Гори.

Насилно преумљавање и прекрштавање народа?

Мило Ђукановић – Дрљевић, Ранко Кривомозгић, Игор Лукшић – Конкордатски, Мишко Шишко Вуковић, са све Јевремом Брковићем – Штидимлијом, Мирашем Анатемисаним Дедејићем и Новаком Измећарским Килибардом направили су идеолошки микс од комунистичког титоизма и црвенохрватског усташтва Секуле Дрљевића и Савића Марковића Штидимлије, тако да црногорски криминални и шверцерски режим ни не крије да је спреман да употреби и злочиначке методе како би натерао становнике Црне Горе да се одрекну себе и онога што су историјски били, да им уместо српског наметну дукљанско-усташки идентитет.

Зато је Митрополит црногорско-приморски Амфилохије тужен и суди му се због некаквог наводног ”говора мржње”, само зато што је стао у одбрану цркве на Румији и што покушава да одврати дукљанске безумнике и србомрзце од безбожног чина рушења светиње. Владики се суди у Црној Гори зато што брани Цркву. Одавно је већ Митрополија црногорско-приморска СПЦ изложена нападима, па и отвореним прогонима. Сетимо се само упада јуришника анатемисаног распопа Мираша Дедејића и његових присталица у неколико цркава, па чак и покушај насилног упада у Цетињски манастир на Лучиндан 2007. године. Међутим, ова расколничка секта Мирашевих присталица тзв. ”ЦПЦ” нема неко упориште у народу, јер чак и они који су на референдуму гласали за независност Црне Горе виде да Мирашева секта нема никакве везе са црквеношћу. Једино што је проклетству предати Мираш Дедејић успео да уради јесте да је привукао муње својим паљењем некакве логорске ватре испред двора краља Николе на Цетињу на Бадњи дан прошле године, па га је осмудио гром.

Сам црногорски режим уместо да донесе закон о реституцији и враћању имовине свим црквама и верским заједницама у Црној Гори коју су одузели комунисти, предлаже ”национализацију” и ”подржављење” свих цркава и манастира у Црној Гори који припадају СПЦ. Е оваква монструозна замисао није пала на памет чак ни комунистима. Као да је и ово мало, па Мило некрст и његови подрепаши у виду режимских главара из Подгорице и са Цетиња кренули су да из државног катастра Црне Горе бришу власништво Митрополије црногорско-приморске над црквама на Цетињу. Овај покушај ”подржављења” цркава и манастира није прошао, али Мило Дрљевић не одустаје лако. Поново смо сведоци како полиција и ДБ Црне Горе насилно упада и вршља по црквама и манастирима приводећи на информативни разговор свештенике и монахе који су из Србије, Републике Српске, расејања, па и из Русије и других земаља, а који немају пријављено место боравка. Они немају решену пријаву пребивалишта не зато што је нису поднели, већ зато што из МУП-а нису добили никакво ни објашњење ни потврду боравка већ годинама од поднесеног захтева. Неки су поднели захтев и за добијање црногорског држављанства, па ни њима није одговорено, једноставно зато што МУП држе партијски кадрови Ранка Кривомозгића и они су свесно игнорисали поднете захтеве, како би сада могли да спроведу насилно протеривање оних свештеника и монаха који немају решено пребивалиште ни држављанство Црне Горе. Ни ова ујдурма и отворено државно и режимско насиље у Црној Гори неће проћи тек тако, као уосталом ни претходна. Велики број обновљених цркава и манастира и Црној Гори у протеклих 20 година, као и значајна духовна и морална обнова народа која траје, дугорочно ће, надајмо се, довести до краха усташоидну и антисрпску политику црногорског режима.

Нова слова нове нације

Када већ фалсификује и кривотвори историју, ради на разарању идентитета и традиције у Црној Гори, када је већ донео фалсификате за државна обележја, а стихове усташе, фашисте и ратног злочинца Секуле Дрљевића уврстио у текст званичне химне Црне Горе, Мило и његови чланколизи су помислили зашто не би имали и некакав ”црногорски” језик. Полуписмени, полуобразовани, шизофрено располућени монтенегро ”интелектуалци”, који су српски научили само да сричу, а енглески да наричу, бацили су се на посао стварања аналфабета и правописа ”црногорског” немуштог језика. За разлику од њихових претходника, који су српски језик којим говоре назвали некаквим ”хрватским” и ”бошњачким”, монтенегро лингвисти су отишли и корак даље, па су убацили и два нова слова у Вукову азбуку, sj и zj, па су полуписмене незналице од два полугласа створили некаква непостојећа полуслова. Било је предлога да се убаци и треће ”ново слово” dz, па би се по том правопису надалеко чувени рт Завала, око којег је избила афера и сукоб у ДПС-у између Свете Латина Маровића и Мила Ђукановића Дрљевића, изговарао као што би га изговорио просечан Италијан, Дзавала, али су од тог ”слова” одустали.

