• Share
• Tweet

• Share
• Tweet

ТКЗ. ДОКУМЕНТ ”ИСПОВЕДАЊЕ ВЕРЕ ПРОТИВ ЕКУМЕНИЗМА” са коментарима

Након што сам прочитао овај доле документ који су потписали поједини свештеници и монаси, и који је подигао велику полемику у православној екумени (свету) морао сам да напишем мали и кратки кометар на њега и да га поделим са вама. Након изложеног текста документа, налази се споменути мој коментар. Обрадио сам тачке текста у виду коментара и оне се налазе испод доле изложеног спорног документа.

ИСПОВЕДАЊЕ ВЕРЕ

против Екуменизма

Сабрање Православних Свештеника и Монаха

Април 2009

Сви који смо благодаћу Божијом одгајени на благочестивим догматима и следујемо у свему Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву верујемо да:

Једини пут спасења људи је вера у Свету Тројицу, у дело и учење Господа нашег Исуса Христа, који се настављају у Његовом телу, Светој Цркви. Христос је једина истинита светлост, не постоје друге светлости да нас просветле, нити друга имена која могу да нас спасу «Нема ни у једноме другоме спасења; јер нема другога Имена под небом данога људима којим бисмо се могли спасти» Сва друга веровања, све друге религије, које не знају или не признају Христа «који је у телу дошао», људске су измишљотине и дела Ђавола, која не воде истинском богопознању и поновном рођењу кроз божанско крштење, него обмањују људе и воде их у пропаст. Ми Хришћани верујући у Свету Тројицу, немамо истога Бога ни са једном другом религијом; чак ни са такозваним монотеистичким религијама, Јудаизмом и Мухамеданизмом, које не верују у Свету Тројицу.

Већ две хиљаде година, основана од Христа и руковођена од Светога Духа, Црква је остала стабилна и непоколебљива у наученој од Христа, преданој од Апостола и очуваној од Светих Отаца спасоносној Истини. Није поклекла под суровим гоњењима првобитно Јудеја а касније идолопоклоника током прва три века; пројавила је мноштво мученика и изашла као победник, потврдивши своје божанско порекло. Као што чудесно говори свети Јован Златоусти: «Ништа није јаче од Цркве… Ако ратујеш против човека, или си победио или си побеђен, ако, међутим, ратујеш против Цркве, без изгледа си да победиш, јер је Бог јачи од свих»

Након престанка гоњења и тријумфа Цркве над спољним непријатељима, тј. Јудејима и идолопоклоницима, умножили су се и ојачали су унутрашњи непријатељи Цркве. Појавиле су се разноврсне јереси, које су покушале да измене и да искваре предану веру, како би се код верника изазвала збрка и како би ослабило њихово поверење у еванђелску истину и у оно што је предано. Свети Василије Велики, описујући стање у Цркви које је створила током четрдесет година владајућа, и у управном смислу, Аријева јерес, говори: «Презрене су догме Отаца, апостолска предања су понижена, изуми нових људи живе у Црквама; људи се предају лукавствима, а не богословствовању; мудрост овога света преузима првенство, изругујући се похвали Крста. Пастири се протерују, уместо њих уводе се вуци грабљиви који уништавају стадо Христово»

Оно што је било са спољашњим непријатељима, религијама, десило се и са унутрашњим, јересима. Црква је кроз велике и просветљене Свете Оце поставила међе и заштитила Православну веру одлукама Помесних и Васељенских Сабора у односу на конкретна, сумњива учења, али и сагласјем Отаца (consensus Patrum) у односу на свеукупан збир питања вере. Ми смо сада потпуно сигурни, када следимо Свете Оце и не померамо међе које су они поставили. Изрази „Следујући Светим Оцима“ и „Не померај међе које поставише Оци наши“ чине поуздан правац пута и сигурносни вентил Православне вере и живота. Сходно томе основне поставке нашег Исповедања су следеће:

1. Чувамо непроменљиво и неповредиво све што су Сабори и Оци установили. Прихватамо све што они прихватају и осуђујемо све што они осуђују, а клонимо се општења са онима који новаче у стварима вере. Ми нити додајемо нити одузимамо какво учење, нити га мењамо. Већ богоносац свети Игњатије Антиохијски у Посланици светом Поликарпу Смирнском пише: „Сваки који говори шта осим онога што је заповеђено, ако је и веродостојан, ако и пости, ако је и девственик, ако чини знаке и пророкује, нека ти буде вук у овчијој кожи који пропаст оваца твори“. Свети Јован Златоусти тумачећи речи Апостола Павла „ако вам неко проповеда Еванђеље друкчије него што примисте анатема да буде“, примећује да Апостол „није рекао ако вам супротно објављује или ако све изврће, него ако и нешто најмање проповедају другачије од онога што примисте, ако и случајно уносе новине, нека буду анатема“8. Седми Васељенски Сабор објављујући клирицима Цариграда своје одлуке против иконобораца пише: „Следовали смо предању Католичанске Цркве и нити шта одузесмо нити шта додасмо, него будући научени у апостолском духу, чувамо предања која смо примили, прихватајући и целивајући све што је Света Католичанска Црква од првих времена неписано и писано примила… Јер истинити и најисправнији суд Цркве не допушта никакве новине чинити, нити одузимати било шта. Стога ми, следујући отачким законима, примивши благодат од једнога Духа, без новачења и без умањења сачувасмо све што се на Цркву односи“9.

