• Share
• Tweet

• Share
• Tweet

 

     У  Маглићу  је  подигнут  споменик  фолксдојчерима  који  су, по  интерпретацији  сународника  Ангеле  Меркел, ”пострадали  и  протерани  са  својих  огњишта”  1945. године. Још  једно  понижење, срамота, бешчашће  и  иживљавање  Тадићевог  режима  и  његових  западних  пријатеља  над  српским  народом. На  крају  ће  још  испасти  да  су  припадници  СС  дивизије  ”Принц  Еуген”  били  недужне  жртве  ”великосрпског  национализма  и  фашизма”. Изгледа  да  актуелна  покрајинска  власт  у  Војводини  предвођена  Бојаном  Пајтићем  не  губи  време. Војвођански  сепаратизам  је  далеко  одмакао  и  све  су  очигледније  тежње  да  се  северна  српска  покрајина  отцепи  од  Србије  и  уђе  у  неке  средњоевропске  регионалне  германско-хунгарске  интеграције. То  је  примена  пароле  да  ”ЕУ  нема  алтернативу”  у  пракси.

 

После  објављивања  дипломатских  депеша  из  америчке  амбасаде  у  Београду  на  сајту  ”Викиликс”, ваљда  је  и  последњим  наивцима  јасно  са  каквим  примерцима  олош, колонијалне  демократије  имамо  посла. Просто  човек  не  зна  шта  може  да  изазове  веће  гађење. Да  ли  Тадићева  ”хамлетовска”  дилема  како  да  остане  на  власти, а  да  истовремено  спроводи  политику  својих  западних  господара  у  виду  постепеног  давања  легитимитета  шиптарској  терористичкој  накази  ”Републици  Косова”, или  можда  Јеремићево  бусање  ”у  груди  јуначке”  и  његов  ”патриотски  наступ”  за  јавност, после  којег  моли  секретара  из  америчке  амбасаде  да  пренесе  његово  лично  извињење  амбасадорки  САД-а  у  Београду. Можда  је  од  овога  још  гнусније  залагање  Борка  Стефановића  да  САД  некако  одложе  признање  Космета  за  период  кад  прођу  председнички  избори  у  Србији, а  после  ће  већ  власт  Бориса  Жутокраке  наставити  да  извршава  сваку  помисао  из  Вашингтона, тог  ”светионика  слободе  и  демократије ”, како  рече  омиљени  српски  преговарач  Хашима  Тачија.

 

А  шта  тек  рећи  о  Александру  Вучићу, који  је  још  2006. године, док  је  био  ”љути  радикал”, поручио  преко  својих  контаката  западним  менторима, да  он  и  Николић  ни  не  планирају  да  дођу  на  власт  док  год  Тадић  не  изручи  Младића, реши  Косово  и  тотално  упропасти  све. Коначно  је  на  видело  избило  и  како  су  Николић  и  Вучић  рушили  СРС  и  по  чијем  рецепту, као  и  чињеница  да  је  одлука  о  формирању  СНС-а  донета  у  Тадићевом  кабинету, када  су  већ  англоамеричке  газде  наших  политичких  беда  припремиле  терен  и  одрадиле  посао. Шта  после  свих  ових  сазнања, која  су  одавно  свакоме  са  иоле  соли  у  глави  била  јасна, човек  да  каже  таквим  ништаријама  на  нашој  политичкој  сцени? Постоји  ли  ико  ко  може  да  тврди  да  се  овде  не  ради  о  класичној  велеиздаји  и  рушењу  уставног  и  правног  поретка  Републике  Србије? Уместо  да  ово  буде  тема  о  којој  ће  брујати  сви  медији, осим  неколико  изузетака, влада  потпуни  мук. Ни  слова, ни  речи  о  овоме. Зато  се  појављују  разни  дежурни  аналитичари  који  се, наводно, критички  односе  према  политици  запада. Све  саме  анализе  о  томе  колико  су  САД  и  западне  земље  одступиле  од  суштине  демократије  и  како  је  неолиберална  тржишна  економија  била  окидач  велике  кризе, о  двоструким  стандардима  у  спољној  политици  и  сл. Ови  дисиденти  глобализма  све  више  подсећају  на  некадашње  комунистичке  дисиденте  који  су  тврдили  како  је  комунизам  у  ствари  дивно  друштвено  уређење, само  су  га  покварили  они  на  власти  својим  погрешним  тумачењем  и  применом. Критиковали  су  Броза, јер  није, по  њима, био  доследни  марксиста-лењиниста.

