• Share
• Tweet

• Share
• Tweet

Ових дана после ненаданог хапшења дугогодишњег хашког бегунца Младића, и (за неке) наданог хапшења Хаџића, чак и они најтврдокорнији сањачи прикључења Србије у ЕУ су се почели питати – шта је то још потребно да учинимо како би коначно дошли до циља којег смо поставили давне 2001., а који нам из године у годину све више одмиче. Одговор је веома брзо дошао – оцепљење и признање државности Косова (јер како другачије назвати случај Косово, осим покушај развитка државности у оквиру територијалних граница друге државе). Но, правећи се (или се пак надајући) да то и није прави услов, испуњавали смо све што се од нас тражило – од либералног капитализма и неравноправних утакмица домаћих предузећа са иностраним, ликвидације сопственог банкраског сектора, брањења ниске инфлаторне стопе великом незапосленошћу, до изручивања држављања Србије међународним институцијама. На крају се опет свело све на једно – независнот Косова, услов који смо имали и давне 1999. у овој или оној варијнти. Данас чак и хапшење Хаџића и Младића, скокови Еура и раст цена производа и нафте, нису успели да скрену пажњу српске јавности са нечега што би се могло назвати “тихим околишним припајањем територије“, и то баш у моменту кад се преговара о статусу јединог дела Косова насељеног Србима. Можда и Србија не би видела читав догађај да није било групе фанатичних становника ове јужне покрајине који су својим телима бранили огњишта. Фанатичних колико и одбрана самог права на живот, на свој дом, на несметано кретање и не-боравак у простору који је окружен бодљикавом жицом. Исувише то становници северног Космета добро знају.

А шта заправо чини фанатизам у читавом овом случају? Одговор је једноставан – фанатичан покушај угуривања грађана Србије у културни модел коме не припадају, нити желе у њему да буду. Где се сада налазе косовски Срби? Уколико желе да као сав нормалан и цивилизован свет (изузев оних који су цивилизовани, богати и имају право да то не желе – попут Британије (евро зона – прим.ред), Швајцарске или Норвешке) уђу у Европску Унију морали би да остану у саставу своје матичне државе Србије, која би им то својим улазком аутоматски и омогућила. Но, уколико остану у саставу новоформиране државе Косово, чекао би их дуг и неизвестан пут ка земљама чланицама ЕУ. Дакле, они су сада на раскршћу, између борбе за опстанак, борбе за властити живот, и самосталног покушаја да одлуче о својим животима, па чак и о праву да бирају. У том избору са једне стране им се нуди изузеће државе Србије, као кључни помак унапред, а са друге стране се очекује прелазак из већ постојеће светски признате државе у нову, чија је будућност на међународном плану сасвим неизвесна. Очигледно да такав модел избора представља превелик изазов за целокупан српски народ.

Тренд новог доба јесте стварање појединачног ентитета једнаког по културној деградацији, односно по тачно усмераваном културном преображају нација у циљу стварања једне једнообразне културолошке целине саздане по пројектованом моделу будућег човека. Човека који се креће, ради и ужива по тачно утврђеним стандрдима и прописаним нормама. Дакле,тачно оно или налик ономе, што смо већ видели у појединим теоријама које су раније спровођене у реланост, и које су се на крају свеле на утопију која је коштала људских живота. Да не буде забуне, не говори се овде о културама разних народа који живе на просторима западно од нас, већ о једној уни-култури чији се врх леденог брега лагано помаља, и који ће тек заживети одређујући судбину Титаника свима. Велика историјска везаност за мит, за стварност и легенду, за правду и правичност, за нешто што је уткано у срж овог народа представља битну препреку ка пројектованом духовном уздигнућу у новом надолазећем времену. Због тога је тако велик притисак управо на ту територијалну целину Србије, на вековни центар духовности Срба, јер одвојити тај мит од духовног бића овог народа, једнак је његовом раскиду са општом духовношћу, вером и традицијом односно прихватању новог начина живота. Ту је сва прича и значај Косова. Сада више на “Случај Косово” не треба гледати само као на територијалну целину коју губите или не губите, већ као на једну страну духовности овог народа која се никако не сме изгубити. Управо је то оно што знају и они који желе да оцепе Косово. Нису ту у питању ни интереси косовских Шиптара (или Албанаца како воле да их зову), нити интереси било које друге групације, већ је интерес да се прекидом традиције на овом делу Балкана добије један покоран народ, који је кроз више векова имао пресудан значај за догађаје у историји, и који је често наступао као савезник у биткама за добробит човечанства. Отуд није ни случајан сав тај дуготрајан притисак да се читавом једном народу припише геноцидан префикс, јер само тако, спајањем негативности, се може избрисати правда и правичност из свести тог народа.

А где је Србија данас? Очигледно тамо где је и била пре десетак година.У вртлогу безуспешних политичких преговора који служе да замаскирају насилне потезе друге стране, у већ одавно изгубљеном информационом рату са знатно осиромашенијим ресурсима и капацитетима. Јесмо ли данас другачији? На жалост, држава је скуп људи који живе на тој територији, и ако су њени ставновници уморни – и држава је уморна, ако су лењи – и држава је лења, и ако престану да се боре за себе – и држава је престала да се бори за њих али и да постоји.

На нама је да изаберемо који од ова два пута ћемо следети: пут заборава – у коме губимо идентитет, или пут истине – који ће сачувати културни, идејни, и државотворни основ у времену које нам долази. И зато молим вас драги грађани, размислите добро пре него што пустите друге да одлуче о вашој судбини.