Са Светим Оцима и Саборима одбацујемо и анатемишемо све јереси које су се појавиле током историјског хода Цркве. Од старих јереси које су преживеле до данас осуђујемо Монофизитизам, како онај екстремни Евтихија тако и онај умерени Севира и Диоскора, сагласно са одлукама Четвртог Васељенског Сабора у Халкидону и христолошким учењем великих Светих Отаца и Учитеља, као Светог Максима Исповедника, Светог Јована Дамаскина, Светог Фотија Великог и богослужбеним химнама.

2. Објављујемо да је Папизам извор јереси и заблуда; учење о Filioque, тј. исхођењу Светога Духа и од Сина, супротно је свему што је сам Христос учио о Светоме Духу. Целокупни лик Отаца и на Саборама и самостално сматрају Папизам за јерес, јер је осим Filioque произвео још мноштво других заблуда, као што су примат и непогрешивост Папе, употреба бесквасних хлебова, учење о чистилишту, о безгрешном зачећу Богородице, о створеној благодати, о куповини опроштаја грехова (индулгенције); изменио је скоро читаво учење и праксу Крштења, Миропомазања, Божанске Евхаристије и других светих тајни и претворио је Цркву у световну државу.

Данашњи Папизам је још више, у односу на средњевековни Папизам, одступио од учења Цркве, тако да не представља више наставак древне Западне Цркве. Увео је мноштво нових претеривања у „Мариологију“, као што је учење о Богородици као „саискупитељки“ (corredemptrix) људског рода. Ојачао је „Харизматични Покрет“ пентикосталних група, тобоже духоцентричних. Усвојио је источњачке спиритуалне методе молитве и контемплације. Увео је даље новине у богослужење, као што су плесови и музички инструменти. Скратио је и суштински разорио Божаствену Литургију. У области Екуменизма Другим Ватиканским Концилом поставио је основе за Сверелигију, признајући „духовни живот“ припадницима других религија. Догматски минимализам довео је до снижења нивоа моралних захтева, због чврсте везе догме и морала, што је имало за последицу моралне падове врховних клирика и умножавање међу клирицима моралних настраности хомосексуалности и педофилије10.

Уопштено говорећи постоји радикална промена Папизма и окретање према Протестантизму након Другог Ватиканског Концила, као и усвајање различитих „спиритуалних“ покрета „Новог доба“.

Према светом Симеону Солунском, Мистагогу (Тајноводцу), Папизам је Цркви нанео више штете него што су нанеле све јереси и расколи заједно. Ми Православни имамо заједницу са Папама који су живели пре схизме и многе Папе прослављамо као светитеље. Папе након схизме су јеретици; престали су да буду наследници Римског трона, немају апостолско прејемство, пошто немају веру Апостола и Отаца. Из тог разлога са сваким од тих Папа „не само да немамо заједницу, него га и јеретиком називамо“. Због хуле на Светога Духа учењем о Filioque изгубили су Светога Духа, и све је код њих безблагодатно. Ниједна њихова света тајна није ваљана према светом Симеону. „Хуле, дакле, новатори и далеко су од Духа, хулећи на Светога Духа, и нема у њима уопште Духа Светога, зато су и њихове свете тајне безблагодатне, пошто благодат Духа одбацују и унижавају га… зато и Духа Светога у њима нема, и ничега духовнога у њима и све је ново и измењено код њих и мимо Божанскога предања“11.

3. То исто важи, у још већој мери, за Протестантизам, који је као чедо Папизма наследио многе јереси, и још више додао; одбацује Предање прихватајући само Свето Писмо (Sola Scriptura), које, међутим, погрешно тумачи; укида Свештенство као посебну тајинску благодат, такође и поштовање Светих и икона; унизио је личност Богородице, одбацује Монаштво; од Светих Тајни прихвата само Крштење и Божаствену Евхаристију, кварећи и у њима учење и праксу Цркве; учи о апсолутном предодређењу (Калвинизам) и оправдању само вером, а од скоро његов „авангардни“ део увео је Свештенство жена и брак истополних, које примају чак и у Свештенство. Најважније, међутим, лишен је еклисиологије, јер не постоји појам Цркве, онако како га разуме Православно Предање.

4. Једини начин да се васпостави наша заједница са јеретицима јесте да они одбаце своје заблуде и да се покају, како би постојало истинско јединство и мир; јединство са истином а не са заблудом и јересју. За утеловљење јеретика у Цркву канонска тачност (ακρίβεια) захтева њихово примање кроз Крштење. Претходно њихово „крштење“, вршено ван Цркве, без трикратног погружења и уздизања крштенога у води освећеној посебном молитвом и од стране православног свештеника, није крштење; лишено је благодати Светога Духа, која не постоји у расколима и у јересима, и следствено томе немамо ништа заједничко што би нас сједињавало, као што каже свети Василије Велики: „Они који од Цркве отпадоше немају више благодат Светога Духа на себи; јер је престало предавање (благодати) пошто су прекинули прејемство… а они који се одвојише, будући да постадоше лаици, нити да крштавају нити да рукополажу немају више власти, не могући да предају благодат Светога Духа, од које су сами отпали“12.

Због тога је неутемељен и неоснован нови покушај Екумениста да промовишу став како имамо заједничко крштење са јеретицима, те да на овом непостојећем крштењском јединству утврђују јединство Цркве, која тобоже постоји тамо где постоји крштење13. У Цркву, међутим, неко улази и бива њен члан не било којим крштењем, него једним и јединственим крштењем обављеним од стране свештеника који имају Свештенство Цркве.

