• Share
• Tweet

• Share
• Tweet

Томишин штрајк дође и прође. Већ је заборављен. Резултата нема, али је бар он био у центру пажње неко време. Док је онако гануто, чезнутљиво приповедао свој санак о парченцету пројице с кожицом, блажено окрећући бројаницу у болничкој постељи, многа је гласачица осетила матерински инстинкт и пожалила сиротог Тому, хероја напредњачке борбе за боље сутра. Онда је Том стварно огладнео, па привезао портиклицу и фино се наручао. Пси лају, каравани пролазе. Радикали су, наравно, пропустили да капитализују ту његову бламажу и раскринкају га као даваоца вештачког дисања режиму кроз вентилирање народног гнева јаловим митинзима и назови штрајковима.

Ипак, уопште не схватам откуд напредњацима онолики гласови. Како то да их воле људи, који су до јуче кликтали војводи?! Јасно ми је све око преверавања Томпсона Николсона и Алекса Вулфа, то није ни први ни последњи пут да неко уложи образ и три празне шибице, што рече Антоније Пушић. Каста професионалних политиканата и партитократа одавно на странке гледа као на фудбалске клубове усред прелазног рока. Ко понуди више, може да рачуна да ће ови остављати срце на ТВ дуелима и да ће, једно време, тврдити да су гласачи те и те партије најбољи на свету, те да им њихова подршка даје снаге да издрже терет власти под којих хропћу (рецимо, док се по четворица гурају у таксију). Чуди ме само, што још не фигурирају, бар не јавно, политички менаџери, као они фудбалски. Што не крену лепо од странке до странке да нуде своје пулене? Тада би макар све било јасно и гласно чак и гласачима. Као, овај је добар за дезавуисање саговорника, ова уме да квалитетно прокуне противника, она фантастично лаже, неко други генијално подмеће дезинформације, а трећи одлично манипулише јавним мнењем.

Рецимо, причају два политикантска менаџера, па се један жали другоме:

”У тој и тој општини ми траже жестоког љигавца, погане језичине, који располаже прљавим информацијама о ривалима, а ја немам таквог ни за лека!”

”Имам ја!” рећи ће други, ”шта нуде?”.

”Даће ми изградњу регионалног пута, једно директорско и два места у УО, плус нешто кеша.”

”ОК, дајем ти ја овог мог, човек је прави, Гебелс укрштен са Ољом Бећковић, а ти мени пола од свега што зарадиш на том трансферу?”

”Може, ево руке!” и тако би се то радило, а можда се и ради…

Све су ово квалитети којима обилују страначки кадрови у Срба с почетка 21. века. Њихови мотиви су отимање друштвених ресурса и уживање у привилегијама незамисливим за сиротињу рају уз нерад без притиска и одговорности. Тако и напредњаци. Кад су Томо и Лекси, по налогу западњачких служби издали Шешеља, функционери који су препознали њихов потенцијал за уседање у управљачке фотеље пожелеше да део колача преусмере у своје забране. Као и у другим партијама, ти људи су давно огуглали на идеје, патриотизам, народни интерес и сл. Занима их само лично богаћење. Отуда не изненађује одлив функционера и чланства ка двојцу Томо и Ацо.

Надаље, није неко чудо ни упловљавање једрењака политичких кантопревртанера из других странака у напредњачку луку. Намирисавши власт и моћ, кадрови свих могућих фела пристизали су у Чика Љубину 8. Која то идеологија може повезивати Радоша Љушића и Тику Арсића, прелетаче из ДСС-а, Владу Цвијана, побегуљу из жутократије, дошљакињу из Г17+, Зорану Михајловић – Милановић и негдашњег четничког војводу, активног војног кувара с ратишта у РСК, Томислава Николића? Никаква. Ипак, пара врти где бургија неће. О идеалима и вишим циљевима нема сврхе нити мислити, овде је прича јаснија од подневног сунца, философија оснивача и придошлица у СНС јесте ”Нека је корито што дубље и што масније!”.

Непознаница за мене јесте одлука великог броја радикалских гласача да своје поверење поклоне мрком Томи и плачљивом Аци. Након идеолошког салта морталеа поменутог дубла, трансфера из родољубља карловачко вировитичке провенијенције у амерички патриотизам еврофанатичног типа, врхунски студент и крагујевачки Алија Сиротановић и даље остају занимљиви тврдом патриотском гласачком телу радикалне странке. Ови људи, након дводеценијске бескомпромисне верности Војиславу Шешељу, пристају да поверење дају његовим џелатима, особама које су га тужакале хашком трибуналу, називали га монструмом, изјавиле да је Тадићева политика добра, само је треба ваљаније спроводити и које су након састанка с Коштуницом и Томпсоновог лапсуса о евентуалном постојању алтернативе Европској Унији, ако би нам баш увели данак у крви и право прве брачне ноћи, бесрамно на телевизији објавили слање транскрипата са тог теферича западњачким амбасадорима, као доказа да нису дирнули у светињу плаветног стега и кола жутих звездица. Бирачи би морали да знају, оно што је још Тацит говорио: ”Nemo umquam imperium flagitio quaesitum bonis artibus exercuit”.¹

Обични гласачи не могу да се надају управним и надзорним одборима, јавним предузећима, намештеним тендерима и осталим привилегијама резервисаним за владарску бирократију. Они немају мотив који имају политикантски хохштаплери, јер се у њихове џепове сигурно неће сливати реке буџетског новца, ко год на изборима победио. Зашто онда, ти обични људи, гласају за СНС?

