• Share
• Tweet

• Share
• Tweet

Почев од 2004. године, када је емитована прва емисија серијала „Инсајдер“ на Телевизји Б 92, Бранкица Станковић, аутор и уредник тог и каснијих прилога, била је изложена разним притисцима и петњама. Врхунац напада уследио је 2008. године када је „Инсајдер“ кренуо у разобличавању такозване „фудбалске мафије“. Нашла се Бранкица у унакрсној паљби како појединаца, тако и навијачких група. Због озбиљно схваћених претњи, међу којима се често користио и термин „убиство“, више од дванаест месеци није је било на екрану телевизије у којој је почела новинарску каријеру 1997. године. Данас, после дугог избијања из јавности, окружена српском полицијом која је штити од покушаја реализовања претњи, добитница награде за најбољег новинара 2009. и „Личност године ОЕБС-а“ у 2010. години, поново се ових дана вратила у „прозор у свет“. Она и њени данашњи саговорници и сарадници, подсећају телевизијски аудиторијум на дане када је ауторка „Инсајдера“ била у центру пажње штампаних и електронских медија и, истовремено, настављајући рад на истраживачком новинарству, припремају нове прилоге у оквиру најпопуларнијег серијала ТВ Б 92. Бранкица, значи, после једногодишње апстиненције поново креће са емисијом која јој је донела бројна домаће и међународна признања.

Међутим, ма колико радовао повратак Бранкице, неопходно је указати да домаћи медији доста пристрасно, са упадљиво политичким обележјима, обавештавају јавност о проблемима с којима се суочавају њене бројне колеге и колегинице. Истини за вољу, наиме, било је примера који су по физичкој и психичкој бруталности, превазилазили све што је Бранкица доживљавала и преживљавања у смислу упућиваних јој претњи током емитовања „Инсајдера“. Далеко од сваке помисли да се на било који начин минимизирају претње и напади на Бранкицу, нужно је сада, када се кроз велика врата враћа на мали екран, подсетити на све што је доживела и преживела, али и на страдања једне њене старије колегинице, о чему се у јавности готово ништа не зна.

Велика прашина дигла се у медијима протеклих година поводом претњи упућених Бранкици Станковић, новинарки београдске телевизије Б 92 и ауторки телевизијског серијала „Инсајдер“. После емитовања прве епизоде серијала, путем фејсбука, графита на београдским зградама и оградама и писмима упућиваним на адресу Бранкице и телевизије Б 92, стигло је на стотине претњи, гарнираних често непристојним вокабуларом. Претње, одмах ваља рећи, нису биле нимало безазлене. Претило се чак и смрћу не само Бранкици већ и осталим учесницима у припремању и реализацији „Инсајдера“. Разлози упућених претњи су што су аутори, поред осталог, упознали јавност са садржајем великог броја пријава које је полиција подносила против вођа навијачких група „Делија“, „Гробара“, „Рада“ и других група и појединаца. По тим пријавама како се наводи у „Инсајдеру“, готово по правилу није долазило до правоснажних пресуда.

На претње су оправдано реаговали многи појединци и институције, захтевајући од надлежних државних органа да открију ауторе претњи и приведу их правди. Поред бројних појединачних, неопходно је истаћи реакцију председника Србије Бориса Тадића који је поручио да држава неће толерисати насиља хулигана и криминалаца. Он је посебно истакао да ће држава предузети све мере заштите новинара и најавио да ће државни органи реаговати и „у складу са законом ухапсити и процесуирати сваког ко угрожава туђе животе“. Огласио се и министар унутрашњих послова Ивица Дачић који је такође нагласио да ће се према починиоцима, уколико буду откривени, предузети одговарајуће санкције. Министар Дачић је посебно нагласио да ће Министарство унутрашњих послова (МУП) и полиција „максимално заштитити све који се баве послом од јавног значаја, као што је новинарска професија“. Касније ће се, на примеру београдске новинарке и књижевнице Љиљане Булатовић, видети како полиција „штити“ новинаре који нису наклоњени људима и странакама на власти. Није по страни остала ни госпођа Снежана Маловић, министар правде, која се такође заложила за хитно откривање починилаца претњи преко интернета, графита, писама и других начина узнемиравања представника медија.