5. Докле год јеретици продужавају да остају у заблуди, избегавамо општење са њима, посебно заједничке молитве. Свештени канони у целини забрањују не само заједничко служење Литургије и заједничке молитве у храмовима, него чак и обичне молитве на приватним местима. Строги став Цркве према јеретицима проистиче из истинске љубави и искреног интересовања за њихово спасење и из пастирске бриге како се верни не би повели за јересју. Онај ко љуби исказује љубав, и не оставља другог да пребива у лажи; у противном су љубав, као и јединомислије и мир са њим, вештачки и лажни. Постоји добар рат и лош мир. „Бољи је славни рат него мир који одваја од Бога“ каже свети Григорије Богослов14. И свети Јован Златоусти саветује: „Ако негде видиш да се наноси штета благочешћу, не претпостављај једномислије истини, него стој храбро до смрти… нипошто не издајући истину“. И још саветује наглашавајући: „Ни један кривотворени догмат не прихватајте, изговарајући се притом на љубав“15. Такав став Отаца усвојио је и велики борац и исповедник Православне вере против Латина Свети Марко Ефески Евгеник, који своје Исповедање вере у Фиренци завршава на следећи начин: „Сви учитељи Цркве, сви Сабори и сва божаствена Писма опомињу да треба бежати од инакомислећих и туђити се општења са њима. Зар ћу ја, све њих презирући, следити онима који заповедају да се под образином вештачког мира ујединимо? И то са онима који кваре свештени и божански Символ (вере), уводећи Сина као другог узрочника Светога Духа? А остала безумља остављам, узимајући ово за сада, од којих би и једно само било довољно да нас од њих одвоји. Да нам се никада тако нешто не догоди, Утешитељу благи, нити да на такав начин изгубимо свој разум, него да држећи се твога учења и блажених мужева које си ти надахњивао, будемо придодати нашим оцима, ово, ако не било шта друго, одавде поневши, побожност“16.

6. До почетка 20. века Црква је непоколебиво и непроменљиво држала став који је одбацивао и осуђивао све јереси, као што се то управо изражава у Синодику Православља који се чита у Недељу Православља. Анатемишу се све јереси и јеретици, свака појединачно; да не би на неки начин нека остала изван анатеме, постоји на крају општа анатема: „Свима јеретицима анатема“.

Нажалост, овај јединствени, чврсти и непоколебиви став Цркве до почетка 20. века, почео је постепено да бива напуштан, након Енциклике коју је разаслала Васељенска Патријаршија 1920. године „Свима црквама Христовим“, и која по први пут званично карактерише јереси као цркве, које нису отуђене од Цркве, него су јој своје и сродне. Препоручивала је да се „распламса и ојача пре свега љубав међу Црквама, не сматрајући једна другу за страну и туђу, него као блиску и сродну у Христу, санаследником и сутелесником обећања Божијег у Христу“17.

Тиме је отворен пут да буде усвојена, уобличена и развијена у оквиру Православне Цркве, првобитно протестантски изум, а сада прихваћена и од стране Папизма, јерес Екуменизма, та свејерес, која усваја и озакоњује све јереси као цркве и удара на догмат о Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви. Развијена је већ, предаје се и намеће се од стране Патријараха и Епископа нова догма о Цркви, нова еклисиологија. Сагласно њој ниједна Црква нема право да захтева искључиво за себе карактер католичанске и истините Цркве. Свака од њих је један одломак, један део, не и целовита Црква. Тек све заједно чине Цркву.

Пале су све међе које су поставили Оци; не постоји линија разграничења између јереси и Цркве, између истине и заблуде. И јереси су цркве, а многе од њих, као што је папска, сматрају се сада сестринским црквама, којима је Бог, заједно са нама, поверио бригу за спасење људи18. И у јересима постоји благодат Светога Духа, зато су њихово крштење, као и све остале свете тајне, ваљане. Сви који су крштени, без обзира којој јереси припадају, чланови су тела Христовог, Цркве. Осуде и анатеме Сабора не важе и треба да буду избрисане из богослужбених књига. Сместили смо се под кров „Светског Савета Цркава“ и у суштини смо издали – самим укључењем – нашу црквену самосвест. Укинули смо догму о Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви, догму „један Господ, једна вера, једно крштење“19.

7. Овај међухришћански синкретизам проширио се сада и на међурелигијски синкретизам, који изравнава све религије са јединственим, божанског порекла и од Христа откривеним богопоштовањем, богопознањем и животом по Христу. Доводи се у питање не само догма о Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви у односу на јереси, него и темељна догма јединственог у свету Откривења и спасења људи кроз Исуса Христа, у односу на религије света. То је најгора заблуда, највећа јерес свих векова.

8. Ми верујемо и исповедамо да само у Христу постоји могућност спасења. Религије света и јереси воде у пропаст. Православна Црква није само истинита Црква; она је једина Црква. Само она је остала верна Еванђељу, Саборима и Оцима, и следствено томе само она представља истиниту католичанску Цркву Христову. По преподобном старцу Јустину Поповићу, Екуменизам је заједничко име за све псевдоцркве Западне Европе. Њихово заједничко име је свејерес20.

Ову свејерес прихватили су од стране Православних многи Патријарси, Архиепископи, Епископи, клирици, монаси и лаици. Њу проповедају „откривене главе“, њу примењују и њу намећу у пракси, заједничарећи на разне начине са јеретицима, у заједничким молитвама, разменама посета, пастирском сарадњом, постављајући себе суштински изван Цркве. Наш став који произилази из канонских одлука Сабора и из примера Светих је јасан. Свако треба да преузме своју одговорност.

