• Share
• Tweet

• Share
• Tweet

Не знам ко, ко је да је није пријатељ Тадићевог режима, али неко је изгледа у свијету одједном почео да поштује потјернице које расписује Србија.
За почетак, што је можда и најчудније, сама Србија је испоштовала своју потјерницу и ухапсила Илију Јуришића, једног од наредбодаваца убијања војника ЈНА у Тузли. Наравно, своју грешку, после разноразних притисака из Босне, државни органи Србије су исправили, показавши да нису неотпорни само на притиске са запада Европе, већ и од било кога ко се покаже вољан да мало протествује.

Затим је Велика Британија ухапсила Ејупа Ганића и тако довела у непријатну позицију државу Србију која је морала да тражи његово изручење. Из проблема су их извадили Енглези који су одбили изручење уз објашњење да је процес политички, што су којекакви Векарићи једва дочекали да обуставе даље гоњење Ганића јер би то „превише коштало“. Поред србијанског тужилаштва, овај случај је најбоље свјетло бацио и на Главног тужиоца БиХ, иначе Србина из Српца код Бањалуке, који је оптуженима за ратне злочине поручио да није ни чудо да их хапсе кад се прије одласка у иностранство не консултују са Тужилаштвом БиХ. Моје знање о праву је мало, али ипак ми је мало чудна улога тужилаштва у БиХ – савјетодавац оптуженима за ратне злочине, под условом да су одговорни за убијање Срба. О Наташи Кандић која је свједочила у корист осумњученом за убијање Срба не треба трошити ријечи.

Следећа је била – Босна и Херцеговина, која је ухапсила Тихомира Пурду. После силних састанака са Јадранком Косор и хрватским тужиоцима, кад су видjели да Хрватска неће тражити изручење и кад су органи БиХ одлучили да испоруче Пурду Србији – србијанско тужилаштво је видело да је враг однио шалу и да мора само да повуче оптужницу против Пурде. То наравно није задовољило хрватске ветеране који желе да пропитају мало Векарића зашто и даље важе оптужнице засноване на изјавама добијеним „мучењем у српским концлогорима“ у којима су држани заробљени хрватски војници. Нису хрватски ветерани српско тужилаштво па да допуштају гурање ствари под тепих! Још кад им председник Скупштине града Зрењанина (и потпредседник ЛСДВ) подигне споменик у Стајићеву…

Као да нам све те препреке на путу у бољу будућност и Европску Унију нису биле довољне, побринули су се наши стари душмани – Аустроугари, маскирани у Републику Аустрију, који су ухапсили Јована Дивјака. И шта сад да ради поштен тужилац за ратне злочине у Србији? Крив си и ако тражиш изручење и ако не тражиш. Шта радити него савјетовати се с освједоченим пријатељем – па је тако Вукчевић већ звао истог оног Барашина савјетника убица Срба. Тај исти Барашин је од Аустрије затражио изручење Дивјака Сарајеву, јер се и у Тужилаштву БиХ већ деценијама неуспјешно води истрага о случају Добровољачка. Шта ће човјек, није му Дивјак био доступан док је био у Сарајеву, па мора да га тражи од Аустрије.

Пошто знамо да снијег не пада да покрије бријег, већ да свака звјерка покаже свој траг, и у случају Дивјак кренула је лавина изјава и текстова која показује стање духова у „региону западног Балкана“.

Медији у Србији су још једном показали да само преписују вијести, не знам одакле, ваљда из западних медија, надам се да бар није из босанскомуслиманских. Па смо тако чули да је Јован Дивјак „генерал Армије БиХ“, иако Србија никад није признавала муслиманску владу у Сарајеву и муслиманску војску као легалне органе БиХ. Ма како то звучало, Јован Дивјак, по националности Босанац, како пише на интернет страници његовог удружења, је био генерал у муслиманској војсци. Додуше, пензионисан 1993, а како се сам жалио, он и генерал Шибер, иначе Хрват, су у муслиманској војсци служили као маскоте, за показивање странцима, док су при планирању војних операција били игнорисани. Све то није спријечило Дивјака да остане вјеран муслиманској страни у босанском рату, што није ни чудо ако знамо да је истој приступио из војног затвора касарне „Виктор Бубањ“ у Сарајеву, у ком је био затворен због продаје оружја муслиманским паравојним формацијама. Оно што се Дивјаку може уписати у хвале вриједна дјела јесу протести муслиманским властима због убијања и малтретирања Срба у Сарајеву, али је и поред тога тешко заборавити његову вјерност истим тим властима у ратним и поратним годинама и учестовање у убијању припадника свог народа. Додуше, пошто је Дивјак сад по националности Босанац, његовог бившег народа.

