• Share
• Tweet

• Share
• Tweet

Као што је већ поменуто, у Јустиновој обимној библиографији нема много радова који се на уско специјализовани начин баве литургичким питањима. Грађа из које ће се покушати извести светотајинско богословље овог богоносног оца јесу његове речи о преводима Литургија и текстови у којима се бави питањима еклисиологије.

Аутентично богословље ниједну своју дисциплину не сматра аутономном и неповезаном са осталим. Може се рећи да свака богословска дисциплина има исти задатак, а да га само остварује крећући се сопственим путем, али не без пратње и сарадње са осталим дисциплинама. За разлику од таквог приступа, богословље на Западу, схоластичко богословље, умело је да изоловано посматра одређену област, нпр. литургику, та да од ње направи богословље које највише личи на техничко упутство за вршење обреда (ритуализам) или на објашњење некаквог механизма помоћу којег Бог делује у својој творевини. То критикује и отац Александар Шмеман када пише да је: „западно богословље свој интерес за Тајинства усредсредило на услове и `модусе` њиховог вршења и `дејствености`, а не на њихову суштину и садржај. На тај начин се тумачење Евхаристије своди на питање начина и тренутка претварања дарова, тј. њихове измене у Тело и Крв Христову, при чему готово да нема речи о његовом значењу за Цркву, за свет и за свакога од нас. Колико год звучало парадоксално- интересовање за реално присуство Тела и Крви Христове замењује интерес за Христа. Причешће се дожвљава као један од начина `примања благодати`…“[1].Такав западњачки утицај одавно је препознат и у богословљу Истока; многи православни богослови нису остали имуни на њега.

На први поглед, могло би се учинити и да преподобни отац Јустин потпада под тај утицај, када се дотиче тема светотајинског богословља. Наиме, „његова дефиниција светих тајни није у потпуности усаглашена са језиком савремених литургичара; формулација светих тајни као свештенорадњи `кроз које се верницима на видљив начин даје невидљива благодат Божија`, која као да се не разликује од средњовековне схоластичке дефиниције незаобилазне у православним уџбеницима догматике и литургике, могла би бити повод оваквим схватањима“.[2] Оваквом закључку ишло би у прилог и то што се у својој Догматици опредељује за седам светих тајни,[3] ипак тај број не користи да би ограничио број светих тајни, јер и сам пише „Светих тајни у Цркви има много, јер је у Цркви све тајна Божја, а и сама Црква је `Тајна Христова.`“[4], већ га употребљава условно, као библијски символички број за пуноћу.

Иоле пажљивије читање Јустинових списа не допушта оправданост става по ком он богословствује у категоријама схоластичке мисли. Јасно је да он литургијско-богословска питања не посматра изоловано, већ у оквиру догматике тј. еклисиологије, која је код Јустина увек евхаристијски оријентисана. У својој еклисиологији упорно наглашава значај евхаристијског и светотајинског богословља у потпуности у складу са целокупним светоотачким предањем. Када преподобни пише:

 

„Ако би се све свете тајне вере хришћанске, све тајне Новога Завета, Завета Богочовека Христа, и све тајне Цркве Христове, Цркве Богочовека, могле свести на једну тајну, онда је та тајна – Света Тајна Евхаристије, Света Литургија Цркве… Јер је Света Литургија: Црква са Христом и у Христу, и Христос међу нас и у нама.“

 

тада произилази да на седам светих тајни не гледа као на магијске чинове којима се прибавља благодат, као некакав додатак животу, већ на тајне гледа као на чин, догађај који нас отројичује, обогочовечује, охристовљује, оцрквењује, уцрквењује, како је све волео и умео да говори, тј. на тајне гледа као на догађаје заједнице који антиципирају будућу истину. На тајне, а првенствено на Свету Литургију, гледа као на пројаву Цркве. Дакле, у Догматици набраја седам тајни, али изразито наглашава на једном месту да је Света Литургија „извор и центар“ светих тајни[5], о чему ће бити више речи.