 

Тако  су  се  неки  од  њих, или  њихови  идеолошки  потомци, нашли  да  малкице  критикују  САД, НАТО  и  стање  у  ЕУ, тврдећи  како  то  није  оно  чему  су  се  надали  после  неолибералне  пијанке  која  траје  већ  више  од  20  година. Ту  и  јесте  њихова  највећа  заблуда. Покушавају  они  који  су  постали  позападњачени  интелектуални  деривати  да  објасне  својим  менторима  са  запада  да  су  измислили  топлу  воду. Нема  ту  никакве  грешке.

 

Актуелна  ситуација  и  криза  је  природан  пут  у  климактерични  стадијум  англоамеричке  неолибералне  демократије. Као  што  учесницима  у  слободној  конкуренцији  на  тржишту  није  циљ  одржавање  таквог  стања  већ  максимизација  профита, што  се  постиже  уништењем  конкуренције  и  задобијањем  монопола, или  стварање  обједињеног  наступа  у  виду  олигопола  неколико  учесника, тако  и  неолиберална  демократија  и  глобализам  имају  за  циљ  тоталитарну  концентрацију  политичке, економске, војне, технолошке, културолошке, медијске  и  сваке  друге  моћи  у  што  мање  руку  представника  глобалне  елите, а  не  добробит  за  човечанство, некаква  ”људска  права, толеранцију, демократију”  и  сл. Прича  о  ”људским  правима, толеранцији, мултикултурализму”  резервисана  је  за  изманипулисане, уплашене, јадне  припаднике  глобалног  робља  који  живе  као  безоблична  и  безлична  маса  потрошачког  друштва. Они  кличу  олош  демократији.

 

Наши  представници  олош  демократије  добили  су  још  једну  врућу  шамарчину  од  својих  евроатлантских  пријатеља. Момчило  Перишић, бивши  генерал  и  један  од  лидера  ДОС-а, осуђен  је  пред  Хашким  Трибуналом  на  27  година  затвора. Хашки  трибунал  доследно  спроводи  своју  антисрпску  линију. Перишић  је  све  чинио  за  САД  како  би  избегао  Хаг. Чак  је  и  достављао  државне  тајне  америчким  безбедњацима, обављао  отворену  шпијунску  делатност  у  корист  стране  силе. Међутим, то  га  није  спасило. Пошто  је  као  шпијун  био  трапав, па  је  ухваћен  са  рукама  пуних  доказа  заједно  са  оперативцем  из  америчке  амбасаде  у  кафани  на  Ибарској  магистрали, Перишић  је  завршио  своју  шпијунску  каријеру  и  пред  њим  су  се  отвориле  хашке  перспективе. Његова  политичка  каријера  је  запечаћена, а  сада  је  практично  осуђен  на  доживотну  робију. Тако  се  Американци  захваљују  својим  сарадницима, када  обаве  прљав  посао  за  САД, пусте  их  низ  воду.

 

Пошто  актуелни  режим  у  Београду  признаје  Хашки  трибунал  имам  неколико  питања  за  њих. Како  то  да  су  они  у  редовима  ДОС-ове  власти  имали  некога  ко  је, по  пресуди  Хага, ратни  злочинац? Значи  ли  то  да  се  и  ДОС  може  сврстати  на  листу  оних  за  које  Хаг  тврди  да  су  били  део  ”удруженог  злочиначког  подухвата”, или  бар  неки  лидери  ДОС-а? Зашто  представници  Тадићевог  режима  и  медији  не  користе  одредницу  ратни  злочинац  када  говоре  о  Биљани  Плавшић  и  Момчилу  Перишићу, а  тај  термин  користе  за  Караџића  и  Младића, иако  још  нису  осуђени? Значи  ли  то  да  и  међу  онима  које  прогања  Хаг  постоје  ”политички  коректни”  и  прозападни  осуђеници  који  имају  медијски  повлашћен  третман? У  сваком  случају, из  Перишићевог  случаја  можемо  закључити  да  слугерање  и  шпијуне  нико  не  воли. Својим  западним  газдама  су  потребни  таман  онолико  колико  и  докле  им  користе, а  онда  их  уклањају.

 

Још  један  пример  капитулантске  политике  и  свесног  растакања  државе  од  стране  актуелног  режима  добили  смо  ових  дана.

ЕУ  је  званично  саопштила  да  од  16. септембра  прелазе  Јариње  и  Брњак  на  Косову  и  Метохији  контролише  ЕУЛЕКС  заједно  са  косовском  царинском  службом  и  да  је  то  био  део  договора  са представницима  власти  у  Београду. Покушавају  сада  представници  те  исте  власти  у  Београду  да  осуде  тај  чин, тврде  како  се  нису  тако  договорили, како  је  то  испуњавање  захтева  Приштине, али  је  свима  јасно  од  почетка  прихватања  ових  назови  преговора  да  је  њихов  крајњи  циљ  de  facto  признање  независности  шиптарске  криминалне  НАТО  творевине  од  стране  београдског  режима. После  признавања  царинског  печата  све  је  јасно. Омиљени  министар  из  владе  Бајрама  Реџепија, а  тренутни  министар  за  Косово  и  Метохију  у  влади  Мирка  Цветковића, Горан  Богдановић  покушава  да  звучи  ”патриотски”  и  поручује  да  су  Тачијеви  цариници  неприхватљиви, али  му  је  царински  печат  прихватљив  и  њему, као  и  оној  преговарачкој  нули  Борку  Стефановићу.

