• Share
• Tweet

• Share
• Tweet

Када је својевремено Наташа Мићић била в.д. председника Србије, Зоран Живковић премијер, Чедомир Јовановић потпредседник Владе, Горан Свилановић министар спољних послова, а покојни Владан Батић министар правде, мислио сам да је немогуће имати гору власт од те. Био сам у заблуди. Код нас, очигледно, увек може горе. Данас имамо Бориса Тадића за председника, Мирка Цветковића за премијера, Вука Јеремића за министра спољних послова, Ивицу Дачића за министра полиције, а Снежану Маловић на челу министарства правде. Питање које је умесно поставити је како то да се код нас непрестано регрутује све гора и погубнија политичка ”елита” и где су корени овог нашег вишедеценијског пропадања.

Пођимо само од три случаја из актуелне власти. Борко Стефановић, Јеремићева десна рука у министарству спољних послова, урадио је оно што се дуго припремало од стране западних, евроатлантских господара и њихових слугерања у актуелном режиму у Београду. Наиме, овај апаратчик Тадићевог режима и тзв. ”патриотског пројекта” Вука Јеремића постао је први представник званичне српске власти који је, макар и прећутно, признао легитимитет лажне шиптарске творевине. Он је и први представник званичне власти у Србији који је боравио у Приштини и преговарао на ”равној нози” са представницима злочиначког режима Хашима Тачија са све заставама на столу, као да се ради о две званичне државне делегације. Овим чином смо добили одговор на питање ко ће од званичног Београда први признати терористичку НАТО творевину тзв. ”Републику Косова”. Није то допало ни Чеди Јовановићу, иако се сам нудио и одавно посећивао Тачија у Приштини, ни Милану Ст. Протићу, који се сам јавно нудио да потпише независност Космета, већ Борку Стефановићу, бившем басисти OI Punk групе ”Генерација без будућности” и љубитељу америчке конфедерације у својој младости. Иначе, дотичног Борка Стефановића познајем од своје девете године, он је тада имао 12 година. Живели смо и одрастали у истом крају, ишли у исту основну школу. Морам признати да је то још један додатни мотив због којег ми сва ова дешавања још теже падају, јер испада да је неко из краја у којем живим и у којем сам одрастао постао први државни званичник који практично признаје шиптарску геноцидну творевину. Како је Борко од басисте ”Генерације без будућности” преко Свилановићевог Грађанског савеза, запослења у нашој амбасади у Вашингтону, чланства у ДС-у и функције директора у МИП-у и главног сарадника велике ”патриотине” Вука Јеремића догурао довде и чега га је то стајало, то само он зна. Али, јасно је да је Борко Стефановић споредна марионета у овом евроунијатском и англоамеричком луткарском позоришту. Где су сада они дични ”корифеји ново-српске политичке мисли” са њиховим ”хвале вредним” Јеремићем Вуком? Где су сада њихове ”бравурозне анализе”, тих дичних социолога, мада се мени чини да се у време док су они студирали та катедра звала катедром за марксизам, а не социологију? Где су сада да ”ошину” по нама, бедним ”криптоаналитичарима, мрачњацима и теоретичарима завере”? Њихова нада и узданица од Јеремића Вука, а преко њега и Борис Тадић и читав режим, показали су колико им је стало до одбране српских националних и државних интереса. Или је, можда, потребно подсетити на изјаву дичног Вука Јеремића, додуше неформалну, од пре шест година у седишту УН-а у Њујорку, да је Косово за Србију горка пилула, али би она могла да се прогута ако би се ”засладила” европским интеграцијама. Свакоме ко има и грам мозга у глави, а ко је довољно искрен према себи и другима, јасно је да је од почетка до краја актуелни режим играо прљаву и отворено издајничку игру која је била формулисана паролом ”и Косово и ЕУ”. Њихови западни ментори су од почетка дали план акције и фазе које ће Србија морати да пређе на плану признавања независности Космета и актуелни режим је тај план спровео, тачку по тачку. Ако неко сумња, нека пита Џозефа Бајдена који је рекао Тадићу пре две године шта од њега очекује. Признање ЕУЛЕКС-а, границе са Косметом, обраћање за ”мишљење” МСП-у, изношење питања Космета из Савета Безбедности УН-а у ЕУ, бедно понижење око ”заједничке резолуције” са ЕУ, укидање присуства државе Србије на Космету, а сада и ”технички” преговори који треба да потпомогну функционисање злочиначке творевине и то после извештаја Дика Мартија о трговини људским органима, део су јединствене ”стратегије” за уништење и разбијање Србије коју спроводи актуелни режим у Београду по налогу својих западних газда.
А онда, како би одвукао пажњу јавности и свесно манипулисао народом, огласио се Борисов мали, бивши Слобин мали, Ивица Дачић са својим ”личним” ставом да је за поделу Косова и још са тврдњом како се и 90-тих о тој могућности расправљало. Јесте, мора бити да је Ивица то расправљао са Милошевићем 90-тих. Тада је Ивица био верни чувар свог господара на власти, као што је и данас, али пошто мртва уста не говоре и Милошевићу и Ђинђићу данас могу да приписују све и свашта и то управо они који за себе тврде да су чувари њиховог ”лика и дела”. После Дачићеве изјаве уследило је добро познато медијско спиновање и манипулација. Ко уопште помиње поделу Косова? И ко би могао да пристане на такву врсту издаје и да после тврди како је ”спасио” 5% територије, а изгубио ”само” 95% и како је то велики успех актуелне власти, јер је по њима Милошевић ”изгубио цело” Косово? На то би пристао само актуелни режим и њему треба ова прича како се ”државотворно” боре у предизборној години, иако је и пре ових ”техничких” преговора речено из Брисела и Вашингтона да статус није предмет преговора. Знају то наше режимлије, али је неопходно пред домаћом јавношћу створити утисак да се они ”боре за Косово и Метохију”. Режимски преваранти и ништавне западне слугерање поново обмањују народ и мисле још да се представе као борци за националну ствар.

