• Share
• Tweet

• Share
• Tweet

Траса пута који Србију води у Европу, коначно је целом дужином отворена. Из врха српске власти не јењавају аплаузи упућени људима који су, откривањем скровишта и хапшењем Ратка Младића, пресекли црвену врпцу те магистрале. Једна честитка сустиже другу – чак се и из Брисела јавила госпођа Соња Лихт, која је такође упутила срдачне честитке свим актерима, захваљујући којима ће се бивши командант Војске Републике Српске обрети за који дан у једном од казамата Шевенингена. И не само она, председници Фонда за политичку изузетност, из Београда се придружила бароница Кетрин Ештон која, исто тако, није крила одушевљење што је долијао један од „највећих злочинаца“ после Другог светског рата. У хвалоспевима, наравно, није изостала ни госпођа Наташа Кандић, једна из плејаде српских „хуманиста“.
Српски и светски медији су, непосредно после хапшења, били затрпани текстовима путем којих су упућиване честитке председнику Србије Борису Тадићу, Безбедно-информативној агенцији и осталим појединцима и институцијама који су учествовали у акцијама хапшења Ратка Младића. Огласио се, наравно, и генерални секретар НАТО Андерс Фог Расмусен, који „снажно поздравља“ хапшење хашког оптуженика. Није изостала ни осведочена србомрзитељка Медлин Олбрајт. А да на Западу ништа није ново, потврдили су и бројни државници, чиновници, чиновничићи и њихови бројни полтрони. У предугачком списку људи који су хапшење Младића дефинисали као „историјски дан за међународну правду“, налазе се Барак Обама, Бан Ки Мун, Хилари Клинтон, Никола Саркози, Ангела Меркел, Дејвид Камерон…
Нису, према очекивању, изостали изливи одушевљења и од бивших српских сународника из Хрватске и Босне и Херцеговине. Са нескривеним одушевљењем међу првима се јавила Јадранка Косор, наглашавајући да је хапшење Ратка Младића „добра вијест“. Задовољство није прикривао ни председник Хрватске Иво Јосиповић.

Из Сарајева, такође са нескривеним задовољством, јавили су се Бакир Изетбеговић и Жељко Комшић, посебно истичући да им причињава задовољство што је напокон дошло до хапшења хашког оптуженика. Са нешто мањим усхићењем, али одобравањем, придружили су им се и неки званичници из српског дела Босне и Херцеговине. Из Кабинета председника Милорада Додика и председника Скупштине Републике Српске Игора Радојчића, уследила је порука, и оправдање, да је хапшење Младића „међународна обавеза Србије“, односно „обавеза према Хашком трибуналу“.
Бројне честитке и изливи одушевљења нису изостали ни у Београду. Представници владајуће коалиције нису крили одушевљење у вези са реализацијом акције хапшења. Посебно истичу да су поносни на успех који годинама прижељкују. Пет пара не дају што се већинска Србија стиди, али и немушто, осуђује хапшење човека који је изгарао у борби против непријатеља српског народа. Поносе се, иако врло добро знају како народ квалификује оне који стид замењују поносом. Један за другим јављали су се премијер Мирко Цветковић, Ненад Чанак, Мехо Омеровић, Драган Шутановац, Чедомир Јовановић, Славица Ђукић Дејановић, Вук Драшковић и Божидар Ђелић коме је, после хапшења, пао „тежак камена са срца“. Ђелић је, иначе, ослободивши се тог камена, частио себе одласком у Париз, да бу у граду светлости пратио тениске представе на Ролан Гаросу. Слање честитки се и даље наставља и, готово је извесно, да неће бити члана, покојег и симпатизера владајућих странака, који неће учествовати у партијском слављу.
Бројне претпоставке које су годинама колале Србијом, сводиле су се на неподељено уверење да би евентуално хапшење Ратка Младића могло да изазове велико негодовање грађана у виду протеста који би, можда, могли да прерасту у поједине ексцесне акције. Шта се, међутим, дешава у Србији у тренутку када је обелодањено да су генералу Младићу стављене лисице на руке? Ништа, готово никаква реаговања међу људима који су до јуче у звезде ковали генерал и упоређивали га са чувеним српским војводама Степом Степановићем, Живојин Мишићем, Радомиром Путником… Сва истраживања, подсетимо се, изјаве истакнутих српских интелектуалаца и разговори обичних људи које смо слушали на улицама, пијацама, возилима градског саобраћаја, угоститељским објектима и другим јавним местима, недвосмислено су указивали да је, готово референдумски, већинска Србија била против хапшења генерала Младића и његово изручење Хашком трибуналу. Исти ти људи, Срби, данас када се увелико врше припреме за његов доживотни боравак у неком од европских казамата, муком замукоше.
Некада већинска Србија је вест о хапшењу човека, кога је до јуче идолатријски обожавала, дочекала у стању неизлечиве апатије. А та апатија је последица свега што земља Србија доживљава и преживљава последњих двадесетак, а посебно протеклих десетак година. Данашњи Срби неодољиво подсећају на некадашњу рају која је вековима сагињала главу пред турским тиранима. Преко ноћи заборавише да су донедавно Ратка Младића упоређивали са славним српским војводама Живојином Мишићем, Радомиром Путником, Степом Степановићем, Петром Бојовићем… Ти исти Срби се, као некада њихови далеки преци пред дахијама и кабадахијама, клањају данас у сопственим народу пониклим дахијама и кабадахијама.

За разлику од нас, српске рајетине, Хрвати су нам у последње време одржали више лекција о патриотизму и начинима путем којих се исказује љубав према отаџбини и свом народу. Они су листом устајали у одбрану својих, иако у односу на Србију далеко малобројнијих, хашких оптуженика и осуђеника. На Тргу Бана Јелачића у Загребу, Сплиту, Ријеци, Задру, Осијеку и другим градовима диљем Хрватске, окупљало се на десетине хиљада људи, масовно протестујући против политике изручења Хагу и осуда хрватских генерала, „драговољаца“ и осталих учесника рата против „српских агресора“. Ма како гледали на Хрвате и, посебно, званичну политику Хрватске, немогуће је отети се утиску да се од њих може доста научити када је родољубље у питању.

Радисав РИСТИЋ