Следећи детаљ из Дивјакове биографије који нису пропустили да помену медији је његов рад на образовању дјеце жртава рата и оснивање невладине организације с тим циљем. Оно што су заборавили да помену је да је та организација наравно помагала само дјецу са „бошњачке стране“. Дежурни мултиетничари Сарајева би се згрозили над „пребројавањем крвних зрнаца дјеце“, али шта рећи о организацији на чијим лецима за прикупљање помоћи је писало „Мој отац је погинуо као припадник Армије Републике Босне и Херцегивине бранећи БиХ од српске фашистичке агресије“.

Босна и Херцеговина, немогућа држава

Први од „виших функционера“ који је на хапшење реаговао био је предсједник Републике Српске, Милорад Додик. Како преноси „Глас Српске“, који такође откако га је купио Жељко Копања муслиманску војску назива „Армијом РБиХ“, Додик је изјавио да је „Дивјака требало ухапсит и процесуирати и раније, те да Суд БиХ није никада процесуирао тај случај, што говори да је то непотребан суд, који је формиран да би се пресудило Србима и био основ за писање негативне историје о Србима.“ Дирљиво је ово уздање Милорад а Додика у Републику Србију, али поставља се питање – зашто Тужилаштво БиХ или неко од тужилаштава из РС није досад издало налог за хапшење Дивјака или било ког другог муслиманског злочинца? Зашто Милорад Додик дозвољава да у заједничким институцијама БиХ сједе Срби попут Милорада Барашина, савјетника убица Срба? Или други Срби, који се не противе ничему, у сталном страху од смјена осталом од Високих представника и које занима једино како да задрже радно мјесто и отплате своје кредите? Зашто се Милорад питања оних који су убијали људе и организовали њихова убиства дотакне само кад по том питању нешто ураде рецимо Аустрија или Србија?

Зашто и како рецимо Министарство иностраних послова БиХ, државе чијој половини је Додик предсједник и владе која је изабрана гласовима Додикове странке, протествује због хапшења осумњиченог за убијање Срба? Тиме би требало да се позабави Милорад, јер он није неко ко стоји са стране и коментарише, већ неко ко је од стране народа изабран да те проблеме рјешава.

Да ружно лице босанскомуслиманског екстремизма још провирује из лијепог града на Миљацки врло брзо су се потрудили сви ешалони друштва.

На челу су наравно два босанскомуслиманска представника у трочланом Предсједништву БиХ, Бакир Изетбеговић и Жељко Комшић, који су на заједничкој коференцији за штампу рекли да ће “учинити све да генерал Јован Дивјак буде пуштен на слободу” те “да су неке ствари које се понављају постале индикативне: хапшење Ганића за Дан независности, 1. марта, или сада Дивјака, само два дана након овог празника”.

За њих уопште нема дилеме – поступак који се води у Београду, поступак који се води у Сарајеву, убијени младићи из ЈНА, све је то небитно. Какви судови какви бакрачи, има да се „Чика Јова Змај од Босне“ пусти на слободу и капак. А сумњиви су им и датуми хапшења.

„Комшић је рекао да су дали упутство министру Свену Алкалају да “у случају потребе, отпутује за Лион, гдје је сједиште Интерпола”.
- У Србији очигледно постоје снаге које желе дестабилизовати БиХ и које константно желе изједначити кривицу за ратна дешавања од 1992. до 1995. године – рекао је он.“
Очигледно да босанскомуслиманске екстреме нимало не брине то што и, ево 19 година после 1992. године и даље доносе одлуке у име БиХ без сагласности Срба, а вјероватно и Хрвата. Немојте да вас збуне имена као што су Јован Дивјак, Жељко Комшић и слична, без обзира у ком народу су рођени и како се зову, у Сарајеву постоји једна „Легија странаца“, овећа јагњећа бригада неуморних „Алијиних Срба и Хрвата“ који су често гори екстреми од умјерених босанских муслимана, у најбољем маниру Хамзе Србина. Уосталом, сличних нам не фали ни у Београду.

Док предсједник босанских Срба своје наде полаже у Србију, два представника босанских муслимана користе полуге државе БиХ како би ослободиле из затвора човјека који је оптужен за ратне злочине над Србима, како држављанима Србије тако и држављанима њихове земље. Да није моралне одвратности због поступака оних који штите злочинце, ово би била урнебесно смијешна слика данашње „државе Босне и Херцеговине“.