9. Постоје свакако и заједничке одговорности, и то пре свега наших Јерараха и теолога са екуменистичким мишљењима, наспрам православне пуноће и наспрам њихове пастве. Њима поручујемо са страхом Божијим и љубављу, да су такав њихов став и отвореност према екуменским активностима, са сваке стране достојни осуде, јер:

а) у пракси доводе у питање наше православно-отачко предање и веру

б) сеју сумњу у срца пастве и збуњују многе, водећи у поделе и расколе, и

в) одвлаче део пастве у заблуду и тиме у духовну погибао.

Поручујемо, напокон, да, због поменутих разлога, сви који се крећу у овој екуменистичкој неодговорности, без обзира на то који положај да заузимају у Црквеном Организму, супротстављају се предању наших Светих и према томе налазе се насупрот њих.

Због тога њихов став треба да буде осуђиван и да се одбацује од целокупног збора Јерараха и од верног народа.

Превод са јелинског

Протос. Симеон

(Хтео бих да поделим са вама драги пријатељи неке своје идеје и мисли везане за горњи документ, па ако неко буде желео да напише неки коментар бићу му захвалан. Ово испод су моја размишљања на дату тему па вас молим да Коментар не схватите званичније него што он јесте.)

КОМЕНТАРИ НА ГОРЊИ ТЕКСТ (по тачкама онако како су горе наведене)

ТАЧКА 1.документа

Цитат из горњег текста: ”Свети Јован Златоусти тумачећи речи Апостола Павла „ако вам неко проповеда Еванђеље друкчије него што примисте анатема да буде“, примећује да Апостол „није рекао ако вам супротно објављује или ако све изврће, него ако и нешто најмање проповедају другачије од онога што примисте, ако и случајно уносе новине, нека буду анатема“”

Коментар: Навод је тачан али стављен је у контексту који имплицира нешто што сам цитат не говори. Наиме, учење Свете Цркве је од њеног оснивања Господом нашим Исусом Христом непромењено и истоветно кроз векове, али је истовремено претрпело и одређено преобликовање, дакле промену (!) , којом су поједини сегменти учења Свете Цркве добили јасније, дефиницијски разрађеније догматско објашњење КОЈЕГ ДО ТАДА НИЈЕ БИЛО. Тиме није дошло до мењања учења Цркве, већ до дубљег и детаљнијег дефинисања истога. Тако нпр у првим вековима Цркве није постојао као јасно дефинисан догмат догмат о поштовању икона (све до Седмог Васељенског Сабора) , иако су иконе постојале и биле поштоване још од апостолских времена. Можемо закључити да је постојала И ПОСТОЈИ ”еволутивна промена”, развој, догмата, КОЈА НИЈЕ У СУПРОТНОСТИ СА ПРЕТХОДНИМ ЕТАПАМА ЊЕНОГ ”ЕВОЛУТИВНОГ” РАЗВОЈА (слично као што догмат о иконопоштовању, уобличен коначно на 7. Васељенском Сабору није у супротности са догматима претходних Сабора, већ баш напротив, органски произраста из истих и непосредни је продужетак њихове мисли=Логоса), што је јасан показатељ њене исправности, тачније светопредањскости (=усклађеност са Светим Предањем и Светим Писмом).
У актуелном делу текста (тачка 1. документа), цитат Светог Јована Златоустог који смо навели је добио неодговарајући контекст, контекст који он не имплицира. У горњем контексту речи Златоустог се могу протумачити и тумаче се као ОДБИЈАЊЕ СВАКЕ ПРОМЕНЕ УЧЕЊА ЦРКВЕ, а речи се односе САМО на оне промене које су У СУПРОТНОСТИ СА СВЕТИМ ПРЕДАЊЕМ! Таквим ставом који произилази из написа овог ”Исповедања вере” се стиче утисак да је у Православној Цркви канонски забрањена СВАКА ПРОМЕНА УЧЕЊА, па и она која је непосредни продужетак и производ самог Светог Предања.

Овакво поимање светог Предања и црквеног учења онемогућава даљи развој богословствовања и заробљава га у херметички затворене оквире које богословствовање није никада имало нити може да има, јер су они управо његова негација и супротстављеност њему, уколико богословствовање схватимо као ”непрекидно откривање (дакле увек ново!) тајне Бога и Божијег деловања”. Богословствовање је иманентно, непрекидно разоткривање тајне Бога и Божијег деловања, тако да у богословљу УВЕК ИМА НОВИНА, само је питање, кључно питање, да ли су те новинеу складу са Светим Предањем Цркве или не, да би као таква била одбачена или прихваћена.

Прва тачка овог документа је спорна управо из тог разлога што не прави разлику између НОВОГА у богословској науци и НОВАЧЕЊА, НОВОТАРИЈА (новина која се коси са учењем Цркве, Светим Предањем), те самим тим жигоше и расколи на све што је ново у Цркви без расуђивања да ли је то ново у складу са улењем Цркве или не и у томе је њена грешка.

ТАЧКЕ 2., 3., 4. документа су једна тематска целина те их треба сагледавати заједно, а не сваку засебно.

