• Share
• Tweet

• Share
• Tweet

Током прошле недеље састале су се земље потписнице споразума о изградњи гасовода ”Набуко”. Овај пројекат је директни конкурент изградњи гасовода ”Јужни ток” и представља амерички геоекономски и стратешки пројекат чија је намера да, како кажу земље потписнице споразума, смањи зависност од Русије по питању снабдевања Европе гасом. За гасом као енергентом тражња је све већа у Европи и тај ће се тренд наставити и даље. Оно што САД и њихове ”партнере”, а у ствари сатрапе, у Европи брине је оно што се већ увелико догађа. Све веће повезивање тзв. ”Старе Европе” са Русијом и економска сарадња неминовно доводи до смањења англоамеричког утицаја и временом може резултирати политичким и безбедносним променама на Старом континенту и то на штету САД-а и њихове глобалне доминације.

Гасовод ”Набуко”, како су то осмислили његови идејни творци, представља чист политички пројекат. Од самог почетка Вашингтон, Лондон и Брисел, који и стоје иза њега, то и не крију. Циљ овог гасовода је заобилажење Русије, а у геополитичком смислу, чим се баци поглед на карту и види његова маршрута, јасно је да представља и пројекат опкољавања Русије. Замисао је да овај гасовод иде од Азербејџана, преко Грузије и Турске, и даље према Европи трасом преко Бугарске, Румуније и даље према чланицама ЕУ. Није проблем изградити цевовод, поготово не западним енергетским компанијама, али овде је најважније питање чиме пунити цеви, односно, ко ће обезбедити гас. То је и највећи проблем који се намеће од саме израде студије изводљивости овог пројекта. Пошто је Русија као највећи светски произвођач гаса заобиђена, а Иран са својим богатим гасним налазиштима не учествује у овом пројекту из сваком знаних разлога, остају једино Азербејџан и Туркменистан. Азербејџан може да обезбеди 10 милијарди кубика гаса, али да би пројекат био исплатив потребан је проток од 30 милијарди кубика. За тих додатних 20 милијарди кубика гаса задужен је био Туркменистан. И ту долази до проблема. Пошто Туркменистан има највећа гасна налазишта у Каспијском мору и одатле би гасовод морским дном ишао до Азербејџана, проблем се јавља у виду спора око морских граница земаља које излазе на Каспијско море. Пошто овде још нема коначног решења око разграничења, нема ни максималне експлоатације гасних налазишта, а Русија и Иран које излазе на Каспијско море и по снази су доминантне државе региона немају никакав интерес да олакшају гасне муке ”Набука”. Увидевши да је од Туркменистана слаба вајда, а његови унутрашњи проблеми и породична диктатура која управља овом земљом већ 20 година сигурно не иду на руку инвеститорима, западне компаније уз подршку Вашингтона обратиле су се Азербејџану са молбом да он обезбеди целокупну количину гаса за гасовод. Азербејџан је на последњем скупу поновио да он то није у стању и да може да обезбеди само половину потребне количине гаса. Још један проблем који има Баку и не би хтео да се тога прихвата, јесте чињеница да су по споразуму земље које обезбеђују гас у обавези да гарантују и за транзит гаса, а у овом случају целокупна обавеза би пала на леђа Азербејџана пошто Туркменистан, очигледно, испада из игре. После овог става званичног Бакуа, гасовод ”Набуко” све више постаје мртво слово на папиру, политички пројекат без економске рачунице, за који је питање да ли ће се, како и када уопште реализовати.

