• Share
• Tweet

• Share
• Tweet

Не памте се пролећа и лета протеклих десетак година а да српски синдикати нису претили како нас сваке од тих година очекује „врућа јесен“. Удварајући се широј јавности – обесправљеним фабричким радницима, службеницима у здравству, просвети и другим гранама, синдикални лидери су настојали да себе прикажу у светлу непоколебивих бораца за радничка права. Увек када би радници, просветари, људи у здравству и другим државним и приватним службама подигли глас због неисплаћених зарада, услова живота, рада и других тешкоћа с којима се свакодневно суочавају, синдикални челници су обећавали извођење на улице више стотина хиљада обесправљених грађана. А та обесправљена армија људи – од физичких радника до доктора наука, наивно је веровала да ће кроз обећаване облике синдикалне борбе остварити све оно што су, бусајући се у прса, тврдо обећавали људи који су стајали на челу српских, у суштини разједињених синдиката.

Масовно отпуштања радника и константан пад животног стандарда, додатно су претили да ће „вруће“ прерасти у „ужарене“ јесени, јер је из дана у дан, из године у годину, растао број незадовољника. Влади и људима на власти се ништа добро није писало, јер су ти наговештаји снажно мотивисали грађане да масовним изласцима на улице зауставе раст незапослених и гладних. Схватили су озлојеђени људи да се незадрживи привредни колапс другим мерама не може зауставити. А тај свеопшти протест, најављиван за сваку протеклу јесен, требало је, како се очекивало и како би требало да буде, организују и предводе људи који стоје на челу водећих синдикалних организација. Претпостављала се, при томе, могућност да протести прерасту у фрустриране провале беса и револта које, како недавно рече др Зоран Стоиљковић, професор Факултета политичких наука, „нико неће моћи да контролише и каналише – ни синдикати ни политички актери“.

Све то, међутим, било је врло добро познато и Влади Србије која је, по вишегодишње опробаној и успешној пракси, позивала синдикалне лидере на договоре који су, као и обично, резултирали тиме што би се, уз виски, кафу и киселу воду, попушила „лула мира“. Дим из те луле прекривао је и анулирао све проблеме на које је штрајкачка маса требала да укаже домаћој и светској јавности у току „врућих јесени“. Све је то изостајало иако су синдиклани оци стиснутих песница претили таласима протеста у Београду и осталим градовима Србије. Такав исход који је уместо „врућих“ резултирао зимским синдикалним температурама, резултат је, поред осталог, састанака на којима су поједини синдикални лидери, никако сви заједно, разговарали са представницима Владе Србије о потезима које ваља вући ради превазилажења неподношљвог економског, социјалног и политичког стања у земји.

Попут умиљатих јагњади, непосредно после тих састанака, изјављивали су како је између Владе Србије и синдикалних првака постигнут „коректан договор“, како је то својевремено саопштио Љубисав Орбовић, председник Савеза самосталних синдиката Србије (СССС). За разлику од њега, међутим, Бранислав Чанак, председник Удружених гранских синдиката „Независност“ (УГС) каже да је разочаран односом Владе Србије према синдикалном чланству. Алудирајући, вероватно, на Орбовићеву изјаву о „коректном договору“, Чанак каже да су се представници Владе „консултовали само са онима који ништа не питају, него само климају главом“.

Упадљив је податак да и онда када су организовани протести, радило се углавном о акцијама на локалним нивоима, односно у оквиру појединих радних организација чијим радницима по више месеци нису исплаћивани лични дохоци. Забележени су и појединачни, понекад и групни, штрајкови глађу који у пракси нису давали жељене резултате. Власт је према тој врсти протеста обично остајала и глува и нема. Једини, могло би се рећи у десет протеклих година организован, био је двочасовни протест, одржан 29. априла 2009. године на иницијативу СССС у коме је, како је наведено, учествовало неколико хилљада људи. Организован с циљем да се изрази незадовољство животним стандардом и Влада Србије упозори на лоше вођење економске политике, скуп је према замисли организатора требало да окупи више десетина хиљада људи – грађана и чланова свих синдикалних организација Србије. По старом добром обичају, међутим, протесту се нису одазвали ни УГС ни Асоцијација слободних независних синдиката Србије (АСНС). Орбовић је, с тим у вези, упутио оштре критике на рачун њихових челника, подсећајући их да једини аргументи које послодавци и Влада разумеју јесу „синдикална снага, односно њихова масововност и солидарност“. У Србији, нажалост, још није забележен случај заједничког учешћа свих синдикалних организација у протестима посвећеним остваривању права својих чланова. Јер, сви досадашњи синдикални протестни скупови, организовани су по систему „Свака вашка обашка“.

Мада незадовољни многим решењима која доносе Влада и Скупштина Србије, синдикални рукводиоци настављају са вођењем вербалне борбе путем медија, а никако да организују масовне протесте – облике које примењују синдикати у свим демократским земљма, каквом се декларише и земља Србија. Ево, и ових дана се оглашавају синдикални лидери изјавама да због општег незадовољства није искључено да може доћи и до „бунта радника“. Из СССС стиже упозорење, односно „последњи апел надлежнима да схвате озбиљно алармантни материјални и социјални положај наших грађана, чије стрпљење има границе…“ А госпођа Ранка Савић, председница АСНС, указује на „драматично повећање незапослености и поражавајуће најаве нових поскупљења, пре свега струје, превоза, комуналија…“ Није тешко претпоставити, имајући у виду вишегодишњу праксу разједињених српских синдиката, да ће се и ове претње, као и све претходне, завршити тиме што ће и синдикални лидери и педставници Владе попушити „лулу мира“.

О извесности налажења заједничког језика са представницима Владе Србије указују и бројне информације које синдикални лидери упућују својим члановима. А у тим информацијама, што посебно пада у очи, осим празних претњи и испразних саопштења, ни трага ни гласа о евентуалним позивима на протесте и штрајкове. Из СССС, на пример, стиже озбиљно упозорење да Влада под хитно „преиспита сва повећања цена у овој години“ и предузме мере за спречавање најављених поскупљења. Не помињу се нигде протести и штрајкови, већ се „прети“ излизаним флоскулама о исказивању стрпљења грађана до наредних избора. УГС „Независност“ се, истовемено, обраћа јавности саопштењем да покреће иницијативу за измену Закона о праву на бесплатне акције и новчану накнаду коју грађани остварују у поступку за приватизацију. Опет, протеста и штрајкова нема ни у назнакама. АСНС у чијем програму стоји да се, поред осталог, искључиво бави заштитом права запослених, висином њихових плата и условима рада, у најновијој информацији се обраћа својим члановима и јавности, којом у први план истиче да је овај синдикат организатор Културно-спортских игара које се ове године одржавају у грчком летовалишту у Паралији. Тамо ће се, дакле, уместо на протестима и штрајковима, дружити чланови овог слободног и независног синдиката.

Зашто се српски синдикати најчешће задовољавају упућивањем Влади вербалних претњи и критика, без примене најделотворнијих облика борбе какви се примењују у Грчкој, Италији, Француској, Немачкој и другим земљама Западне Европе – Европе у чије чланство свим срцем тежимо? Одговор на то питање, како сугеришу неки политички аналитичари, треба тражити у питању: колика су примања људи који се налазе на челу синдикалних организација, какве кабинете и какве бенефиције имају? У одговору на то питање лежи и одговор због чега уместо „врућих“ јесењих, у свим годишњим добима имамо „замрзнуте“ протесте.

Аутор: Радисав Ристић