Коментар: осим што потпуно безобзирно критикује западну хришћанску традицију, штетећи истини избегавањем објашњења разлога за постојање спорних учења у западној хришћанској традицији, који свакако ублажују негативну слику о истој (западној традицији), у овом делу документа, посебно у његовој 4. тачки, не објашњава довољно детаљно појам екуменизма прећуткујући (намерно?) чињеницу да ПОСТОЈИ ВИШЕ ПОИМАЊА ЕКУМЕНИЗМА (између осталих и православно поимање које је у складу са Светим Предањем, што је од кључне важности за разумевање проблема о којем говоримо) , А НЕ САМО ЈЕДАН , чиме долази до забуне код оних који документ читају, те, да ствар буде озбиљнија и гора, долази до индицирања оних црквених личности који су протагонисти екуменизма (наравно, не било којег већ једног специфичног вида његовог, о чему ћемо малко касније) у Православној Цркви, као издајнике вере и јеретике!
Исто тако, разни Свети Оци су различито гледали на западни део Цркве који се одвојио од правоверног остатка и упутио се у неизвесност, тако да је нетачна тврдња да су Свети Оци децидирано, изричито тврдили да је РК Црква потпуно неблагодатна и нешто ПОТПУНО СТРАНО ЦРКВИ ХРИСТОВОЈ (ПРАВОСЛАВНОЈ).
Ево, у том смислу, једног карактеристичног примера. Наиме, Свети Филарет Московски, у своме делу ”Изложење о разлици између Источне и западних Цркава, по питању учења и вере” каже на једном месту следеће:

”ТИ САДА ОЧЕКУЈЕШ ДА ЋУ ЈА ДОНЕТИ СУД О ДРУГОЈ ПОЛОВИНИ ПОСТОЈЕЋЕГ ХРИШЋАНСТВА, АЛИ ЈА САМО ДУБОКО ГЛЕДАМ НА ЊИХ. Делимично видим како је Глава и Господ Цркве исцелио многе дубоке ране које је нанела стара змија на свим деловима и члановима овог Тела,примењујући час благе час снажне лекове, чак и ватру и гвожђе, како би омекшао отврдлост, како би исцедио отров, како би очистио ране, како би отстранио туморе који расту, како би васпоставио дух и живот у полумртвим и укоченим структурама. У таквој разборитости сам опробавао своју веру да ће стрпљива сила Божија на крају тријумфовати над људским слабостима, добро над злом, ЈЕДИНСТВО НАД ПОДЕЛАМА, живот над смрћу!”

И на другом месту, исто светитељ каже: ”ВИДИ ДА НИЈЕДНУ ЦРКВУ НЕ НАСТОЈИМ ДА НАЗОВЕМ ПОГРЕШНОМ, верујући да ИСУС ЈЕСТЕ ХРИСТОС!Хришћанска Црква може бити или ЧИСТО ИСТИНИТА, исповедајући истинито и спасавајуће божанско учење без погрешних додавања и погубних људских мишљења, или НЕЧИСТО ИСТИНИТА, када са истинитим и спасавајућим учењем вере у Христа меша погрешна и погубна људска мишљења!”

Из горњих цитата видимо како је московски светитељ видео и даље везу између Цркве и њеног одвојеног западног дела (или делова) и поред векова који су прошли након кобног раскола. Факат је, поред свега речено у овом делу коментара, да Свети Филарет, и поред везе између одвојених делова, те делове Цркве није изједначавао у смислу учења и вере, већ је увек и на сваком месту непоколебљиво исповедао веру и Цркву Православну као једину Истиниту Цркву Христову у којој је ПУНОЋА ОТКРИВЕЊА БОЖИЈЕГ И ПУНОЋА ИСТИНЕ ОВАПЛОЋЕНОГ ГОСПОДА ИСУСА ХРИСТА! Све то га, пак, није учинило мрзитељем западних хришћана, или мрзитељем Римокатоличке Цркве као такве, или Англиканске, већ је у својим ставовима био крајње конструктивно усмерен ка њима и гледао на њих ”добрим” а не ”злим оком” и љубављу, ненаметљиво и непрорачунато се надајући њиховом повратку у окриље Цркве Христове, у ”наручје Очино”.
Овакав његов став може се пронаћи и код других светитеља савременог доба, који нису гледали на Римокатоличку и друге западне Цркве (Англиканска, Старокатоличка и Епископална пре свих других) као потпуно стране Цркви Православној и као потпуно безблагодатнима.
Са друге стране пак, многи од Светих Отаца који су били оштри критизери Римске папске Цркве, били су то понајвише стога што су живели у времену када је постојала агресивна претензија римских папа ка преверавању православних народа, те стога и такав њихов критизирајући став у односу на њих. Наравно, овим не желимо рећи да је критика римског црквеног учења била нетачна, али усудићемо се да кажемо да је ради заштите православног живља од поменутог преверавања њихов критички став према Римској Цркви био израженији и изричитији.
Скромно можемо да за закључимо да су се у садашњем историјском тренутку прилике увелико измениле те да је можда сврсисходније примењивати другачији (ткђ пастирски) став како према западним деловима некадашње Јединствене Цркве, тако, ако не и још више, према члановима истих, који, у великој мери, нису били судионици раскола нити су жучне присталице спорних учења Западне Цркве и других хришћанских заједница Запада.

Као карактеристичан део из тачака 2., 3. и 4. документа издвојио бих:

”…као што каже свети Василије Велики: „Они који од Цркве отпадоше немају више благодат Светога Духа на себи; јер је престало предавање (благодати) пошто су прекинули прејемство… а они који се одвојише, будући да постадоше лаици, нити да крштавају нити да рукополажу немају више власти, не могући да предају благодат Светога Духа, од које су сами отпали“12.