 

Ивица  Дачић  ”прети”. Држи  ”патриотске”  говоре, не  би  ли  још  некога  обмануо  како  се  бори  за  Космет  и  прикупио  који  глас  у  кампањи. Борис  Тадић, припремајући  се  да  2. октобра  окити  Београд  геј  ”весељачким”  и  ”пацифистичким”  заставама  дугиних  боја, поручује  како  је  за  мир  и  само  мир. Управо  то  жели  да  чује  Хашим  Тачи, који  се  спрема  да  истреби  и  протера  све  до  последњег  Србина  са  Космета.  Исти  тај  Хашим  Тачи, доказани  терориста, злочинац, крвник, трговац  белим  прахом, белим  робљем  и  људским  органима,  заједно  са  евроатлантским  и  прорежимским  медијима  у  Србији  оптужује  лидере  Срба  са  севера  Космета  да  се  баве  организованим  криминалом. Не  само  што  му  актуелни  режимски  послушници  у  томе  медијски  помажу, него  је  и  захваљујући  конкретним  одлукама  наше  владе  добио  подршку  коју  није  могао  ни  да  сања. Наиме, београдски  режим  је  донео  одлуку  да  не  наплаћује  ПДВ  за  нашу  робу  на  Космету. Та  одлука  је  донесена  на  притисак  са  запада, како  би  Срби  на  Космету  били  натерани  да  плаћају  порез  лажној  шиптарској  творевини  и  тиме  је  признају.  Срби  су  то  одбили. Пошто  се  на  нафту, нафтне  деривате  и  цигарете  не  наплаћује  ПДВ, ови  су  на  северу  Космета  значајно  јефтинији, па  чак  и  Арбанаси  долазе  да  се  снабдевају. Срби  са  Космета  моле  Тадићеву  владу  да  плаћају  порез  својој  држави  Србији, а  власт  то  одбија  због  својих  западних  ментора.

 

Јединствен  случај  у  свету  где  држава  не  наплаћује  порез  својим  грађанима, а  они  је  моле  да  то  чини, како  не  би  плаћали  порез  злочинцу  Хашиму  Тачију. На  овај  начин  влада  државе  Србије  директно  потпомаже  Тачија, који  тежи  да  обезбеди  легитимност  злочиначкој  творевини  тзв. ”Републици  Косова”. Овакво  понашање  жутих  режимлија  и  Тадићеве  ”гандијевске”  изјаве  и  мантре  о  миру  и  ЕУ  ”без  алтернативе”  директно  помажу  Тачијевој  власти  у  Приштини. Очигледно  сви  учесници  завршног  чина  српске  трагедије  на  Косову  и  Метохији  понашају  се  синхронизовано  и  доследно, како  су  им  режисери, организатори  и  извршиоци  из  Вашингтона, Лондона  и  Брисела  геноцидног  злочина  над  српским  народом  на  Косову  и  Метохији  прописали. Тадић  и  Тачи  кроз  ”добросуседску  сарадњу”  на  ”европском  путу”.

 