Бивша омладинка покојног Владана Батића и његовог ДХСС-а, а данашња узданица Тадићевог режима и хрватског тужилаштва, министарка правде Снежана Маловић прокоментарисала је рехабилитацију генерала Владе Трифуновића речима да је он учинио ”херојски чин” и да је било више таквих генерала не би Милошевић могао да води ужасне ратове 90-тих. Не сумњам да је било више таквих попут Владе Трифуновића да би српско питање било брзо решено и то по формули Анте Старчевића и његовог имењака Павелића. Захваљујући Влади Трифуновићу, тадашњем команданту Вараждинског корпуса ЈНА, хрватске терористичке и тада паравојне формације дошле су у посед преко 70 тенкова, 50 борбено-оклопних возила, бројног артиљеријског и пешадијског наоружања. Трифуновић је прекршио директно наређење претпостављене команде и одбио да сачека појачање које је било на путу. Зато је и био осуђен, што би га задесило да је тако поступио и у било којој другој војсци на свету. Његове приче о спасавању живота младих регрута једноставно не пију воду, јер су оружјем које је он предао усташким паравојним формацијама убијани и истребљивани Срби, нарочито у Славонији. Уосталом, генерал у војсци извршава наређења и одговара за јединицу и задатак који су му поверени, а не да се бави уношењем дефетизма и капитулантства под разним изговорима. Да је неки амерички генерал поступио попут Владе Трифуновића, био би ражалован, уз срамоту отпуштен из војске и вероватно би робијао у војном затвору дуги низ година. Али, код нас се услед евроунијатске идеологије и ”политичке коректности” такви проглашавају за неке ”хероје”, а прави хероји се прогањају, хапсе, изручују Хагу, а у случају Божидара Вучуровића министарка Снежана Маловић не може да дочека тренутак да га изручи Хрватској, јер је Вучуровић бранио и одбранио Србе у Требињу и том делу Републике Српске од усташке солдатеске, односно није био попут срамног генерала Трифуновића који је поступио кукавички и оставио српски народ у западној Славонији усташкој ками. Зато Маловићку већ сврбе прсти око потписивања налога за изручење Вучуровића Хрватској, где би овог честитог Србина највероватније до краја процеса и убили.
На крају, ваља се упитати ко су политички ”очеви и оци” оваквих представника режима и доброг дела евроатлантске опозиције? Сваком добронамерном је јасно да смо цео 20. век изгубили на промашеним идеологијама југословенства и комунизма, а да данашње гушење Србије паролом да ”ЕУ нема алтернативу” представља само наставак даљег националног и државног пропадања Србије. Ипак, за данашњу политичку ”елиту” једна вододелница је одлучујућа. То је подела која има заједнички коминтерновско-англофилски извор. Једну струју повео је тзв. ”отац нације” Добрица Ћосић – Геџа, а другу предводи ”мајка друге Србије” Латинка Перовић. Ово двоје титоистичких кадрова, самозваних ”жртава” Брозовог режима имају исти идеолошки извор од којег су им се путеви разишли на две стране. Добрица је вукао мало на десну, а Латинка мало на леву страну. Не спорим да је Добрица Ћосић велики књижевник и академик, али његово друштвено и национално ангажовање одувек је, попут његових романа, одисало дефетизмом, нихилизмом и осећајем вечитог губитника. У његовом ”Времену смрти” нема васкрсења. Једноставно речено, Ћосић је био и остао комунистички атеиста, нихилиста и интернационалиста, који се представљао као ”брижни отац