С једне стране, напредњаци су их с почетка свог преврата убеђивали да они нису против Шешеља, већ против Тодоровића, Вјерице и Наташе (Сада је и та маска пала у воду). Поменути тројац заиста не улива поверење. Неки су имали проблема са законом, а неки у скупштини упорно дочаравају грају из сеоског кокошињца. Садашњи радикали, тачније празна страначка љуштура, потпуно обезглављени, нису у стању да своју доследност и неупитно родољубље представе народу, пре свега својим дојучерашњим сигурним гласачима, као противтежу Томишином евроентузијазму и опредељењу да слепо следи политику Империје. Никако им не полази за руком да наметну као тему Вулфову и Толетову непринципијелност без преседана у досадашњој пракси рестаурираног српског вишестраначја. Где су данас радикалски таласи у којима би се приказивале негдашње изјаве и поступци напредњачких Бетмена и Робина о Булевару Ратка Младића, западним непријатељима, српским крвницима, Карлобагу и Великој Србији, те данашњи хвалоспеви евроатлантским интеграцијама, европској породици народа, Тадићевој политици и људскоправашкој идеологији.

Зашто им не набијају на нос поданички однос према страним велепосланствима, кохабитацију са жутократијом којој омогућавају преживљавање на власти до евентуалног добијања статуса кандидата за прикључење Европској Унији што би јој удахнуло неопходан ветра у бушна једра политичког брода што плови у заборав? Уместо да торпедују жуту подморницу они јој доливају гориво. Ништа од овога радикали не капитализују. Они чекају да Војо дође из Хага и помази их по потиљку као верне мачиће. Нека пазе, ипак, да не прођу као слуга из Библије што је закопао таланте чекајући господарев повратак.

Данашњи радикали су слепи и глуви за политички маркетинг. И појавно и садржински њихови наступи делују застарело, бледо, безвољно, помирено с поразом, с опадањем… на њиховој страни, у овом дуелу, је суштина, али је на напредњачкој форма, а нажалост, савремени човек форми поклања далеко већу пажњу. Двобој изгледа као унапред решена ствар. Од раскола, оригинал непрестано напада цензус, а фалсификат узлеће небу под облаке. Уверен сам да Тодоровић и друштво немају снаге ни знања да преокрену стање, а мањка им и воље да своја места уступе млађим, речитијим, енергичнијим, образованијим, лепшим, пристојнијим и културнијим кадровима. Морају да се умију, али они неће.

Неупитно је да би војводиним повратком пре избора у Србији и овакви какви јесу, радикали лако повратили значајан део бирачког тела на привременом раду у напредњацима, али до тада треба очувати партију. Ако се врати, Шешељ ће добити дочек масовнији и бучнији и од самог Новака Ђоковића након освајања неког турнира, а на ловорикама победиоца хашке србождерске аждаје, требало би да лагано ушета кроз тријумфалну капију српског парламентаризма. Замислите ТВ дуел, Војвода против Томаша? То би било понижавање и вербално иживљавање после ког би напредњаци водили љуту битку за престиж с Човићевим алтернативцима и Миловановићевим лабуристима. Колико би професионални генсек издржао пре него би бризнуо у плач у размени мишљења са др Шешељом, која би се често тицала анализе Алексових моралних особина?! Аудиторијум би имао прилике да види напредњаке огољене у својој недоследности и превртљивости. Који би медиј могао да игнорише, под притиском публике, војводина размишљања о некадашњим саборцима, потоњим хашким денунцијантима? Нико не воли тужибабе. У серији ”Грлом у јагоде” кад Боца оцинкари Банетову намеру да оде у Рио због Гоце и родитељског неразумевања, бака Елвира, највећа фаца у серији, му показује жестоки презир, врло дуго с њим није говорила и називала га је Боца денунцијант. Томо је починио много тежи грех, опањкавши кума антисрпском трибуналу у Хагу, а слична осуда знатног дела јавности изостаје. Зашто? Мало је до медија, али много је и до радикалске неспособности за контраигру.

Војин повратак у земљу, био би благотворан по српске бираче, јер би се тиме створили услови за јасно раздељивање западних сатрапа од родољубивих партија. Онда би се могло мислити о стварању предизборне српске листе, састављене од ДСС-а, радикала, Двери и низа српских НВО, те родољубиво усмерених угледних појединаца, што би била наша најбоља шанса за отресање жутог звезданог праха и ослобођење од другосрбијанске диктатуре. Била би то шанса за духовни препород Србије и преумљење нашег народа с потрошачке идеологије на идеју и праксу породичне Србије. Овако је Коштуница приморан да, уколико жели у власт која би макар мало успорила пропаст државе, исту твори са Тоћом и Леканом.

Парадоксално, велика одговорност за садашње стање лежи баш у самим радикалима који су остали уз свог председника. Мора се схватити да Шешеља Хаг неће пустити до избора, у шта нас уверава и одбијање већа да га ослободи по неком од оних правила са бројем и изразом бис. Дакле, радикалска војска у отаџбини би морала да предузме нешто друго сем чекања газдиног ослобођења. Та бедна имитација политичког руководства, која се представља Централном отаџбинском управом, кључни је узрок пропадања угледа странке и успона америчких напредњака на лествицама популарности међу гласачком публиком. Да су они бољи, лажњаци би тешко преварили онолики народ. Преостали радикали чине исту грешку коју је некада правио ДСС. Баве се сами собом, унутарстраначким заузимањем позиција, јаловим пословима, а народ препуштају аламуњама и шибицарима у царевом новом оделу.

1. Нико никада није поштено владао, ко је на власт дошао злочином. [↩]