• Share
• Tweet

• Share
• Tweet

Неспорна сведочења

Генерал Павле Јуришић Штурм, командант Треће армије, први је обавестио Врховну команду и светску јавност о зверствима и пљачкама војске која је кренула у поход на Србију. Другог дана рата, наиме, у Оперативном извештају број 403 од 13. августа 1914. године, извештава поред осталог о стању у Шапцу: “Све се патроле слажу у томе да је саобраћај преко Саве помоћу чамаца врло жив. Држи се, да преносе пљачку на њихову обалу. Неке су куће запалили. Жене и децу терају из вароши, не дајући им да шта од ствари понесу. Из Лознице јављају да непријатељ пали села”. Недељу дана касније, 21. августа, Команда ове армије јавља из Осечине:

 

“1. Аустријска војска починила је у нашим крајевима страховита зверства. Код механе Кривајица налази се једна група од 19 особа (људи, жена и деце) повезани једно за друго конопцем и потом поклани и ужасно унакажени… Свуда по селима налазе се групе побијених и унакажених, већином деце и жена;

2. Поред већ нађених осакаћених лешева, нађена је још једна група од 12 особа везаних, побијених и унакажених жена и деце”. Сутрадан, 22. августа, командант Треће армије извештава о зверствима 13. (загребачког) корпуса и 42. домобранске дивизије: “…На целом путу (Крупањ – Зворник) којим је маршевала Моравска дивизија другог позива, сазнао сам о страховитом зверству које је на свом путу непријатељска војска починила: деца и жене нису ни мало штеђени, но су их убијали или зверски унакажене остављали…”

О стравичним догађајима по којима ће прва ратна година у Србији бити упамћена, др Арчибалд Рајс, стручњак за судску медицину, у књизи “Шта сам видео и преживео у великим данима”, наводи да је “… аустроугарско ратовање у јесен 1914. по зверствима која су извршили њени припадници, ударило свој печат целом рату…” У низу аутентичних података, уз навођење места, времена, имена и формацијских назива јединица, др Рајс пише и следеће: “Биланс рада Аустро-Мађара до 25. септембра је овај: у Шапцу је разорено или озбиљно оштећено 2500 кућа; 1500 грађана погинуло или било одведено од непријатеља; 537 породица нестало је… У Мачванском срезу: 457 кућа разорених, 359 особа убијених, 371 особа одведена од којих је много побијено успут. У Азбуковачком срезу: 182 особе убијене, 228 запаљених кућа и 42 особе одведене. У Јадранском срезу: 741 кућа разорена, 1738 породица у беди и много искасапљених особа… Лешница: и ту се збили грозни призори за које поштен човек једва може да верује да су истинити. Када су довели 109 прњаворских становника, њихови војници су већ били ископали гроб. Повезали су их заједно са ужетима и окружили групу бодљикавом жицом. Онда су војници опалили један плотун. Цела група се скотрљала у раку. Извесно је да многи нису били смртно погођени, већ су живи сахрањени…”
На крају, уместо било каквог коментара, закључак препуштамо др Арчибалду Рајсу који каже: “Ово је један мали преглед онога што су учиниле трупе оних који су себе прогласили за Културтрегере. Прелазећи данас, после 14 година, у мислима све што сам видео и чуо у Шапцу и даље, обузима ме срџба и ја се питам: да ли су кривци испаштали? Зар нема оних који су били џелати српског народа и који, заштићени местом рођења, уживају данас сва права и слободе као сународници овог истог народа који су хтели да униште са јединственом свирепошћу?”
То, нажалост, нису били једини злочини почињени над Србима у току 20. века. Двадесетак година касније, наиме, на помолу је био Други светски рат који је наговештавао нови злочиначки пир Хрвата над Србима. Почев од 1941. године, уследили су још стравичнији злочини.

