• Share
• Tweet

• Share
• Tweet

У сећањима на “Олују”, којом је пре шеснаест година, по други пут у двадесетом веку, извршен геноцид над Србима у Хрватској, огласили су се поред осталих и многи учесници тадашњих збивања. Диљем Хрватске слављен је 5. август као дан када су ондашњи хрватски бојовници досањали “тисућлетњи сан” о етнички чистој хрватској земљи. Придружили су им се, наравно, и актуелни хрватски политичари, предвођени председником Ивом Јосиповићем и премијерком Јадранком Косор. Они су дан протеривања Срба са вековних огњишта назвали хрватским “даном поноса и славе”, а егзодус српског живља “победничком, праведном и часном борбом”. Биле су то за њих “победе демократије И слободе”. И док су Хрвати славили злочине почињене над Србима, Срби су “туговали” како је ту годишњицу оквалификовао председник Борис Тадић. Са хрватске стране, иначе, ни речи извињења, за разлику од српске која се дубоко извињавала Хрватској за жртве и штете која је претрпела током рата деведесетих година.

Поред високих државника Хрватске и Србије, успомене на догађаје који су се одвијали током “Олује”, и ове су се године, као и претходних петнаест, оглашавали Срби – припадници Војске РСК и бројни рођаци жртава хрватског егзодуса. Њихова сведочења о злочинима и зверским масакрима хрватских учесника “домовинског рата”, познати су данас и малој деци. А да је “Олуја” изведена уз благослов и свестрану моралну и материјалну подршку Запада, САД и Немачке пре свега, чињенице су такође општепознате. Нико, на пример, не може да оспори да је Питер Галбрајт, амбасадор САД у Загребу, на хрватском тенку, попут барјактара, целом свету ставио до знања да је његова земља дубоко уплетена у протеривању Срба са огњишта која су пре више векова подизали њихови прадедови. Нико, дакле, нико под небеским сводом, не може да оправда хрватски и америчко-немачки геноцид над српским живљем у, некада, поносној и витешкој Крајини.

Сва извињења и опрост хрватској страни за гнусно почињена злодела, међутим, не могу, и не треба, да превиде истину по којој су и Срби из Крајине, било из незнања, необавештености, политичке и војне неукости, у извесној мери допринели да усташка солдатеска невероватним „блиц-кригом“ овлада Крајином. И данас, после шеснаест година, не губи на актуелности питање: Како је, уопште, било могуће напуштање РСК, када се врло добро зна чиме је све располагала њена војска? Одговор на то питање посебно заокупља пажњу када се, гледано кроз медијску аналитику, имају у виду изјаве званичника РСК о решености Срба да се до последњег човека боре за одбрану тог дела српске земље. Многи од њих су се клели да нога хрватских снага може крочити у Книн само преко њихових мртвих тела.

Аутор ових редова је, као војни извештач, током рата деведесетих година, боравио и пратио једно време збивања у Книну, Доњем и Горњем, Лапцу, Грачацу, Србу, Кореници, Плитвицама, Бунићу и више других места у Лици и на Кордуну, где је од многих званичника РСК слушао заклињања о одбрани Крајине „до последњег човека“. Током разговора у Книну са Миланом Мартићем, у новинарској бележници и видео траци остало је, поред осталог, забележено „да се хрватска шаховница никада неће завиорити на Книнској тврђави“. У Команди корпуса, такође у Книну, приликом разговора покојног председника РСК Милана Бабића са командним саставом корпуса, Крајишници су тражили помоћ у оружју како би се одбранили од све чешћих и жешћих нада Хрвата и њиховог отвореног наговаштавања о протеривању Срба са тих простора.

Не залазећи у детаље о, мање-више, познатим изјавама и обећањима појединих политичара и војних старешина и без потребе да поводом годишњица „Олује“ цитирамо хрватске ставове и изјаве о неопходности протеривања Срба, сагледајмо и „другу страну медаље“, о чијем се наличју мало зна и прича. Та „страна медаље“ одсликава нечињење, нестручност, неодговорност, по некима и кукавичлук, појединаца који су били одговорни за свеукупну борбену спремност и руковођење Војском РСК. Ти некадашњи „експерти“ и „стратези“ – креатори одбрамбене политике Крајине, безглаво напуштајући РСК, оставили су иза својих леђа народ на милост и немилост хрватских бојовника.