Министар спољних послова БиХ Свен Алкалај због хапшења Дивјака упутио је протестну ноту Србији. Замјеник министра иностраних послова БиХ Ана Тришић-Бабић изјавила је да дипломатска нота коју је Алкалај упутио Амбасади Србије поводом хапшења Дивјака, а којом се мијеша у правосудни систем друге земље, није став МИП-а.

- Алкалај се, по ко зна који пут, злоупотребом функције коју обавља, мијеша у правосудни систем друге земље, али и крши међународну обавезу о сарадњи са надлежним институцијама по питању осумњичених за ратне злочине – рекла је она.

Против хапшења генерала за показивање протествовали су и грађани Сарајева. Демонстранти су носили пиштаљке и транспаренте на којима је, између осталог писало: “Правда за чика Јову” и “Зар жртва постаје злочинац?”. Међу демонстрантима је била и мања група грађана која је носила транспаренте подршке Зулфикару Алишпаги Зуки, бившем команданту у муслиманској војсци, којег се терети због ратног злочина почињеног над Хрватима у селу Трусина код Коњица 1993. године.

Грађани Сарајева иначе нису пропустили прилику да пруже подршку ниједном оптуженику за ратне злочине из редова муслиманске војске – приређивали су и митинге подршке и испраћаје и дочеке на аеродрому како Расиму Делићу, тако и Насеру Орићу, Сеферу Халиловићу, Атифу Дудаковићу, а по могућности би их примали и високи босанскомуслимански политичари.

Међу демонстрантима који траже пуштање Дивјака на слободу су и нека од познатих новинарских имена, попут Душке Јуришић, Аријане Сарачевић-Хелаћ, Боре Контића, Шекија Радончића и других.

Босанскомуслиманско друштво ријечи као што су катарза и сличне којима српско друштво засипају разни другосрбијанци очигледно не разумије. Не само да их не разумије, већ уопште нема интереса да их разумије. Обичан свијет зна да је „чика Јово једино сунце БиХ“, као што су и на пређашњим протестима знали да „њихови“ хоће да хапсе „наше“, и то им је било довољно. Наши су нас бранили, њихови су пуцали на нас, како да не подржимо наше? Политичари, интелектуалци, новинари… се не труде да им објасне да и „наши“ могу да почине ратни злочин. Напротив, по теоријама које су чак иу Загребу напуштене, а којих се у Сарајеву држе к’о пијан плота, „наши“ и не могу да почине злочине. Како то изгледа?

Нпр, кад се Бакир Изетбеговић извинио за злочине муслиманске војске, напомињући наравно да “када се саберу сви злочини Армије БиХ, нису равни једном сату злочина у Сребреници”, реаговања међу босанскомуслиманском интелектуалном елитом су била бурна.

Професор Факултета политичких наука Нијаз Дураковић, иначе предратни лидер СК БиХ за кога су многи Срби гласали, оцијенио је да потез Изетбеговића млађег личи на изједначавање, по принципу – смо сви криви и смо сви ратовали.

Академик Мухамед Филиповић на такав потез Бакира Изетбеговића гледа изузетно критички:
„ Наш народ једини је који има право дати овлашћење да се неко извињава”, рекао је Филиповић. Он је казао да је немогуће спојити то да се жртва геноцида извињава починиоцу геноцида.
“То би било слично томе када би се Јевреји извињавали Нијемцима због тога што је неки Јевреј током рата убио неког Нијемца. То је катастрофа. То показује политичку, психолошку и менталну незрелост Изетбеговића који је узео себи за право да говори у наше име”, казао је Филиповић.
Професор Филозофског факултета у Сарајеву Енвер Имамовић сматра да се грађани БиХ и Бошњаци немају обавезу никоме извињавати, него да се, напротив, њима сви морају искрено извинити за учињено зло.

