• Share
• Tweet

• Share
• Tweet

Одговор на текст Остоје Симетића ”Писмо народу српском или зашто те се гадим”

Човек није ни добар ни рђав,
рађа се са нагонима и
способностима; друштво га
чини савршеним, бољим, али
тада интерес страховито развија
његове рђаве сколоности.

(Балзак)

Можемо се, а не морамо, сложити да је хронична национална депресија – готово по правилу својствена посттрауматским периодима – генерисала у друштву политички нихилизам у мери која показује одсуство виталног интересовања за сва национална питања а појам колективитета свела на пуки скуп појединачних ултраиндивидуалистички оријентисаних егзистенција. Можемо такође бити сагласни, а и не морамо, и да су усредсређеност на лични комфор и доминација хедонистичке животне филозофије легитимна тежња човека на достигнутом степену еволуције.

Али, због свега тога, наметнута клима националног безнађа, са једне стране, и окупираност базичним животним потребама, са друге, не могу и не смеју бити ни довољан ни нужан разлог да себи допустимо онај ниво одбацивања сопственог Народа. Посебно када то одбацивање не представља само „а постериорно” дистанцирање од тренутно преовладавајућег стања духа, већ прелази границе рационалног уверења и елементарне пристојности и добија квалитет увреде. Дезоријентисаном и збуњеном Народу, у чијој колективној спознаји, после деакумулације националне еуфорије током протекле две деценије, тек дозрева свест о општој окупацији земље и Слободи као примарном националном циљу – свака тешка и брзоплето изговорена реч представља само нову со на стару рану. Она подстиче малигне самопотврђујуће претпоставке о политичкој беспомоћности и снази унутрашњих деоба, о димензијама процеса националне дезинтеграције, као и о узалудности сваког национално обједињујућег ангажмана са јаким сећањем на доста свеже и болно петооктобарско разочарање.

РАСЛОЈАВАЊА НА „НАШЕ” И „ЊИХОВЕ”: Патриотско-родољубива рехабилитација, чији би коначни домет могла и морала бити и промоција аутентичне националне елите и консензус о националним циљевима, снажно је негативно пондерисана и пред постпетооктобарском разградњом државе и изопачењем традиционалног система вредности (са идејом да су то неповратни процеси). Због тога и свака добронамерна, аналитична и конструктивна елаборација стања нације не сме почивати на дневнополитичким ни уско временски ограниченим збивањима. Једнако је недопустиво и у премисама тог типа тенденциозно манипулисати само постојећим историјским околностима. Најмање од свега, тај поглед не сме бити личан.

Зато сваки јавни покушај осуде сопственог колективитета, оправдан или не, који стиже из његовог бића драматично продубљује даља раслојавања истог тог бића на некакве „наше” и „њихове”, извесне „прве” и тобожње „друге”. Због тога свака јавно изговорена реч о сопственој нацији и свом Народу не само да мора бити изговорена са респектом већ, ма колико критички настројена, какву год форму имала, у свом епилогу мора остати корективна, регулаторна и вредносно позитивна. Не само зато што је дужност јавног посленика (као и сваког мислећег појединца) да креира стимулативну климу саборности већ нужно и због тога што промена мора коначно да води рачуна и о начину на који се обавља.

У описаном контексту постављање питања одговорности Народа за прилике у земљи није ни ретка, ни неоправдана, ни недобронамерна појава. Оно (питање) претпоставља расудну идеју да би одговор могао бити у његовим рукама, што се не може оспорити. Али прави одговор Народа се не може ни очекивати ни захтевати без претходне „едукације” исцрпљеног национа, која подразумева не само изношење веродостојних и употребљивих информација већ и упорно доследно тумачење друштвеног амбијента и околности, са једне, и стрпљење, са друге стране. Ефективна промена „агрегатног стања” једног Народа у функцији трајног преображаја друштва није последица тренутних надахнућа нити ирационалних одлука, она је осмишљена последица солидарног ангажовања на консензуалним циљевима. А они се творе патриотском узајамношћу сваког појединца са сопственим Народом. Свако ултимативно или наметнуто а свакако недовољно разумевајуће очекивање од сопственог Народа о неопходности превазилажења тренутне политичке индолентности јесте егоцентричан пројекат. Он је то утолико више када потиче од једне колоне незадовољних, која инсистира на нужности „грандиозне” компензације тобожње вредносне инфериорности – илити матрице – или када је вођен глобалистичким образцем, којим наступа друга колона незадовољних.

ПРЕЦИ СЕ НЕ УЗНЕМИРАВАЈУ: Ако се могу чути (а могу) непримерени гласови против сопственог Народа, који се не морају нужно објашњавати психолошким механизмом оних који их износе, они се једноставно могу свести на осуду ентропије, односно оправдане и објашњиве последичне апатичности нације. Ако се амбиције о потреби измене националне културне матрице не морају нужно тумачити појмовима идеја о величини оних који их вербализују, оне могу остати у оквирима захтева опште ЕУ универзализације сопствених националних посебности, о чему је апсурдно и дискутовати. Ако, елем, овакве ставове укупно разумемо онако како их једино и можемо разумети, тј. као отворено неслагање са националном вредносном орјентацијом и ако у њима недвосмислено препознајемо експлицитно и готово искључиво инсистирање на измени те орјентације као предуслова националног препорода – не можемо се не запитати има ли у таквим настојањима елементарног осећаја припадности сопственом Народу, оног степена конструктивне самокритике и одговорности за глиб у којем се друштво налази?

Тачније речено, морамо се запитати има ли икакве разлике између идеја о недораслости сопственог Народа политичком тренутку (како верују критичари народне инертности у амбијенту актуелне десуверенизације Отаджбине ) и ставова епохе (како интерпретирају они који десуверенизацију земље виде као резултат наводне анахроности националне матрице и њене некомпатибилности са империјалном. Речју, да ли у корену осећаја гађења према сопственом Народу стоји исти она клица која је изнедрила идеју о потреби промене културне матрице истог тог Народа?

Када се неко олако дрзне да из селективног интересовања за последњу деценију и уз радикално игнорисање целокупне српске историје уопштава слику етноса који критикује (без обзира да ли из њега потиче или му припада ), пласирајући поруку према којој Народ не ваља – он није дорастао поимању националног питања. Јер, зар то није једнако арогантно као и садржај оне поруке која сведочи о мегаломанском настојању да се поништи идентитет и заувек негира сав узвишени и страдањима проткани вредносно-културни педигре нације, само зато што није по мери глобалистички импресионираног поклоника?

Будимо зато достојни свог Народа, какав год он (данас) био, оног Народа који је својом Видовданском жртвом у целокупну светску историју утиснуо јединствени код за дешифровање појма Слободе и најозбиљније покренуо питање да ли би сви велики светски ратови, као и актеулни неоколонијалистички процес, имали овај смер и интензитет да те жртве није било. Јер то је једини Народ који је творио нас (обратно је немогуће), и останимо с њим када пада поштујући његову несрећу као што поштујемо сопствену патњу.

Наши преци не смеју бити узнемирени.

Извор: Нови Стандард