нације” који је дубоко замишљен над вечним питањима опстанка српског народа. Данас Добрици Ћосићу- Геџи највише сметају регент Александар и прослављене српске војводе из Првог светског рата, али зато ако га питате да ли би са оним што данас зна одабрао другачије у Другом светском рату, Ћосић неприкосновено тврди да би опет био партизан и комуниста. Толико о његовој борби за српски народ. А зашто је уопште Добрица толико киван на најславније личности српске историје у Првом светском рату? Одговор је зато што су били ПОБЕДНИЦИ, па се као такви никако не уклапају у Ћосићеву дефетистичку и капитулантску причу малих људи и још мањих идеја. Зато Добрица када данас види колико има присталица за његову идеју поделе Космета мора бити ”поносан” на своје ”политичке унуке”. Са друге стране, другарица Латинка је увек била на ”линији” партије, која је по правилу била антисрпска. Али, ту њену ”линију” Броз није много ценио када је по ”националном кључу” потражио кога ће у Србији да смени како би направио равнотежу са хрватским ”маспоковцима”. И тако падоше ”српски либерали”, који су овај назив добили вероватно због тога што је у њихово време било највише забрањених књига, филмова и аутора. Латинка ову смену никада није Србима опростила. Није крив Броз и његов режим, јер је Латинка одувек одлучно наступала против ”великосрпског национализма”, већ су јој то све некакви ”великосрпски елементи” напаковали. Своју патолошку антисрпску мржњу успела је ефикасно да пројектује на нову идеологију евроатлантског мондијализма, тако да је своју тоталитарну свест ставила у службу нових господара који проносе идеје колонијалне демократије. Ако Добрици и Латинки придодамо и Матијаша Бећковића, са његовим ”патриотским бусањем у груди”, који је већ поприлично дуго ”сива еминенција” ДСС-а, где се својски и громогласно трудио да увек уђу у коалицију са Тадићем, а не са радикалима, као што је из петиних жила подржао избор Николе Хајдина за председника САНУ, требали ли да се чудимо њиховим ”политичким унучићима и чедима” попут Бориса Тадића, Ивице Дачића, Борка Стефановића, Аце Вучића, Чеде Јовановића и сл. који свесрдно раде на остваривању англоамеричких интереса пацификовања и затирања Србије.
У Србији се мора извршити потпуна смена елита. Не можемо више себи дозволити да нас и даље воде они који су сами учествовали у рушењу духовне, православне вертикале у српском народу, или њихови политички ”потомци” који настављају са наметањем погубних идеологија увезених из западних центара моћи који нам не желе добро. Тако испада да се српски народ непрестано дели, да не постоји ниједно питање везано за српску прошлост, садашњост или будућност око којих се не стварају поделе и атмосфера перманентног грађанског рата. Само у Србији национално искључује грађанско, иако је грађанско друштво формирано у Србији још у време кнеза Михаила Обреновића. У сваком европском народу национална држава је стварала грађанско друштво, само се нама нуде приче како су српски националисти ”ружни, прљави, зли и фашисоидни”, а ”демократе су грађански мултикултуралисти, европејци и напредни”. Зато се морамо ослободити ове политичке ”псеудоелите” и свих њених метастазираних облика, како би Србија и српски народ поново постали субјекти у историји и како би слободно водили рачуна о својим националним и државним интересима.

Жарко Јанковић, Нови Сад