Због тога је неутемељен и неоснован нови покушај Екумениста да промовишу став како имамо заједничко крштење са јеретицима, те да на овом непостојећем крштењском јединству утврђују јединство Цркве, која тобоже постоји тамо где постоји крштење. У Цркву, међутим, неко улази и бива њен члан не било којим крштењем, него једним и јединственим крштењем обављеним од стране свештеника који имају Свештенство Цркве. ”

Коментар: Потпуна је грешка наводити Светог Василија Великог као заступника идеје да се крштење јеретика сматра за неважеће од стране Цркве, пошто из много примера знамо да је он током свога епископовања примао у заједницу Цркве многе јеретике БЕЗ ПОНОВНОГ КРШТЕЊА (енкратите и катаре нпр) а знамо веома добро да су они, у односу на западне хруишћане из одвојеног дела Цркве Великим расколом, у много већој дистанци од црквеног учења него ли ови! Слична паралела би се могла направити и са Светим Григоријем и Светим Атанасијем Великим.

Исто тако, потпуно је неосновано тврђење да ткз ”екуменисти”(да ли су у питању екуменисти који поистовећују и не праве разлику између православља и западног хришћанства или екуменисти-Икуменисти који се залажу за дијалог са западним хришћанима ради њиховог повратка у Православну Цркву, или је то, за ауторе овог документа потпуно истоветно?) како их назива овај документ, желе да у ” крштењском јединству утврђују јединство Цркве, која тобоже постоји тамо где постоји крштење. ” Оваква тврдња увелико излази из оквира теологије=богословствовања, а залази у оквире жуте штампе и злобног клеветања.

Тачка 5.

Ставови изражени у овом сегменту ”Исповедања” дају посве необичан приступ људима који су инославни у односу на нас православне. Наиме, жеља је писца, као и потписника текста да, из не знам ког разлога, претпостави ”строги”, а уствари крути, став према њима, као онај став који ”проистиче из истинске љубави и искреног интересовања за њихово спасење”. Дакле, овде се, што је тотални, усудићемо се да кажемо, али ТОТАЛНИ пастирски промашај документа, глорификује и фаворизује, у односу на све друге методе, блаже и умереније, ”строги став Цркве”! Питамо се да ли су сви они сведоци истинског вероисповедања, Свети Оци и велики Учитељи Цркве за које знамо да су одвећ често примењивали пастирску икономију (снисхођење из љубави) у својим архијерејским дужностима,били у великој заблуди или јеретици или слабоверни хришћани када, у складу са идејом овог документа, нису поступали пастирски ”строго” већ благо, смирено (!) и одмерено, у зависности од случаја до случаја? Исто тако, питамо се да ли су састављачи и писци овог горњег документа икада ишта прочитали о пастирској делатности најзначајнијих Светих Отаца Цркве ?

Продужетак текста изнесеног по тачком 5 документа још дубље и више клизи у парадокс свога светогледа и наводи Светог Марка Евгеника (потпуно неистинито представљајући контекст његових изјава) као представника и протагонисту овог и оваквог односа према инославним хришћанима. Заиста, нема већег парадокса! Врло је добро познато да је Свети Марко Евгеник (Ефески) био истакнути присталица помирљивог и благог одношења према оним хришћанима који су изгубили везу са Црквом Христовом. Штавише, из докумената са Фераро-фирентинског Сабора из 1438. године, знамо да је већим делом саборовања ћутао, пошто је цар Јован Палеолог наложио православнима да иступају ”ратоборно” у дискусијама са римокатолицима (С. Сиропулос). За сваког поборника строгоће у Цркви (падају ми на памет речи Боре Ђорђевића ”Милиција тренира строгоћу”), посебно оних који су огорчени мрзитељи римскога првојерарха, папе (нехришћански поистовећујући титулу са личношћу истог), речи смиреног и скрушеног слуге Божијег Марка Ефеског упућене Папи (Евгенију IV) нека послуже као поука смирења и истинског уважавања истинског хришћанина: “Данас је увод у радост целоме свету; данас изгревају целој васељени словесни зраци сунца мира; данас удови Господњега тела (=Цркве), раније за много времена разбијени и отргнути једни од других, хитају ка међусобном сједињењу. Јер Глава, Христос Бог, неће више д аподноси да стји над раздељеним телом, нити, будући Љубав, хоће да веза љубави међу нама буде потпуно прекинута…Хајде, дакле, пресвети оче (говори папи!), прими чеда своја, која ти дођоше издалека, са Истока; и загрли оне који од давног времена беху одвојени од тебе, и сада прибегоше твоем наручју; исцели саблажњене; заповеди да се свака сметња и препрека која омета мир; кажи и ти анђелима својим, као подражавалац Божији: припремите пут народу мојему; поравните пут, уклоните камење (Ис. 26,10). Докле ћемо се ми, који имамо истога Христа и исте смо вере, борити једни против других и гложити се међу собом? Докле ћемо се ми, поклоници исте Тројице, међу собом клати и јести, док једни друге не истребимо (Гал. 5,15) и док нас спољни непријатељи не претворе у ништа? Не дај да се то збуде, о Христе Царе, нити дај да твоју доброту надјача мноштво грехова наших, него… и сада преко ових служитеља Твојих који ништа ен прогласише пречим од Твоје љубави, састави нас једне с другима и с Тобом, и учини да се испуни и оствари она молитва коју си изговорио кад аси одлазио на страдање и молио се : “Дај им, Оче, да буду једно као што смо ми једно” (Јн. 17.11)
Читајући ове речи блаженог, питамо се није ли његова љубав истински сведок екуменизма као иманентне особине истинског хришћанства, баш као и истиснког хришћанина? Није ли жеља ”да сви будемо једно” истински вапај сваке истинске молитве упућене ”Оцу НАШЕМ”? Зар је та његова љубав према инородним хришћанима учинила Светог Марка мање православним? Нека се непаметни усуди да одговори!

