• Share
• Tweet

• Share
• Tweet

Веселисте се и насладисте се; ухранисте срца своја као на дан заклања

Посланица Јаковљева 5,5

Ових дана навршило се десет година како је формирана прва влада након знаних догађаја од и после 5. октобра 2000. Прва демократска, кажу. Србија је увек на неком новом почетку, као да пре њих нису били они, за које је такође гласао неки демос, тојест народ. Но, ако нипочему другом, та влада ће бити упамћена у историји као прва скупина на власти која је себе називала опозицијом (ДОС).

Али, овај осврт суштински не говори о њима, нити о свим њиховим обећањима олако датим чак и ако су веровали у њих – о томе како ће Србија већ 2004. имати потребу да увози радну снагу услед привредног замаха, о приступању Европској унији 2007, 2012, 14, 15, 20… нити о милијардама бесповратне помоћи које ће нам дати наши пријатељи што су нас колико јуче бомбардовали за наше добро. Он говори о илузијама сваке генерације, као да је она заиста прва, као да пре ње није никога било ко би нас нечему научити могао, нарочито томе да не плаћамо прескупу цену искуству коју су они већ платили.

Свака марка која је потрошена, мора најпре бити зарађена – рекао је један паметни Немац. Због тога се у Немачкој данас не дрхти толико пред чувеном Светском економском кризом која је дошла тако неочекивано у оне крајеве где се традиционално више пева и игра него ради, а ради баш кад се мора. У бившој заједничкој домовини, оној највећој која се сада зове регион, поука паметног Немца ни онда, као ни данас у свим регионалним велесилама, од големе Словеније па до моћне Македоније, није на цени. Деценијама уназад, овде је име игре гласило – што горе то боље. Од филмова тзв. ”црног таласа”, темељеним на патологији коју би било могуће пронаћи и на шведском двору, а камоли не на брдовитом Балкану, па до овог последњег суноврата сваке врсте којем присуствујемо. Устав из 1974. године служио је као правни оквир за распарчавање земље, који се лакше прогутао уз енормно задуживање седамдесетих и на тој основи повећаном животном стандарду. Осамдесете су почеле стабилизацијом, а завршиле годинама расплета, у етничком рату окончаном кроз страну интервенцију која је увела НАТО дружину од Вардара па до Триглава.

Nota bene, крајем поменутих осамдесетих, Сомборац Станко Радмиловић, на дужности последњег социјалистичког председника владе (извршног већа) Србије, изговара историјску реченицу: Привреда Србије је сува дреновина из које се више ни једна кап не може исцедити! Био је то његов одговор на упит због чега пензије касне целих неколико дана.

Дигресија је била нужна да би се стекла права слика о размери и суштини проблема. У њу је свакако било непотребно прикључити хипер-инфлацију која је почела још 1987. када је ”пукла стотка” (годишња инфлација), ратне напоре, блокаду, губитак унутрашњег и спољног тржишта, избеглице, приватизациону пљачку и потресне сцене бола директора коме је НАТО бомба од узорне фабрике начинила згариште…

На овим темељима је отпочео обећани пост-октобарски транзициони belle epoque. Хтело се ”ногу личку у ципелу бечку.” Или су то једни квариши некадашње велике земље приправили пут другим кваришима сада мале и мизерне земље.