А какве су све лингвистичке ”громаде и велики умови” учествовали у писању ове склепотине од монтенегро-лажи језика. Међу ауторима ”правописа црногорског језика” је и Миленко А. Перовић професор на Филозовском факултету у Новом Саду, мада је познатији као професионални србофоб и дукљанин, који нема никакве везе са лингвистиком. Ту је затим и украјинска ”научница” из чувеног легла фашизма у западној Украјини, Љвова, као и ”докторант” из загребачког ”свеучилишта”, који ће да помогну монтенегринима са својим богатим изродским и идеолошким ”искуством”, које се огледа у геноцидној и патолошкој мржњи према свему што је руско и српско. Барем у Хрватској, западној Украјини и међу одређеним војвођанерским круговима имају значајно искуство у тоталитарним идеолошким пројектима измишљања лажних нација, језика и идентитета, па су решили да то ”богато искуство” пренесу својим монтенегро истомишљеницима, јер ”ЕУ нема алтернативу”. Поред свих ових покушаја, поред брисања српског језика из устава, поред дукљанизације школства у Црној Гори и поред значајног броја муслимана који тврде да говоре ”црногорским” језиком (шта би оснивач ”БАНУ-а” Муамер Зукорлић рекао на ово, баш ме занима), српским језиком говори највећи број грађана Црне Горе.

Поништавање Подгоричке Скупштине: Србија окупатор!

Када им ни све ово није било доста, монтенегро режимлије кренуле су у акцију да у Скупштини Црне Горе пониште одлуке Подгоричке Скупштине из 1918. године. Дукљански монтенегрини сматрају да их је Србија 1918. године ”окупирала” и на силу их припојила. Наравно, истина је нешто сасвим друго. Подгоричка Скупштина је највише требала самој Црној Гори како би опрала образ и савест пред савезницима, јер је црногорска влада предвођена Јованом Пламенцем и Мијушковићем потписала срамну капитулацију пред Аустроугарском 1916. године. За разлику од Белгије и Србије које су биле окупиране од стране Централних сила, али никада нису капитулирале већ су наставиле да се боре на Западном и Солунском фронту, Црна Гора је капитулирала. И не само то, већ је у јавном обраћању Владе Црне Горе народу после капитулације писало да не постоје више ни Влада ни држава, да је краљ у избеглиштву и да је остао само народ.

Такође се сав народ позива да сарађује са окупационим аустријским властима и да положи сво оружје које поседује на тачно утврђеним тачкама одакле ће га аустријски војници покупити. То је била највећа срамота и понижење коју је до тада у својој историји доживела Црна Гора. Аустријски војници су забележили да су на гомилама пушака и осталог оружја често проналазили и предате гусле. Пошто више није било слободе и пошто су се предали, а Црногорац без оружја у то време није сматран за мушкарца, стари Црногорци су предавали и гусле, јер више није било јунаштва које би се могло опевати. Ова велика трагедија и срамота дубоко се урезала у народно сећање.

Издајничко понашање црногорске владе, која се својски трудила да краља Николу Петровића пошаље ван земље, само никако у Солун, јер су га убеђивали како из Србије хоће да му отму власт и да створе једну Српску војску под командом Регента Александра Карађорђевића, а да краљ буде Петар Карађорђевић и да на челу владе буде Пашић, а да је то француска политика. На крају су краља Николу успели да убеде да оде, за почетак, до Италије, а одмах затим потписали су срамну капитулацију, јер су већ одавно шуровали са немачком и аустријском страном. Због тог чина, да није било одлука Подгоричке Скупштине, Црна Гора би се после рата од стране Антанте третирала као поражена земља и онда би заиста била окупирана. За ту окупацију већ је спремна била Италија, која би тако загосподарила целом јадранском обалом, а Црна Гора би постала њена бедна губернатура. Могуће је да данашњи дукљани жале за овом приликом, јер би им под Италијом и Ватикан био много ближи. Зато и данас црногорске режимлије тако радо кличу ”малој, слаткој окупацији” од стране Вашингтона и Брисела и просто хрле ка НАТО-у и ЕУ. А што се 1918. године тиче, ту су историјске чињенице јасне. Црногорци у Српској војсци на Солунском фронту, устанак црногорских четника против Аустоугарске окупације у моменту пробоја Солунског фронта и одлуке Подгоричке Скупштине, спасли су образ и част Црне Горе на крају Првог светског рата.

О успостављању некаквих ”добросуседских” односа са разним псеудонацијама и државоликим творевинама које су резултат евроатлантске окупације и политике расрбљавања, може само да лупета актуелни антисрпски режим Бориса Тадића. Као што су од Срба римокатолика стварали Хрвате и многи од њих постали острашћене усташе, као што се и од Срба муслимана пакује накаква ”бошњачка” нација и језик, тако се и у Црној Гори од некадашње Српске Спарте жели направити ”Црвена Хрватска”, која би временом постала још екстремнија и усташкија од НДХ. Јасно је и ко то врши. Иза тих пројеката данас стоје ”западни пријатељи” Тадићевог режима из Вашингтона, Лондона, Брисела, Берлина, а све под паролом да ”ЕУ нема алтернативу”. Сличне тенденције постоје и у Војводини, у виду стварања некаквог ”војвођанерског” идентитета и кроз Дунавске К und К интеграције и разбијање Србије. Време је да се и ми Срби опаметимо и да подржимо српску страну и опцију где год можемо и где год постоји, као и да створимо јединствени духовни и културни простор у свим историјским српским земљама. Ово је неопходно, јер народ који нема духовно и културно јединство осуђен је на пропаст и нестанак.