Логика је следећа – босански муслимани су жртве а сви остали су агресори и злочинци. Стога, нико из редова муслиманске војске није могао да почини ратни злочин. Дакле, кад рецимо муслимански војници на у селу Ледићи на Бјелашници убију старицу од 78 година, та старица је била агресор и злочинац, а они који су је убили су били – браниоци и жртве. Кад хорде Насера Орића 92. И 93. убијају цивиле, старце, жене по источној Босни, Насер је жртва, заробљени Срби – војници, цивили, старци, жене, деца… су злочинци и агресори. Како онда просјечном босанском мсулиману објаснити да је могуће злочин починити чак и над непријатељским војником? Па, никако. Посебно кад се нико и не труди да то објасни, већ напротив, ту су политичари и професори универзитета да објасне да је убити Србина исто као кад би неки Јевреј убио неког Нијемца 1943.
Да не причамо о необоривим аргументима опсаде Сарајева или Сребренице. Како ухапсити некога из Сребренице за убијање Срба кад је суд донио одлуку да се тамо десио геноцид? Или, како ухапсити чика Јову кад је он симбол опсаде Сарајева, а опсада Сарајева трајала је, убијено је, итд итд. Како објаснити да пресуде за злочине над муслиманима у Сребреници или опсаду Сарајева не значе да је сваки муслимански војник из тих градова ослобођен кривице за своје поступке? Тешко, посебно кад се нико и не труди.

Из муслиманског дијела муслиманско-хрватске федерације поводом злочина шаљу се увијек исте поруке – не рачунајте да ћемо икога казнити и не рачунајте да ћемо дозволити да било ко други казни наше злочинце. За муслиманске власти, јавност и народ, убијање Срба није нешто што је кажњиво. А и како да казнимо чика Јову кад је добар човјек и дјеца га воле, а усто је и симбол одбране Сарајева, иако је пензионисан 1993. и иако је говорио да је у тој „одбрани“ био само маскота за показивање странцима.

Ако нешто што је рађено у прошлости није злочин за босанскомуслиманску јавност, да ли је постало накнадно? Односно, да ли би убијање неподобних Срба данас босанскомуслимански политичари, медији, интелектуалци и јавност схватили као нешто што треба казнити? Ја о томе не видим доказа, и могу да закључим да би огромна већина наших комшија и данас поздравила убијање Срба по Босни и Херцеговини у најгорим традицијама отоманских, аустроугарских, усташких и злочина из последњег рата. И све док се босанскомуслиманско друштво не суочи са злочинима почињених од стране њихове војске, док их не призна за злочине, док не казни починиоце, морамо бити свјесни да у Босни постоје главе у којима рат још увијек траје и неће се завршити све док се не испуне болесне геноцидно-хегемонистичке намјере. Све док босански муслимани правдају и бране злочинце, морамо претпоставити да су спремни те злочине да понове, а то значи да поново убијају наше очеве, мајке, браћу, сестре, дједове и баке, рођаке и пријатеље, комшије и све оне који имају српско име и презиме.

Мајка Србија

Босански Срби се, пошто су Високи представници омогућили да Суд БиХ ради искључиво по наредбама из Сарајева, судећи по Додиковим изјавама, надају у Републику Србију да казни бар неког одговорног за злочине над Србима у БиХ. После случајева Јуришића и Пурде, питање је колико је та нада рационална. Јер, после декларације Народне скупштине Републике Србије о Сребреници, нисмо чули предсједника Тадића да прича о моралним обавезама кад су у питању убијени људи српске националности. Нисмо чули ни Јелену Триван да поново спомиње нечију убијену дјецу. Не оглашава се ни министар Јеремић који је изгледа у дубокој немилости, Цветковић се не оглашава, нема реакција ни из опозиције, или барем не можемо да их видимо у режимским, читај свим, медијима у Србији.

Стидљиво се, после контакта са савјетником убица Барашином огласио тужилац за ратне злочине Вукчевић, промуцавши ваљда у паузи одбијања да се коментарише актуелан предмет како ето све злочинце треба казнити.

Најгласнији су опет људи из „невладиног сектора“, односно врховни тумачи питања злочина и српске кривице.

По старом добром Б92 обичају да у емисији о злочинима у Добровољачкој највише говори осумњичени Дивјак, а у емисији о злочинима муџахедина портпарол јединице „Ел Муџахид“, србијанске новине пуне су вијести о протестима у Сарајеву, изјава љутих Сарајлија и прича како је „чика Јово добар на хљеб да га намажеш“, те изјава самог Дивјака.

О самом злочину скоро да се и не пише.

Шест невладиних организација из Србије оцијенило је скандалозним хапшење Јована Дивјака, којег правосуђе Србије терети за масакр у Добровољачкој улици у Сарајеву, у којем су маја 1992. убијена 42, а рањена 73 војника и официра бивше ЈНА.

Према њиховој оцени, хапшења Дивјака је “скандал своје врсте, јер управо он представља симбол отпора српској агресији на Босну”.