Но, рачун убрзано долази на наплату. Он ће по народ, али и по његове изабране представнике бити драматично велик. И на Титанику се, кажу, док је тонуо, на горњим палубама плесало и окретао се рулет, па тиме ни оптимизам актуелне власти у Србији није историјски преседан. Доње палубе су, међутим, већ потопљене. Србија све чешће посеже за комерцијалним кредитима како би могла исплатити буџетске кориснике, у преводу на српски – плате и пензије. Вода у корито продире много брже од способности да се она избаци. Ту неће од велике помоћи бити ни евентуална а штеточинска продаја српског Телекома, јер је, примерице, за одбрану циничног курса динара у протеклој години потрошено знатно више девиза него што би се намакло од потенцијалног купца нашег најпрофитабилнијег предузећа. А такође ни драконски порези, од којих је најбезобразнији онај на имовину, јер у методу рада ставља знак једнакости између државе и Cosa nostre, зарађујући на дозволи слободног располагања туђом имовином. Држава, de facto, власнику изнајмљује његову властиту кућу за износ годишњег пореза који се на њу плаћа. Иначе, за неупућене, порез код египатских фараона износио је 20 процената у тоталу (петина), док је библијски Бог своме народу наложио десетак за издржавање свештенства, што је пусти санак данашњих предузетника.

Свакоме ко је имао прелазну оцену из математике савршено је јасно да Србија ствара много мање добара него што јој је неопходно за нормалан живот и то је њен суштински, егзистенцијални проблем. Тлапње о великом уделу тзв. ”јавне потрошње” у националном доходку биле би реалност да је реч о Немачкој, а не о Србији. Овде лекари имају свега десет минута по пацијенту јер је лекара мало а болесних много, судије путују у други град на посао јер је Суд који је деценијама постојао напречац укинут, полиције је недовољно а интервенција само у Београду на стотине свакога дана… Свега је мање него што је потребно и све је пренапрегнуто до пуцања, попут моста Газела, пројектованог својевремено за четири пута (!) мање саобраћаја.

Катастрофални тренд води само једном исходу – банкротству државе. За евентуални преокрет сада је одвећ касно. То је логичан след свих погубних потеза јапијевске класе на власти који се summa summarum може изразити у једном: претераној отворености Србије према свету. И када је реч о увозу, који је, потпуно патолошки, кроз ПДВ и остале дажбине, надоместио пуњење државне касе из недостајућих а пожељних извора какви су производња и извоз; и када је реч о концепту страних улагања. Распродаја националних ресурса да се и не спомиње.

Али, задржимо се начас код страних улагања. У Србији се свако мало ламентира над чињеницом како су тржишта неких земаља, поглавито Хрватске и Словеније, затворена за српске привреднике. У преводу, те државе се противе доласку страних улагача (али не и туриста!), у конкретном случају српских. Тако је аутор текста ^[1] у једном дневном листу израчунао како су хрватске инвестиције у Србији 25 пута веће од одговарајућих српских у Хрватској! Ако је концепт страних инвестиција нешто пожељно, и уколико смо консеквентни, тада имамо разлога за радост, јер Србија против Хрватске, у много важнијој дисциплини него што је спорт, води са 25 према 1! Наравно да је стварност сасвим другачија, чега је, јасно, и аутор поменутог текста свестан. Хрвати прижељкују српске туристе јер они код њих остављају паре, троше, што се може сматрати хрватским извозом, док страни инвеститори, па тако и српски, код њих зарађују, и њихово богатство износе из њихове земље. У економији није важно ко ради, него ко зарађује.

Уместо поговора, запитајмо се шта је оно што Србија производи, и да ли осам милиона душа од тога може живети, поготово оним стандардом какав им је обећаван. Аутор овог осврта није адреса за питања о изласку из зачараног круга, њих треба проследити онима које порески обвезници плаћају да те одговоре дају, али и стерилној опозицији чији је једини концепт – други људи, све остало исто.

Ја поменутима могу бесплатно дати савет о томе како се, преко ноћи а без имало рада, могу дуплирати плате (онима који их још примају) изражено у еврима. Веома просто: када ”легне” лова од Телекома, оборити вредност евра са садашњих бедних стотинак динара, на педесет за један евро. Па, нек’ траје док траје, то је и до сада био трик огромног економског просперитета.

Горку иронију на страну, крај ће бити страшан.

___________________________________________
[1] Иван Јовановић: У Хрватској прошла само једна инвестиција из Србије, Блиц, 24. 11. 2010.

Аутор: Предраг Анђелић