• Share
• Tweet

• Share
• Tweet

“А ти Србијо, куда си пошла за Европом? Ти никад ниси ишла њеним путем и никад за њом. Ти си имала своју мисао, своју веру, свога Господа и свој пут. Назад на своје, ако хоћеш да се спасеш и преживиш. Са туђе бљувотине врати се своме Христу и он ће те осветлити и спасити“

Свети владика Николај

Величина једне идеје (по Шопенхауеру идеја је сваки одређен и чврст ступањ објективизације воље) није у томе колико је освежила или обогатила и уанпредила своју епоху, већ у томе колико је дуго, својом цивилизацијском свеобухватношћу кочила њено (своје епохе) даље обогаћивање и напредовање.

Свака промовисана идеја која претендује да буде општа, свенародна и национално прихваћена, нарочито тзв. „велике политичке идеје“ којих по природи ствари не може да буде много¹, претпоставља извесну врсту сагласности оних који је прихватају или јој се драговољно повинују, а то значи и одређени степен одрицања од сопствених становишта и жртву дела личне аутономије и суверенитета. Добро осмишљена и јасна идеја, праћена јасним планом реализације предуслов је опстанка идеје и услов њеног успешног спровођења.

Свака идеја, чак и она која је у својој основи деструктивна (историја човечанства обилује оваквим примерима: злоупотреба науке у војноиндустријске сврхе, комунистичке и фашистичке идеологије…) на почетку може бити примамљива, мотивишућа, чак спектакуларна, У извесним околностима она може бити окупљајућа, саборна и досећи ниво националног приоритета.

Српска прошлост није била поштеђена ватреном предавању идејама и пошасти робовању истима. Након петодеценијског муклог потчињавања комунистичкој промисли и десетлетње, ратовима генерисане деакумулације идеје националног обједињавања, након петооктобарских догађаја, на хоризонту међународних могућности појавила се идеја укључивања Србије у процесе глобализације посредством интеграције у ЕУ.

У часност намера међународне заједнице (у даљем тексту МЗ) да равноправно третира Србију у поступку прикључивања ЕУ и према њој има једнаке аршине као и према другим земљама кандидатима, разборити и политички мудри појединци сумњали су и пре првих отворених ултимативних потеза МЗ. Они су (ултимативни потези МЗ) истовремено (али и знатно пре тога²) били поткрепљивани званичним ставовима високих представника МЗ и ЕУ који су недвосмислено и без трунке гриже савести оправдавали агресију на Србију и окупацију Космета геополитичким и историским разлозима³. Након признања независности јужне српске покрајине, однос ЕУ је и коначно постао огољено једноставан и директан и у основи је представљао континуитет арогантне искрености исте према међународном капацитету Србије.

Тако је драма српске савремене епопеје подигла завесе последњег чина свог страдања. Неодговорним, анационалним и удворичким односом према захтевима страног фактора, већ у основи дискутабилна идеја о чланству у ЕУ, добила је димензије последње борбе за опстанак нације. Тој идеји под ноге није бачено само достојанство државе и дигнитет Народа, па не само ни крхко национално јединство око тежње за ревитализацијом сопственог статуса у постмилошевићевској ери, чак не само ни државни суверенитет (има ли уопште и заиста суверених држава?!?), тој злокобној идеји је под ноге бачен идентитет, територијални интегритет и напослетку врхунска национална вредност-Слобода!

И када нам се чинило да Слободу дишемо (тај лажни утисак имали смо, ако јесмо, у раном постпетооктобарском периоду), неслобода је охоло ламентирала над илузијом коју смо живели. Власти су се грчевито, осионо и кадкада трапаво, а сва је прилика и неуспешно, трудиле, свака следећа са све мање разумних аргумената, а последња потпуно политички ирационално, да гебелсовском методологијом осујете народну спознају праве геополитичке реалности земље. Са протоком времена, како су експлицитне и званичне поруке и ставови МЗ постајали доследно поуздани, власт се додатно скврчавала у својој потчињеној и отуђеној самодовољности у мери која је била пропорционална сазревању националне свести о јасним окупационим намерама МЗ.