У одбрану Бранкице Станковић и њених колега из Б 92 устала су и новинска удружења – Удружење новинара Србије (УНС), Независно удружење новинара Србије (НУНС), Независно друштво новинара Војводине (НДВН) и Асоцијација независних електронских медија (АНЕМ). Наведена удружења су, што је посве нормално, стала у одбрану Бранкице и њених колега. АНЕМ је, на пример, у одвојеном саопштењу захтевао да се заштите угрожени новинари и хитно покрене акција „на откривању и процесуирању онима који прете лицима ангажованим на серијалу Инсајдер“. С друге стране НДНВ, уз најоштрију осуду напада на ауторе „Инсајдера“, тај чин квалификује као „лов на вештице какав Европа, па чак и несрећна држава Србија одавно нису видели“. Слична реаговања стигла су од УНС-а и НУНС-а који су, такође, сличним изјавама осудили нападе на ауторе серијала.

Јавности се поводом претњи које су сустизеле једна другу, обратио и Веран Матић, директор и главни и одговорни уредник ТВ Б 92. Он на јавност и државне органе апелује да се солидаришу са угроженим новинарима. С тим у вези посебно инсистира да у томе ућешће узму „демократска јавност, новинарска и медијска удружења и удружења за заштиту људских права у земљи и иностранству. Неопходно је“, наставља Веран Матић, „да ова држава, ако је искрено опредељена за демократске реформе и за европску будућност, напокон утврди и каже ко стоји иза напада на професионалне медије и да одговорне изведе пред лице правде“.

Све до сада је у реду и природно је што нема било каквих приговора на реаговања појединаца и институција у вези са нападима на ауторе серијала „Инсајдер“. Али, често пута, као и овом приликом, једно „али“ наводи на помисао да се, без порицања оправданости наведених ставова и изјава, једнострано и једногласно устаје у одбрану режимских новинара, што није случај када се ради о новинарима које бије глас да нису наклоњени странкама на власти. Пример госпође Љиљане Булатовић, једно је од сведочанстава да у Србији постоје два аршина када је однос актуелне власти и медија према новинарима у питању. Јер, док је случај Бранкице Станковић свакодневно нашироко и надугачко разглабан у свим штампаним и електронским медијима, о упаду специјалне јединице Управе криминалистичке полиције МУП-а у стан Љиљане Булатовић, готово да се није чула ни реч. А ради се, како је тврдила госпођа Булатовић, о упаду великог броја полициајца „под панцирима и фантомкама, са упереним аутоматским наоружањем“. Упад полицајаца са хеклерима у стан извршен је по налогу Већа за ратне злоћине Окружног суда у Београду. Подсећало је то на сцене акција приликом хапшења нарко дилера и најтежих криминалаца, а све то трајало је пуних осам часова, плус два часа испитивања госпође Булатовић у МУП-у.

„Оправдање“ за брутални претрес стана и заплену њених и њеног супруга разних списа и докумената, забелшки, мобилних телефона и телефонских именика, биле су, вероватно, њене књиге о генералу Ратку Младићу, због чега је осумњичена као један од његових јатака. „Прекршене су основне етичке норме према мени“, каже Љиљана Булатовић, и наставља: „Дубоко сам увређена. Претрпели смо тежак душевни бол“. А о бруталности полиције говори и податак да је, поред заплене видеокасета, фотографија, књига, новина и докумената, заплењена чак и лична медицинска документација њеног сипруга, који је, иначе, дијабетичар под инсулином.

Налогодавци за упад полиције у стан госпође Булатовић су по њеним речима сигурно читали књиге о Ратку Младићу чији је она аутор. Могли су, стога, да је, уместо упада у стан, позову на разговор па да после тога, ако сматрају потребним, донесу одлуку да, на цивилизован начин, обаве претрес стана и заплене личну документацију и друге материјале. Уверена да је све то дело министра Расима Љајића и тужиоца за ратне злочине Владимира Вукчевића, Љиљана Булатовић каже: „Они су се усудили да ударе хеклерима на истину, тешко угрозе здравље мога супруга, а мени учине част да сам јатак генерала Младића“. Изразила је, такође, уверење да ће медији прећутати све што се тог дана збивало у њеном стану. И била је у праву. Јер, овај варварски чин медији су једноставно прећутали. А кукавички и поданички ћутали су и сви они који су на сав глас давали изјаве, писали, говорили и снимали сваки детаљ у вези са вербалним нападима на „Инсајдер“ и Бранкицу Станковић.

Аутор: Радисав Ристић