• Share
• Tweet

• Share
• Tweet

Својом речју и својим животом Ава је громогласно објављивао истину да је Црква, од свог раног периода до данас, изнад свега, заједница сабрана ради богослужења. Да је она богослужбено сабрање које кроз присуство Христа, Духом Светим, антиципира и „као у огледалу, у загонетки“¹ опитује заједницу и љубав Бога Оца. Другачије и није могао онај који „ни дисати осим молитвом и тобом, Исусе Сладчајши“²

Богослужење је за њега простор и време за сусрет са Христом, он вели: „богослужбено, молитвено Предање Цркве чува нам са побожним страхом и трепетом највећу драгоценост свих човечанских светова – Богочовека Христа Господа и све што је Његово“.³

Наглашава и да је богослужење место где смо у прилици да молитвеним учешћем стално и изнова проживљавамо богочовечанску тајну богочовечанског домостроја спасења, а то и сачињава наше охристовљење, наше обогочовечење кроз Цркву.⁴ „Преживљавањем богослужбеног живота Цркве изграђује се хришћанска личност: богочовек по благодати, човек савршен – `умеру раста висине Христове`(Еф. 4,13)“⁵

Ево његових речи које казују о пребогатим ризницама православног богослужења:

„Сав богочовечански живот Цркве и све богочовечанске истине Цркве казују себе најсавршеније и најверније у богослужењима. Збива се молитвено доживљавање свега богочовечанског, и на тај начин ваја молитвено богословље. У васцелости својој богослужбени живот Цркве је најверније Предање Цркве, живо и бесмртно Предање Цркве. И у Њему сав чудесни Богочовек Господ Исус Христос, а са Њиме и Њиме и за Њим свети Апостоли, свети Оци, и сви Светитељи, од првог до последњег.“⁶

Авин поглед на богослужње као на спомен на „сав богочовечански подвиг спасења света извршен Господом Христом“⁷ важан је за његово литургијско богословље. Тај спомен није просто потсећање и евоцирање успомене на Спаситеља, оно је кроз литургијско сабрање и причешћивање оно што „нам даје Њега Васцелог: Вечног, Свеживог и Свеживотворног… У том спомену је сав Бог са свима својим бескрајним и вечним силама и савршенствима“.⁸ Како и митрополит Зизјулас објашњава, ово сећање (спомен) није људско психолошко сећање на догађај из прошлости, већ се оно повезује са будућношћу, са Царством Божијим и то онтолошки.⁹

Митрополит још додаје: „догађаје и личности из прошлости и садашњости у Евхаристији смештамо у оквире Царства које ће доћи; а то не чинимо напросто психолошки (једним покретом наше уобразиље ка будућности), већ онтолошки, то јест са циљем да овим догађајима и лицима дамо ипостас, како не би ишчезли (због времена и смрти) и како би живели вечно“.¹⁰ Овакво схватање црквени химнографи изражавају кроз „оно познато богослужбено данас. Тим данас Оци песници указују на чињеницу да се богослужбено, светодуховски репрезентује, оприсутњује празник који се слави, да верни учествују реално и истинито у том празнику који није пуки факат прошлости него Светим Духом омогућена причасна стварност“.¹¹

Иако не постоји намера да се у овом раду полемички обраћа стварним или умишљеним неистомишљеницима, након ових навода мора се истаћи да из дела оца Јустина најјасније могуће проистиче потреба за честим (редовним) причешћивањем народа Божијег. Сам отац Јустин свакодневно је служио литургију и причешћивао се божанским даровима. Он који каже да „ништа новозаветно не даје тако целога Господа Исуса као Свето Причешће“¹² и свим својим бићем то исповеда тешко да би пожелео то бесцен благо ускратити ближњима. Наравно, истицао је и овај монаштвом прекаљени старац ћелијски значај и важност читања припремних молитава. Није ли зато и преводио Каноник – молитвеник и у њему правило пред свето причешће? Али далеко од тога да оца Јустина можемо довести у везу са ускогрудим, псевдозилотским тумачењем припреме за причешће.

Када човек попут јеванђелског слуге са десет таланата схвати „да је земаљски живот људски служење Богу и Божијем, богослужење“ и „да је сав живот људски на земљи један непрекидни подвиг верности Богу кроз свете еванђелске тајне и свете врлине“¹³ тада ће увидети јасно истински програм и циљ свог животе не може наћи мимо Литургије. Тада ће са Авом пророчки грмети: „Да, да, да! Она је све и сва у свим Богом Логосом створеним световима…“¹⁴

Редакцијска напомена:

Овај текст је поглавље рада у ком се аутор бави литургијским богословљем преподобног оца Јустина Ћелијског, које је у православном предању органски испреплетено и са догматиком и библистиком, дакле, богословским дисциплинама, у којима је дело о. Јустина, можда, више познато.

На овом сајту, у наредним данима, пренећемо још неке главе истог рада.

1. 1Кор 13, 12 [↩]
2. Богдан Лубардић, Акатист светом ави Јустину Ћелијском, икос 8, преузето 13. 03. 2011. са: Поуке.орг

   Својим примером и речју надахнуће је многим својим ученицима, а многима од њих у срцу је разгорео жељу за служењем олтару. Најпре њима, али и осталима обраћа се овако:

   „Богослужења су плућа којим православни хришћанин удише ваздух Христове вечности. Уклоните богослужења, уклонили сте плућа, – чиме ће дисати православни?… Што ређе богослужење – све је ређе удисање ваздуха вечно свеже Христове вечности… Црква је дом молитве (Мт 21,13)… Православље је силно молитвом, – нисмо ли зато слаби, што смо слаби у молитви. Бити православни свештеник на првом месту значи бити молитвеник. То је наук Светих Отаца, наук Светитеља Православних… Хоћеш ли да познаш човека, познаћеш га по молитви. Нарочито свештеника.“ ((Ј. Попововић, Хришћански живот, бр. 12/ 1924, 550-2, у: Еп. Атанасије, нав. дело, 418. [↩]

3. Исти, Догматика…, стр. 640. [↩]
4. Ср. исти, Догматика…, стр. 640. [↩]
5. Исти, Догматика… стр. 642. [↩]
6. Исти, Догматика… стр. 640. [↩]
7. Исти, Тумачење Посланица 1. и 2. Коринћанима, Београд, 1983, стр. 128-129 [↩]
8. Исти, исто, стр. 146. [↩]
9. в. Ј. Зизјулас, Евхаристија и Царство Божије, у: Беседа, књ. 6, Нови Сад, 2004, стр. 23. [↩]
10. Исти, исто, стр. 24. [↩]
11. Вукашиновић В., ., Литургијска обнова у XX веку, Београд – Нови Сад – Вршац, 2001, стр. 54. [↩]
12. Ј. Поповић, исто, стр. 146. [↩]
13. Исти, Тумачење Св. Еванђеља по Матеју, Београд, 2000, стр. 512-513 [↩]
14. Исти, Догматика…, 644. [↩]