Следе изводи из Догматике о седам светих тајни којима ће се приказати део светотајинског богословља оца Јустина. [6]

 

а) Света тајна крштења

 

„Крштење је света тајна у којој се човек кроз троструко погружење у воду у име Оца и Сина и Светога Духа очишћава од свих грехова, умире за грех и за грешни живот и поново рађа у духовни, свети живот ради охристовљења и отројичења. Крштењем се људско биће осутелесничује Богочовечанском  телу Цркве и постаје хришћанин.“[7]

 

Овом тајном започиње живот хришћанина у Цркви Христовој, он постаје сутелесник Христов и све Богочовеково Црквом постаје његово. Такав човек добија један циљ и програм и у времену и у вечности, а то је да он, као богоздани потенцијални богочовек, постане кроз Богочовека у Цркви благодатни богочовек, да све и у свему буде Христос.[8]

 

б) Света тајна миропомазања

 

„Миропомазање је света тајна у којој се кроз помазивање светим миром извесних делова тела у име Светога Духа дају крштеноме нарочити дарови Светога Духа, који га крепе, просветљују и усавршавају у духовном животу.“[9]

 

Отац Јустин подсећа и на речи богомудрог Кавасиле који говори да хришћанин у крштењу добија ново биће и постојање по Христу, па додаје да се у светом миропомазању њему дарују благодатне силе, дарови и енергије Светога Духа за нови живот у Христу. У овој тајни види и симболично продужетак Свете Педесетнице, која у Цркви никад не престаје.[10]

Како сам говори „света тајна крштења и света тајна миропомазања су двоједна тајна“ уцрковљења, а што је најважније, као печат и испуњење ових, као и сви осталих, тајни, види Евхаристију. То је у потпуности у складу са аутентичним, непатвореним, православним предањем.[11]

 

в) Света тајна Евхаристије – Литургија

 

Најпре доносимо дефиницију попут оних које се наводе и за друге свете тајне, дакле, онакву која неодољиво подсећа на увелико критиковане обрасце који у православну богословску литературу ступају (не)посредно из западне, схоластичке теологије, а затим ће се приказати један шири контекст јустиновске теологије где би требало све те дефиниције смештати и да се  тако увиди да отац Јустин, не само да је избегао „вавилонско ропство“ западној теологији, већ свом народу српском, а и свим православнима, као и свима који од Христа очекују спасење, донео богословље са најчистијих извора.

„Причешће је света тајна у којој хришћанин, под обликом хлеба и вина, прима само тело и саму крв Господа Христа, сједињује се с Њим, добија опроштај грехова и залог вечнога живота.“[12]

 

Овде напомињемо да преподобни Јустин никада није употребљавао и прихватао термин „песуштаствљење“ (transsubstantiatio) за тајну претварања Хлеба и Вина у Тело и Крв Христову, а који је богословски нетачан и неправославан. Користили су га латински, римокатолички схоластици и под њиховим утицајем неки православни теолози.[13]

 

г) Света тајна покајања

„Покајање је света тајна у којој хришћанин исповеда своје грехе пред свештеником, и преко њега добија невидљиви опроштај грехова од самог Господа Христа, од саме Цркве, јер је сваки грех – грех против Бога, против Цркве, против људи.“[14]

 

И за ову свету тајну Јустин проналази да је оно што је установљава Спаситељево дело, овај пут то су јеванђелске речи (Јн 20, 22-23).

 

д) Света тајна свештенства

 

„Свештенство је света тајна у којој Дух Свети кроз молитву и полагање руку од стране епископа за време свете Литургије даје правилно изабраноме лицу благодат за вршење светих тајни и руковођење стада Христовог у вери и побожности.“[15]

 

ђ) Света тајна брака

„Брак је света тајна у којој се од стране свештенослужитеља благосиља добровољна брачна веза своје супруга и даје благодат Божија која освећује њихов брачни живот ради узајамне помоћи у њиховом еванђелском животу и ради законитог рађања и хришћанског васпитања деце.“[16]

 

Архимандрит Јустин понавља и истиче познату паралелу апостола Павла о супружничком односу и односу Христа и Цркве.

 

е) Света тајна јелеосвећења

 

„Јелеосвећење или свештање масла јесте света тајна у којој се хришћанину, помазивањем извесних делова тела освећеним јелејем, невидљиво даје благодат Божија, која исцељује душевне немоћи – грехе, а понекад и телесне болести.“

 

Због потребе излагања систематизованог богословског знања отац Јустин се определио за тумачење седам светих тајни, али сам на крају односног поглавља у својој Догматици, али на крају поглавља ипак пише: „Нема сумње, у Цркви је све света тајна: и водоосвећење, и монашење, и освећење храма, и икона, и освећење дома, и освећење бунара, и освећење сваке ствари, и уопште сав живот и благодатна делатност Цркве.“[17] Као и на другом месту: „Свака свештенорадња је света тајна. Свака је од њих огромна као и сама тајна Цркве. Јер и најмања од њих у Богочовечанском организму Цркве је у органској вези са васцелом Тајном Цркве – самим Богочовеком Господом Христом“[18].