• Share
• Tweet

• Share
• Tweet

- Јеси ли се уплашила? – упитао сам је након што је моторни змај са два седишта слетео на ливаду и безбедно се зауставио на крају писте, знајући шта ће одговорити. Тих дана услови за летење више нису били повољни, осећала се близина зиме. Лепотица је скинула шлем а њена смеђеплава коса се расула преко рамена.
- Ма, било је супер! – рече. – Обожавам да осетим адреналин! Недавно сам пала са спортског мотоцикла на тркачкој стази. Устала сам и наставила даље! Насмејао сам се њеном темпераменту. Већ сутра, отпутоваће у Шпанију ради снимања за модни часопис, а након тога негде даље у бели свет…

Последњих година, реч адреналин чујем пречесто у говору. Многи се чак хвале тиме како су од њега зависни. Колико је медицини познато, адреналин је хормон који тело излучује када се налази у режиму рада борба или бекство, дакле у ванредним околностима, насупрот основном режиму раста или регенерације. Другим речима, организам се увек налази у једном од ова два стања: или у свом природном које омогућује нормалан раст или самообнављање, или је под стресом који троши залихе организма и блокира процес самообнављања. У духовном смислу, такође постоји разлика да ли смо интроспективни, загледани у себе, или смо екстровертни, тојест ван себе. Живети под сталним стресом, макар и ”позитивним” који се вештачки подстиче и храни, самоубилачка је матрица и одраз у огледалу цивилизације на заласку.

Али, најпре, да установимо истину: је ли срећа и њено достизање оно због чега се живи? И шта је срећа, заправо?

Кренувши од овог последњег, можемо закључити како је срећа веома релативан и динамичан појам. Од особе до особе њено поимање се разликује, а такође се мења и у времену. Оно што је некада значило бити срећан, данас је углавном passé: имати много деце, бити на добром гласу, служити заједници… на пример.

Можда један део из одређења здравља Светске здравствене организације као одсуства болести може бити применљив и на разумевање појма среће, као одсуства несреће. Будући да савремени медији информација (који, јасно, владају душама милијарди људи), настоје да их увере како је поседовање одабраних производа те одговарајући животни стил главни предуслов среће, тада њихово одсуство значи присутност несреће. Само нас једна плата дели од банкротства, америчка је изрека. И од немања свега онога на чему се заснивала крхка представа о животу у срећи као испуњењу америчког сна, могли бисмо додати. Светска економска криза о којој већ и птице на грани цвркућу последица је тога што је илузија заменила место стварности, већ готово читав век. Илузија о бесконачном расту и потрошњи коју финансира нека замишљена будућност. На тај начин живе и појединци и државе, укључујући Србију. Потребно их је само држати у непрестаним и временом све јачим адреналинским шоковима, екстровертиране, загледане у телевизијске екране уместо у себе саме. Када би срећа и била сврха, она би сасвим другачије изгледала.

Стога су све идеологије убијене и сахрањене, јер једина између њих која то никада не може постати је идеја ”бољег живота”, будући свака захтева извесну дозу жртвовања. Принети жртву или чак и живот идеји ”бољег” живота на начин на који се он данас разуме, била би потпуна бесмислица. Ван средишне осе у човеку, идеје за коју се живи и умире, свака срећа је само сопствена сенка која се не може досегнути, иако савремени човек живи у непрекидној а инфантилној потрази за њом, попут Мерилин Монро која се удавала и разводила три пута, трагајући за љубављу.

Гледао сам на немачкој телевизији ”Милионера” са сјајним Гинтером Јаухом (Günther Jauch). На питање упућено средовечној госпођи која је управо освојила позамашну суму, шта намерава са тим новцем, након драмске паузе уследио је неочекивани одговор: ”Остварићу свој младалачки сан и купити сет најквалитетнијих ножева за кухињу!” Одговори свих осталих (млађих) добитника кретали су се од нових аутомобила до путовања и забаве. У једној генерацији представа о срећи променила се у мери лудила које капиталистички концерни шире по свету, а патологија чини се, све више узима маха.

Осамдесетих година се говорило како је нужно да партизанска генерација засела у колективном председништву државе уступи место млађима, па је дошао Слоба и остали ”млађи”, а са њим је требало радикално раскрстити да би дошли јапији из ДОС-а. Пошто се све данашње странке изгубљених идеологија у Србији разликују као нула од нуле, дакле све су у длаку исте, од тих ”стручњака” нам више не могу доћи спасиоци. И сами тога свесни, наши ”експерти” би најрадије да нас предају даље, ”уједињеној Европи” на старање. Као што су у древном Ханану текли мед и млеко, у ”Европи” теку непресушни фондови које ће пунити једни, а трошити други, тојест ми. Што пре тамо стигнемо, пре ћемо се гостити…

Добро рече мој пријатељ, мудрац: не трчите за срећом, станите и окрените се, можда је она иза вас.

Аутор: Предраг Анђелић