Идемо даље.

Тачка 6. се пак такмичи са свим претходним тачкама у клеветању и пристрасном (страсном) кривотворењу истине! Циљ јој је да на један површан и спољашњи начин фаворизује ”строгоћу” Цркве према инославним хришћанима, лажно наводећи акте из црквене повести вадећи њихов смисао из контекста времена у којем су настали и дајући им оно значење које би писци овог ”исповеданија” желели да има! Наиме, у периоду у којем је настао Синодикон (9. век) владала је велика опасност од ткз иконоборачке јереси, која је грубо негирала употребу икона у православним храмовима. Ова јерес је била додатно опасна стога што су извесни византијски цареви били присталице те јереси, те су, као такви, овој дали додатне махове својом (непосредном!) помоћи и учинили је опаснијом него што би она, реално, била. Из тог разлога царица Теодора и цариградски патријарх Свети Методије сазивају сабор на којем је овај црквени документ (Синодикон) и донет. У њему су, поред главне, иконоборачке јереси (а ради које је превасходно документ и написан, пошто је од ње вребала највећа опасност због подршке одређених царева), додатно апострофиране све велике јереси са којима се Црква суочавала током историје, и, као такве, анатемисане! Треба нагласити да је Синодикон донесен првенствено из васпитног и превентивног, од јереси, разлога. Он је требао да спречи евентуалну поновну помоћ византијских царева јереси иконоборства те стога документ заплашује и страши анатемама на јеретике које су у њему изнете. Исто тако, треба нагласити да, осим колико толико живог иконоборства (и у мањој мери несторијанства и монофизитства) које је већ било побеђено, остале анатеме се односе на оне јереси које већ вековима не постоје! Дакле, сам Синодикон није анатемисао живе људе, већ само јереси које су због своје неактуелности у Цркви већ увелико прешле у далеку црквену прошлост, да не кажемо митску историју.
Са друге стране пак, чак и да све ово није тако како смо изложили, остаје круцијално питање: ДА ЛИ СМО МИ МАЊЕ ХРИШЋАНИ, ПРАВОСЛАВНИ ХРИШЋАНИ, УКОЛИКО НА СЛУЖБИ НЕДЕЉЕ ПРАВОСЛАВЉА НЕ ЧИТАМО АНАТЕМИЗМЕ НА ОНЕ КОЈИ НЕ ВЕРУЈУ ИДЕНТИЧНО НАМА И НЕ УЗВИКУЈЕМО (ЧЕСТО, ПОСЕБНО НЕКИ) СА СЛАШЋУ ”АНАТЕМА” (НА ЊИХ)?
Верујем да ће одговор свих нас бити одричан, баш као што је одрично одговорила Цариградска Света Патријаршија када је саветовала да се Синодикон изостави са дате службе, потпуно правилно схватајући да је историјски тренутак сасвим другачији од тренутка када је Синодикон настао, и потпуно правилно схватајући да су они који данас неправославно исповедају хришћанство нису ”јеретици” у оном смислу у којем су били они због којих је спорни документ и настао, и посебно имајући у виду чињеницу да многи које би зилотари окарактерисали као ”јеретике” нису у толикој мери сами одговорни за то што веру не исповедају на православан и аутентичан начин Цркве Христове.

Додатно нас чуди и чињеница да постоје у Цркви они који своју наду у очување православне вере полажу у један документ, па макар и настао и на једном сабору Цркве, бојећи се да ће се ”чистота вере” изгубити истог оног тренутка када се тај документ престане читати на служби. Питамо се након овога: Господо, а због чега сте онда сваке недеље стојали и причешћивали се на Литургији? Због чега сте постили постове, на уљу или на води, често и вишеседмично? Због чега сте се исповедали и саветовали са својим духовником? Због чега сте читали Свето Писмо? Због чега сте ишли на дневна богослужења? Због чега сте учили црквено појање или иконопис? Због чега кадите ваше домове и кропите их светом водом? Због чега сте душе своје појили светоотачком и духовном литературом? Због чега сте се Богу молили? ЗАР СТЕ ЧИТАВ СОПСТВЕНИ ДУХОВНИ ПОДВИГ, КОЈИ НАС НАЈБОЉЕ УТВРЂУЈЕ У ИСТИНИТОЈ ВЕРИ ПРЕТПОСТАВИЛИ ЈЕДНОМ, ДА НЕ КАЖЕМ СРАМНОМ, ЦРКВЕНОМ ДОКУМЕНТУ? ЗАР ВАС ЈЕДАН ДОКУМЕНТ БОЉЕ ПОУЧАВА ИСТИНИТОЈ ВЕРИ ОД ВАШЕГ ХРИШЋАНСКОГ ПОДВИГА И ИСКУСТВА? Браћо, мислите ли Ви да је то што говорите православна наука? То ли је светоотачка мисао? Ако мислите да је тако, ма да сте и Епископ, у заблуди сте, баш као што сте у заблуди да смо мање православни уколико Синодикон не читамо на служби Недеље Православља!