Огњем и мачем на српство

Једва да су протекла три дана од мучког, без објаве рата, напада фашистичке Немачке на Краљевину Југославију 6. априла 1941. године, у Хрватској је проглашена Независна Држава Хрватска (НДХ). У еуфоричном расположењу Хрвати су клицали новој држави наглашавајући да је тиме “остварен тисућљетни хрватски сан о стварању властите државе”, уз истицање да су се ослободили од “великосрпске хегемоније”.
Тај 10. април 1941. године слављен је у Хрватској као највећи национални празник. А улазак немачке војске у Загреб представљао је један од највеличанственијх дана у “тисућљетној хисторији Хрватске”. Никоме дотле Загреб није толико клицао и изражавао изливе одушевљења као према немачкој солдатески која је кренула у освајање света.

Два дана пре него што је Југославија 17. априла потписала капитулацију, у Загребу се обрео поглавник Анте Павелић који је одмах издао наредбу о именовању прве хрватске државне владе у коју су, поред осталих, ушли по злу запамћени Славко Кватерник као заменик поглавника и главнокомандујући оружаних снага НДХ (Усташка војница, домобрани, Хрватско оружништво и полиција), Андрија Артуковић који је добио ресор унутрашњих послова, Миле Будак и други србофоби чија ће основна активност бити организовање погрома над Србима, Јеврејима и Ромима. Као и многи Хрвати, новостворену државу међу првима је признао Алојзије Степинац. Под покровитељством свог моћног савезника – фашистичке Немачке, НДХ је могла да крене у одстрел Срба. И кренула је.
Прогањани као дивље звери, Срби су, само зато што су Срби, од првог дана проглашења НДХ, пунили јаме у које су их и мртве и живе бацали острашћени усташки бојовници. Много таквих јама остало је до данашњих дана неистражено, мада се зна и где су и колико је Срба, ни кривих ни дужних, окончали у њима животе. Једна од најпознатијих јама – Јадовно на Велебиту “прогутала“ је више десетина хиљада Срба. Све је почело 10. априла – истог дана када је обнародовано стварање НДХ. Тог дана, наиме, усташе преузимају власт у Лици и хапсе Србе у Госпићу, Смиљану, Медаку, Дивоселу, Грачацу… У Теслином Смиљану је побијено и поклано 650 Срба од којих су многи живи спаљени у својим кућама. У Дивоселу је живота лишено око 700, Медаку 1.000, а у Грачацу 500 људи, жена и деце. На удару су најпре били свештеници, учитељи и други виђенији Срби, а после њих сви који су им пали под руке. У Личком Петровом Селу, на пример, убијено је 900 особа српске националности, а у Врховинама и Оточцу и данас постоје неиспитане масовне гробнице у којима је покопана српска нејач, побијена од усташких погромника.

Талас насиља брзо се ширио и у осталим деловима НДХ. На удару су били Срби, Јевреји и Роми који су масовно убијани, бацани у јаме, или у најбољем случају спровођени у усташке казамате. У Босни, рецимо, у троуглу Бихаћ – Босанска Крупа – Цазин, августа месеца 1941, убијено је око 20.000 српских цивила оба пола и свих узраста – од новорођенчади до старих у поодмаклим годинама. Масакри и затирање Срба настављено је те и наредних година у Славонији, Срему, Далмацији, Херцеговини – практично на целој територији Ендехазије. Све то било је “покривено” одговарајућим законским одредбама. Усташка влада је, у ствари, донела низ аката путем којих се озакоњују геноцидне акције над Србима, Јеврејима и Ромима. Разним одлукама, одредбама, наредбама, упутствима и другим актима, озакоњени су злочини и геноциди широких размера. Донета је, поред осталих, законска одредба о сакупљању Јевреја и Рома у концентрационе логоре, затим одлука о обележавању Јевреја жутим а Срба белим тракама, законска одредба о преком и покретном преком суду, законски акт о прекрштању Срба на католицизам, налог за хапшење и отпремање Срба, Јевреја и Рома у концентрационе логоре, упутство о поступку са лицима која се упућују у логоре, одредба да се за једног убијеног усташу стреља 10, за подофицира 20, а за официра 50 заробљених партизана, односно чланова њихових породица…

Наставља се…