     И  ово  лето  је  у  Србији  протекло  у  виду  бројних  фестивала  и  провода. Нуди  се  јефтина  и  ништавна  забава  народу  како  би  га  распаметили  до  краја  и  да  се  нико  не  буни  што  овако  пропадамо  и  бедно  живимо. Чега  све  ту  није  било, разних  роштиљијада, паприкијада, гулашијада, шаранијада, купусијада, пасуљијада, ракијада, етно-џез-ворлд-техно  фестивала, разних  нишвила, егзита  и  чега  све  не. Не  постоји  ниједна  телевизија  са  националном  фреквенцијом  а  да  не  организује  такмичења  младих  певача  будућих  звезда, разних  талената  и  ријалити  смећа. Тутње  сплавови,  кафићи, дискотеке. Срећна  младеж, Европа  јој  попила  мозак, па  не  мора  више  да  се  низашта  секира. Проводи, партији, журке, проституција, дрога, кладионице, казина, то  су  западне  вредности  које  нам  се  нуде. Србија  је  земља  са  великим  духовним  и  културним  наслеђем, природним  лепотама, гостољубивим  народом, а  актуелни  режим  је  донео  стратегију  развоја  туризма  у  виду  фестивала, сплавова  и  дивљег  иживљавања. И  онда  се  још  чудимо  зашто  изумиремо  као  народ, зашто  нас  наркоманија, проституција  и  секте  уништавају  и  зашто  смо  у  европском  и  светском  врху  по  броју  абортуса, или  боље  речено  утробног  чедоморства. Зато  нам  овако  и  иде. У  свој  тој  летњој, фестивалској  шеми, Мустафа  Церић  и  Муамер  Зукорлић  су  пожелели  да  дају  свој  допринос, па  су  организовали  фестивал  ислама  у  Новом  Пазару. Само  што  је  на  том  фестивалу  најмање  било  речи  о  исламу  као  религији, већ  се  заговарала  ”бошњачка  идеологија”  и  ”бошњачко  право  на  државу, нацију  и  језик”. Фестивал  је  комотно  могао  бити  организован  под  слоганом  ”Од  Бихаћа  до  кинеских  врата, биће  земља  НАТО  калифата”, током  којег  је  двојац  Церић-Зукорлић  демонстрирао  своју  приврженост  англоамеричкој  стратегији  проширеног  Блиског  Истока, саудијској  краљевској  кући, турском  неоосманизму  и  вахабизму.

 

 Гост  из  блискоисточног  Сарајева  Мустафа  Церић  неодољиво  подсећа  на  лик  Фикрета  Халимића  из  серије  ”Сложна  браћа”. Снисисходљив, поданички, готово  улизички  делује  према  западним  структурама, али  зато  чим  му  се  пружи  прилика  распали  по  Србима. Тако  Церић  на  западу, нарочито  у  Великој  Британији, слови  као  велики  заговорник  мултикултурализма, а  на  Балкану  отворено  заговара  џихад  и  тврди  како  данас  има  припадника  ”бошњачке  нације”  у  свету  скоро  колико  је  бивша  СФРЈ  имала  становника. За  то  време, новопазарски  Изногуд  који  жели  да  буде  калиф  уместо  муфтије, отворено  је  подржао  побуњенике  у  Либији  и  тако  се  придружио  евроатлантским  напорима  Драгана  ШуНАТОвца  у  Драгољуба  Мићуновића, који  су  пожурили  да  прекину  односе  са  легитимном  владом  Муамера  Гадафија, а  ШуНАТОвац  је  одмах  по  уласку  побуњеника  у  Триполи  најавио  успостављање  односа  са  њима  и  признање  њихове  власти. Знајући  каква  је  власт  у  Србији, побуњенички  шљам  у  Либији  оличен  у  западним  плаћеницима, криминалцима, злочинцима  и  вехабијским  исламистима  са  дна  каце  побио  је  12  српских  држављана  које  су  заробили  у  Триполију, јер  су, наводно, ратовали  на  страни  Гадафија  као  плаћеници. Актуелна  власт  у  Београду  није  скоро  прстом  мрднула  да  ослободи  своје  држављане  и  да  им  спасе  животе. С  обзиром  на  доследност  Тадићеве  политике, можемо  очекивати  да  ових  дана  пошаље  извињење  либијским  побуњеницима. Данас  на  белом  свету  не  постоји  скоро  нико  ко  је  убијао  и  затирао  Србе, а  да  му  се  актуелна  власт  у  Београду  није  извинила.

 

Актуелна  сезона  фестивалског  провода  имаће  свој  врхунац  2. октобра, за  када  су  припадници  ружичасте  интернационале  најавили  геј-фенси-”весељачки”  хепенинг. Прилика  је  да  се  током  овог  парадирања  присталица  идеологије  хомосексуализма  постави  и  развије  ”победнички  барјак”  са  ”дугиним  бојама”  и  тако  свима  нама  који  смо  ”прљави, ружни, зли, глупи  и  фашисоидни”  Срби  стави  до  знања  каква  нас  ”ружичаста, весељачка  и  светла”  евроунијатска  будућност  чека  са  овим  режимом. Борис  Тадић  је  већ  својим  упорним, хипијевским, позивима  на  мир, које  је  упутио  у  правцу  Хашима  Тачија, дао  свој  пуни  допринос  оваквом  виду  евроатлантског  пацифизма. За  оне  који  су  се  изродили  од  сопственог  народа  сигурно  има  нечег  заљубљеног, еротског  и  узбудљивог  у  бацању  у  наручје  ”мужевном  и  доминантном”  окупатору. Ономе  ко  се  определио  да  изда  и  да  постане  роб  и  туђа  плаћеничка  ништарија, ништа  друго  и  не  преостаје. Нама  који  се  не  миримо  са  окупацијом  остаје  питање, докле  ћемо  ово  да  трпимо?