Даље, ова тачка документа потпуно неистинито тврди како православни екуменизам поима свете тајне других хришћанских заједница за пуноважне и равноправне православним, као и да заступа став да ниједна од заједница (па ни православна) не сме и не треба себе да сматра за једину и истиниту Цркву Христову! Даље се приписује православним екуменистима (икуменистима) идеја да је сваки човек који је крштен у некој од хришћанских заједница по правилу члан и католичанске и једине Цркве Христове и оптужује их се за истинску јерес негирања једне, свете, саборне (католичанске) и апостолске Цркве! Питамо се и да ли су Свети Митрополит Филарет Московски, Свети Николај Жички и Лелићки, Свети Нектарије Егински и други свети Божији угодници који су били спремни за љубав према инославним хришћанима и који нису негирали извесну црквеност и извесну благодат код појединих таквих хришћанских заједница (махом традиционалних и епископалних) били издајници аутентичног православног предања и истине које оно носи и баштини вековима? Мислимо да је одговор свима јасан.

Даље тачке 7., 8., и 9. сачињавају једну тематску целину

Њих не треба подробно коментарисати. Сличне изјаве о томе како православни екуменисти пристају на, након међухришћанског, религијски синкретизам, слушали смо сви много пута. Међутим, када год бисмо тражили пропратне доказе од изјавиоца истих, њих никако нисмо добијали, осим ако неко нечију параноичну идеју не сматра за некакав доказ. Питамо се колико је умесно оптуживати друге за ширење ”сумње и забуне” а истовремено упирати прстом у другог, викати на сав глас, упозоравати на ”тајну” заверу и сарадњу са ”силама зла” истог, а истовремено своје тврдње подупирати разним ”теоријама завере” и манипулацијом устаљеним народним предрасудама и убеђењима?

Даље, утисак је да читав овај документ, целим својим саставом и целом поруком коју носи, одише, пре свега, духом страха и сумње, те, усудићемо се да додамо, и духом маловерја. Питамо се да ли су то ”плодови Духа” о којима нам говори свештени Павле у својој Посланици Галатима (Гал. 6; 22-26) и да ли је то дух који треба да одликује једнога хришћанина? Питамо се, није ли сумња да ће наши Епископи у полемици са римокатоличким или неким другим посустати у православљу и прихватити инославље у ствари дух инфериорности који живи у онима који на такав начин размишљају? Није ли то дух сасвим стран ”духу владалачком” (Псалам 50.) који даје надмоћност у истини над противницима истине? Није ли то потцењивање самога Православља? Зар није исправно расуђивање да ће пре наши, православни Епископи надјачати истином у полемици са онима који су ван истине Православне Цркве и духовности? И на крају, питамо се, да ли је неправославна наша нада и чежња да ће и они који су ван крила Мајке Цркве једнога дана схватити своје промашаје и заблуде и вратити се у окриље свога давно напуштеног Дома? Зар је неправославна нада и свакодневна чежња оца да ће му се син, који је постао блудни и заблудели син, једнога дана вратити и да ће га поново, као некада, загрлити и припремити ”теле угојено” те да сви заједно ”једемо и да се веселимо” (Лк.15; 23)? И ако би се заблудели син некада ватио, чини се да би било оних ”синова” који би покушали да радост оца (Оца) покваре речима (Лк.15; 29):
”Али нама никада ниси такво што припремио, као овоме твоме блудном сину” !

Управо у чињеници да неки одвећ често (и смело) заборављају да смо сви ми блудни син о којем говори Господ (Лк 15; 11-32) и да сви са собом носимо грешну природу, лежи основни промашај овога документа. Неки заборављају да је син који је себе сагледавао као ”праведног” изгубио заједницу са оцем (Оцем) управо из чињенице да није сагледавао да је и он, исти тај блудни син, баш као и његов брат којем је желео, у својој зависти, спречити повратак у Дом Очин. Уместо да се радује повратку заблуделог брата, ”праведни” син кипти гневом желећи да спречи весеље, показујући да нема у њему љубави која би га учинила сурадосником славља божанске породице.

То је управо оно што поручујемо онима који држе до овог документа као важног конзерватора истинске православности, да само онај који истински хришћански воли, или се труди да воли, или је макар једном био удостојен да се косне тог огромног Божијег дара вољења, зна да је љубав уистину таква да ”СВЕ ВЕРУЈЕ (иду ли Ваша сумњичења заједно са овим?), све трпи, СВЕМУ СЕ НАДА…” (1. Кор. 13.). Због тога, знајте, никада нећемо престати ”да верујемо” и да се ”надамо” да ће блудни син једнога дана уистину схватити да је погрешио што је напустио Дом Очев и да ће се вратити у загрљај и окриље Љубави Очинске! Нека би Бог дао да се сви заједно радујемо његовом дугоочекиваном повратку! Амин!

Овакво поимање светог Предања и црквеног учења онемогућава даљи развој богословствовања и заробљава га у херметички затворене оквире које богословствовање није никада имало нити може да има, јер су они управо његова негација и супротстављеност њему, уколико богословствовање схватимо као ”непрекидно откривање (дакле увек ново!) тајне Бога и Божијег деловања”. Богословствовање је иманентно, непрекидно разоткривање тајне Бога и Божијег деловања, тако да у богословљу УВЕК ИМА НОВИНА, само је питање, кључно питање, да ли су те новинеу складу са Светим Предањем Цркве или не, да би као таква била одбачена или прихваћена.

Аутор: Радослав Малеш (Блажевски)