Предвиђајући благовремено еруптивне потенцијале новог разочарања режим је језивом комбинацијом репресије на унутрашњем плану и пацификације нације на интернационалном плану заправо само повећавао анимозитете између себе и сопственог Народа и оснаживао укоровљену клицу слободарског духа српског Народа.

И зато, нормативни однос патриотске свести појединаца или група не сме да буде декларативно дистанцирање од власти (дистанцирање може бити манипулативна, ускогруда, помодна и чак тренутна ствар, пуки маркетиншки трик), већ ефективно дистанцирање од идеологије коју она континуирано заступа и реализује мимо воље Народа.

Ову идеологију тренутно спроводи технократско-менаџерска каста политичких аматера млађе средње генерације, доминантно руковођена личним импулсом који по правилу занемарује разум, омаловажава искуство и потцењује све што асоцира на прошлост. То је класа „последњих мохиканца“ евроунијске трагедије српског Народа која ће своју политичку подобност бестидно и све отвореније претпостављати личним инстант задовољствима док им Народ то буде допуштао. За овај сој људи се не може са сигурношћу рећи да аутентично и посвећено верују у идеју коју конзумирају (ЕУ) али се може тврдити да неће одустати од властохлепности и осталих личних амбиција. Умеју они да опстају, будимо уверени у то.

Зато ће Србију ослободити „трећепозивци“, данашњи голобради средњошколци чије се пропагандно убризгане илузије већ драматично сударају са аутистичном ароганцијом окупационих власти и исцрепљеним очекивањима о ЕУ- бајци генерација њихових обманутих родитеља. Oни чији гнев неће бити управљен само према држави и режиму, већ и према нама који смо индолентно ћердали време које је припадало не само нама већ и њима. Управо они којима нећемо имати право ни слово да кажемо јер смо годинама раније ћутали када је требало гласно говорити. Они којима нисмо оставили ништа осим понижења.

Није то само последица националног освешћивања, неко ће рећи разочарања ЕУ, већ и природног процеса регенерације (последњим ратовима) атрофиране националне свести који има своју унутрашњу рехабилитациону динамику. Као и свако оздрављење, уосталом.

„Трећепозивцима“ ће у прилог ићи не само даље слабљење глобалистичких процеса и империјалних моћи великих сила, већ и ревитализација просветитељске свести савесних појединаца и удружења на тим географским ширинама о дехуманизацији сопствених друштава и отвореним колонијалним амбицијама њихових режима. Већ започети озбиљни грађански протести (Грчка, В.Британија…), који не морају (а могу) нужно имати карактер грађанских револуција попут оних из 18 века, француске, на пример, неизоставно и неумољиво индицирају свој неопросветитељски дух и мисију. Просветитељство је, подсетимо се, прокламовало човекову личну слободу и грађанску једнакост као највише вредности, затим право човека на критичко мишљење о религији и политици и прогласило разум врховним судијом у свему, сматрајући га основном покретачком снагом историје.

Обавеза свих нас, старијих од „трећепозиваца“, јесте да наше власти, актуелну и сваку следећу, утолико више уколико су одрођеније од свог Народа и националних интереса, узнемиравамо чињеницом да је отпочео ослободилачки процес и да на ред долази и ослобађање отаџбине. Обавеза нам је и да генерације данашњих „трећепозиваца“ некукавички припремамо за мисију која их очекује, свесни и дргаовољно пристајући да и сами будемо жртве препорода који ће они донети, препуштајући им заслужено не само место у управљању земљом већ и у сопственој националној историји. А то стога што је свака одбрана слободе судбински повезана са трајном и одрживом борбом за њено освајање, што суштински јесте мукотрпни, циклични, еволутивни процес.

Дужност одговорних појединаца, дужност генерација зрелих јесте да однегују ову искру националног освешћивања и буђења, искру који ће се разбуктати у ватру слободарства какву наш Народ заслужује, по којој је повесно познат и на коју мора остати поносан.

1. Ратко Дмитровић: Дуго чекање на велику политичку идеју [↩]
2. Станимир Трифуновић: О искрености међународне заједнице о косметском питању [↩]
3. Исто [↩]