• Share
• Tweet

• Share
• Tweet

Често се чује да је располућеност јавног мнења у нашој земљи њен велики, ако не и највећи проблем. Из те располућености произилазе сукоби, неслога, тензија и нестабилност у нашем друштву и држави. Прва и Друга Србија се гложе, газе и киње, губећи драгоцено време, које би требало користити за препород и развој културе, економије, науке, војске, просвете, здравства итд.

Атмосфера сталног, каткад тињајућег, каткад разбукталог рата између супротстављених група у српском друштву, могућа је због непостојања опште прихваћеног смера у коме држава мора да се креће. Нема договора између политичких елита, интелектуалаца, уметника, културних радника, па ни обичних грађана о томе шта треба да Србија чини, куда треба да иде и како тамо да стигне. Другим речима, ми немамо јасно одређен српски национални интерес. Политичке странке имају, свака своју, верзију националног интереса. За неке је приоритетни национални интерес улазак Србије у ЕУ и НАТО, за друге је то што тешњи савез са Русијом, трећи мисле да је у питању што боља сарадња са земљама бивше СФРЈ, четврти као кључни национални задатак виде лустрацију и катарзу, пети опет снажење српске привреде и тако у недоглед. Медији, невладине организације, интелектуални ауторитети, научни радници од угледа и остали јавни делатници такође немају нити минимум концензуса око националног интереса. Овакво стање погодује даљем пропадању друштва и државе, њиховом сталном слабљењу и губљењу, ионако бедних, позиција Србије у међународним односима.

Ми у овoм прилогу не заговарамо никакво идеолошко једноумље и менталитет стада као пут за спасење Срба и Србије, али јасно захтевамо одређивање оштро зацртаног и у камену уклесаног националног интереса. И у другим државама постоје власт и опозиција, постоје супротстваљене тежње и перцепције државног пута, заступају се различити парцијални интереси, групни, класни, економски… а ипак, свуда је само један национални интерес и у правцу његове оптимизације ради свако друштво до последњег свог појединца. Изузетак је изгледа Србија.

Било како било, владе, академске институције, медији, председници, парламенти и друге установе готово свих земаља на свету, а нарочито оних најважнијих, отворено истичу своје националне интересе и јавно обећавају да ће на њиховом максималном испуњавању својски радити. То се свуда сматра апсолутно нормалним, чак једино могућим понашањем националних установа и елита.

Америчка влада отворено гвори о потреби америчког вођства над остатком света, а Збигњев Бжежински о неправу Русије да сама користи ресурсе Сибира, Русија не бежи од потезања енергетског аргумента у расправама око сопствених интереса и јасно оспорава америчке намере да гради антиракетни штит, Турска истиче да јој је жеља повратак на Балкан, арнаутски интелектуалци јасно говоре о Великој Албанији (у чему их однедавно, изгледа, подржава и сам Борис Тадић), а званична Тирана се не труди сувише да то осуди, Хрвати славе олујна времена, Мађари причају своју причу, Кинези свуда наглашавају да су Тибет и Тајван делови Кине, а Шпанци да је Шпанија јединствена и недељива, док је ЕТА терористичка банда.

Оваквих примера могуће је пронаћи онолико, колико има земаља у свету, односно, онолико колико је држава у свету минус једна. Та једна је Србија. Нажалост Србија, али ипак само и једино Србија. Ми стално покушавамо да се не замеримо никоме. Трудимо се да не увредимо наше суседе иако они не презају да признају независност Косова и Метохије. Настојимо да радимо све што америчка администрација замисли, правећи се да нам је она наклоњена и према нама пријатељски расположена, чак и поред бестијалног разарања земље из 1999.

Све се ово дешава, јер је наш народ побеђен. Поражен и понижен. Елита није елита, већ псевдоелита. Она је однарођена. Не осећа се делом народа и мисли да јој припада место у међународној безличној елити, а да тамо једино може стићи ограђивањем од сопствених прљавих, приглупих, сурових, варварских сународника. Овакву представу о сопственом народу, преузела је беспоговорно од спољног фактора, панично покушавајући да о себи одржи самообмањујућу мисао да је изнад народа из ког потиче. Заборављено је да елита постоји због народа и државе, а не обрнуто. Управо ово укида право нашим властодршцима и кругу двојке да се називају и осећају елитом.

Елита мора да се бори за остваривање националног интереса. Ако би се ово концензуално прихватило, остало би још да се договоримо око садржаја тог интереса. Ово, међутим не би смело да буде нарочито тешко, ако се сложимо око неколико једноставних истина.

Већа земља је боља од мање. Више волим сопствени народ него друге народе. Безбедност земље је приоритет. Привреда, просвета, историја, уметност и сл. су алати у испуњавању националног интереса. Ово важи у свим осталим земљама, па мора важити и за Србију.

Кроз уста разних утицајних кругова, треба јасно изрећи сваки појединачни национални интерес Србије. Оне које је могуће, треба одмах објавити из Владе. Неке друге кроз опозиционе странке, научне установе, медије и НВО, док се не стекну услови да се и они поставе као Владино опредељење.

Ових неколико постулата би могли да изгледају овако:

 

1. КиМ је део Србије и других опција нема.
2. Република Српска треба да добије право на независност од БиХ
3. Срби из Хрватске су незаконито и злочиначки протерани, треба им вратити сву имовину и дати аутономију сличну оној коју је имала РСК.
4. Унутар Србије не треба правити никакве целине на етничком начелу, били то региони, савези општина, покрајине, окрузи итд.
5. Србија има интерес за економским експанзионизмом у регионалним оквирима. Земље које опструишу економске субјекте из Србије, треба да имају исти третман у нашој земљи.
6. Србија мора имати најјачу војску у окружењу.
7. Просвета у Србији мора бити устројена у смислу јачања знања и патриотизма.
8. Србија, њена војска, полиција, цркава итд. нису извршиле агресију ни на кога у ратовима деведесетих година, нису планирале, проводиле или помагалче геноцид и ратне злочине.

Иако не претендујемо да овде изнесемо озбиљан национални програм већ само апелујемо на јавност да од носилаца функција од утицаја у Србији захтева да се према нашем националном интересу односе озбиљно и одговорно. За почетак, захтевајмо да бар признају да Србија има национални интерес.