У саопштењу нема ни речи о жртвама, правди и одговорности за страшни злочин у Добровољачкој улици, када су муслиманске снаге напале колону ЈНА приликом договорене евакуације из касарне.

Уместо тога, потписници саопштења оптужили су Београд да активирањем оптужнице против Дивјака “веома организовано спроводи ревизију историје из деведестих”.

НВО траже од аустријских власти да Дивјака одмах пусте на слободу, а од Интерпола да преиспита све потернице које на њихову листу стављају власти Србије.
“Захтевамо да се обелодане критеријуми по којима су такви захтеви једне земље, у конкретном случају, Србије узимају у обзир. Захтевамо од наше владе да престане са политиком која води даљем порасту неповерењу у региону, посебно у БиХ и да одмах одустане од захтева да Јово Дивјак буд изручен Србији”, истичу НВО.

Саопштење су потписали Хелсиншки одбор за људска права у Србији, Жене у црном, Фонд Биљане Ковачевић Вучо, Грађанске иницијативе, Центар за културну деконтаминацију и “Civil rights defenders”.

Занимљиво је како повјерењу и помирењу у региону истовремено помаже хапшење Срба и ослобађање убица Срба, откривање српских и прикривање муслиманских злочина.

Занимљиво је и да је њихов херој одбране Сарајева пензионисан 1993, по својим ријечима служио као маскота за показивање странцима те слао протесте Алији Изетбеговићу због злочина над цивилима, али то поменуте НВО не спомињу, нити објашњавају како неко ко је „симбол одбране“ било чега има право да убија некажњено.

Неко је убио на десетина Срба. Али не зна се ко. Кога год ухапсе или траже, он није. Кад год се покуша процесуирање тих злочина, стиже вриштање и скичање о ширењу неповјерења у региону, о кварењу добросусједских односа, о политичким процесима.

Јаду и биједи кад је у питању свијест српског друштва о потреби кажњавања убица допринијели су глумци Сергеј Трифуновић и Драган Бјелогрлић.
На сарајевској премијери филма „Монтевидео Бог те видео“, Сергеј је усликан са мајицом на којој је слика осумњиченог за убијање људи. После се несретни Сергеј бранио како није знао ко је на мајици. Замислимо да се рецимо Северина на гостовању у Београду слика у мајици са ликом Милана Мартића. Можемо ли?

Бјелогрлић је дао интервју за Радио Сарајево, који је на интернет страници насловљен са: „Бјелогрлић: Жао ми је што Дивјак неће бити на премијери“.
Из тог интервјуа смо сазнали да је осумњичени за убиство људи требало да буде један од десет ВИП гостију, да се Бјелогрлић са „Јовом“ интензивно дружио, али да нису причали о политици, те да је Бјелогрлићу просто жао што вечерас неће бити на његовом филму, и да се Драган нада да ће се све то безболно ријешити. Бјелогрлићу, барем онолико безболно колико је то било за убијене у Добровољачкој улици 92. Године?

У оваквим тренуцима треба да се сјетимо изјаве босанскомуслиманског агента у тужби против Србије и Црне Горе за агресију пред Међунароним судом правде – тај процес је у интересу поправљања односа двије земље, јер само истина може да поправи наше односе.

Они који правдају убијање људи српске националности прије 19 година правдали би га и данас, ако нас не би лично убијали. Зато је дужност све три српске државе да те злочине казне, а свих нас да их не заборавимо, и да се сјетимо еванђеоске истине: оно што учиниш најмањем од браће моје мени си учинио.
Јер да се међу војницима у колони ЈНА нашао неко нама близак, отац, брат, стриц, ујак, пријатељ, комшија… био би убијен зато што је Србин. Да смо се ми нашли у тој колони, били бисмо убијени. А сви они који нису кажњени сутра би нас опет убијали.
А колико је све што се дешавало у Добровољачкој било безболно, Драган Бјелогрлићу, нека посвједочи генерал Луис МекКензи:
Главнокомандујући УНПРОФОР-а генерал Луис Мекензи у својој књизи “Мировњак: Пут до Сарајева” написао је да су војници ТО у Добровољачкој заробили око 200 војника ЈНА и одвели их са собом.
- Сво оружје и сву опрему су заплијенили, шест официра ЈНА су хладнокрвно побили. Десет војника УН спријечило је масовно проливање крви, што је била слаба утјеха… Ово је био најстрашнији дан мог живота, записао је Мекензи.

Аутор: Горан Гаврић