Поред ових јасних разлога постоје и они мање видљиви који се одвијају иза политичких кулиса. Са смањењем глобалне моћи САД почиње са невољним и постепеним, али ипак видљивим повлачењем са постсовјетског простора. Азербејџан то схвата, а имајући пред собом пример русофобни режим Сакашвилија у Грузији и како је он прошао у покушају да на силу заузме Јужну Осетију и Абхазију у лето 2008. године, а с обзиром на сличан проблем који Азербејџан има у Нагорно-Карабаху, Баку схвата да Вашингтон и Брисел још како имају алтернативу и да је сарадња са Москвом неминовност. Због тога им најмање треба да око било чега провоцирају Русију и доносе одлуке које би могле да наруше односе између две земље. С обзиром да је Москва традиционални пријатељ и заштитник Јермена, Баку полако прихвата чињеницу да се проблем Нагорно-Карабаха не може решавати силом, већ једино дијалогом и да подршка САД-а и Турске неће бити довољна ако се немају добри односи са Русијом. Тако испада да Сакашвили са својом антируском политиком остаје усамљен у Закавказју. То му, међутим, не смета да и даље прети ратом. На основу подршке коју његов режим добија од стране САД и на основу тога што га Американци и даље наоружавају, јасно је шта САД подразумевају када кажу ”ресетовање”. Исто тако, терористичке активности на Кавказу у Русији добијају директну логистику из Грузије, тако да САД отворено раде против Русије на њеним јужним границама и то уз свесрдну помоћ Сакашвилија. Поред свега, ситуација за Русију повољнија је него раније, а Сакашвили као највећа русофобична америчка марионета остаје поприлично усамљен у окружењу.

Да амерички утицај све више слаби, јасно се види и на примеру Украјине. Ова земља, друга по величини у Европи, одмах иза Русије, има стратешки значај. Са доласком Виктора Јануковича на њено чело пре годину дана завршила се неславна, пљачкашка, криминално-русофобна ”наранџаста” револуција. Нова власт у Кијеву одмах је почела да поправља односе са Москвом. Док је Јушченко био председник, гасовод ”Набуко” је у њему имао жестоког присталицу. Сам се нудио да један крак трасе, без икакве економске логике, иде преко Украјине и Пољске заобилазећи Русију. Од целе приче, Украјина и Пољска су добиле само да организују Европско првенство у фудбалу 2012. године и ништа више. Са доласком Јануковича на власт, престала је свака прича о уласку Украјине у НАТО пакт, а руска Црноморска флота у Севастопољу добила је продужетак стационирања до 2042. године. Последња одлука Јануковича, којом је укинуо одлуку свог претходника и одузео звање хероја Украјине Роману Шушкевичу и Степану Бандери, сарадницима нациста за време Другог светског рата, који су, кроз ”Организацију украјинских националиста” и ”Устаничку армију Украјине”, од чијих је припадника касније створена СС дивизија ”Галичина”, директно ратовали на страни немачког Вермахта, а током рата су починили бројне злочине, сигурно ће утицати на унапређење односа између Кијева и Москве. Украјина је пред једноставним избором. Пошто им је јасно да од уласка у ЕУ нема ништа, а тамо их ништа добро не би ни чекало, остаје им само да размотре и затраже пријем у Царински савез где су Русија, Белорусија и Казахстан. Украјина има, пре свега, јасне економске, политичке, културне и безбедносне интересе да приступи овом савезу, а Медведев и Путин су се већ неколико пута огласили да би Украјину ту радо видели. У самој Украјини, нарочито њеном западном делу, постоји противљење и отпор овој политици, нарочито од стране бивших ”наранџастих”, али је све јасније да од запада, у овом тренутку, не могу ништа да очекују.

Нове интеграције на постсовјетском простору које предводи Русија све више добијају на значају. Са смањењем америчке глобалне моћи настаје геополитички вакум на простору некадашњег СССР-а где су били прозападни марионетски режими. Русија полако враћа утицај у свом дворишту и постаје један од најзначајнијих центара моћи у новом, полицентричном свету. Јасно је да се запад тако лако неће повући, а ако то буде и морао неће никад одустати од својих намера, па је самим тим неопходно јачање веза између Русије и њеног ”унутрашњег” иностранства на постсовјетском простору. Повезивање Велике, Мале, Беле Русије и Казахстана и јачање даљих интеграционих токова (ЗНД, ОДКБ, ШОС итд. ) представља ново буђење Русије. САД и запад су сада у положају некадашњих комунистичких земаља када се тај систем распадао. Апелују на ”неприкосновене” идеолошке мантре типа ”демократије, људских права, слобода, тржишне економије” баш као и некадашњи комунистички апаратчици о ”заштити светлих тековина револуције”. Пошто не могу да понуде ништа, а систем им полако пропада, позивају се на демагогију и разне евроатлантске лажне митове. Наравно, један од таквих ”митова” је и ”Набуко”, чија ”лабудова песма” представља увертиру за крај англоамеричке хегемоније.

Аутор: Жарко Јанковић