Републици Српској Крајини леђа је окренула и Социјалистичка Република Југославија (СРЈ), мада су њени водећи људи јавно истицали да ће је, затреба ли, заштитити и пружити јој моралну, политичку, а ако затреба, и војну помоћ уколико буде војнички угрожена. Обећана помоћ је, међутим, изостала са образложењем да су Крајишници недопустиво брзо, без икаквог отпора, напустили своје просторе, не стварајући тиме услове војним снагама СРЈ да се правовремено укључе у борбена дејства. Слободан Милошевић је, кружи прича, видно изнервиран неочекиваним развојем догађаја, на питање упућено телефоном од једног челника РСК шта да ради, одговорио: „Уби се!“

Независно од тога што је Хрватска имала пуну подршку САД и Немачке, неопозива је чињеница да РСК није смела да за непуна четири дана положи оружје. Јер, Крајишници су поседовали људски и војни материјални потенцијал који је обезбеђивао не само успешан оружани отпор, већ у своју корист и коначан исход рата. Војска РСК је поседовала савремено пешадијско, артиљеријско, оклопно, противваздушно, ракетно и друго наоружање. Дуго су Крајишници током трогодишњег сукоба били супериорнији и у броју борбене авијације – авиона и хеликоптера. Хрвати су једино имали предност у броју оперативне војске, која је износила 2,5:1, али им то, с обзиром на конфигурацију територије, није представљало никакву предност. Срби су били у позицији да бране своју, а не да освајају туђу територију. Хрвати су, другим речима, били принуђени да нападају и освајају територију богомдану за одбрану. Срби су, дакле, били с тактичког, оперативног и стратегијског гледишта, били у ситуацији да годинама успешно бране све делове своје државе.

Још су неповољнији услови за нападаче били у погледу борбеног ангажовања оклопно механизованих јединица. Усмерена искључиво на тешко проходне и каналисане комуникације, сва та техника била би прилично лак плен за браниоце који су располагали свим врстама против оклопног наоружања, укључујући и ракетне системе. На теренима какви су прилази Книну, на пример, тенк и свако оклопно борбено возило може се неутралисати и уништити флашом бензина. А Војска РСК је у то време располагала масом против оклопних мина, тромблона, ручних реактивних бацача, топова и ракета. Хрватски тенкови су, међутим, славодобитно – без иједне огреботине ушетали у Книн.

У очекиваном, никако изненадном нападу, хрватска артиљерија, ракете и авијација, немилосрдно су дејствовали по незаштићеним варошима, селима и избегличким колонама, убијајући недужне људе, жене и децу, с прокламованим циљем да крајишке просторе за сва времена очисте од српског живља. Нормално је, војничком логиком оправдано, да се, ако постоје услови, нападачу узврати истом мером. Срби су такве услове имали на великом делу хрватске територије, али их, поштујући међународно ратно право, нису користили. Нису, нажалост, користили ни могућности које су имали у погледу дејстава по војним, привредним и комуникацијским циљевима у хрватским насељима и градовима. Баци ли макар и површан поглед на географску карту, и лаику ће бити јасно да су многа подручја у Хрватској могла бити изложена снажним ватреним ударима артиљеријских и ракетних јединица Војске РСК. Имајући у виду распоред српских снага у Крајини, Срби су наведене циљеве могли успешно да туку на просторима око Загреба, Сплита, Шибеника, Задра, Госпића, Карловца, Сиска, Славонског Брода, Винковаца, Осијека… Није тешко замислити како би изгледали ти простори после дејстава ракетних система, артиљерије и других борбених средстава. „Олује“ у том случају не би било, а ако би после тога и било неких покушај од стране Хрвата, она би више личила на лагани поветарац. Еуфорично расположење и распламсавање освајачких апетита, представљало би у том случају недосањан сан Фрање Туђмана и његових јастребова.

Повлачећи се безглаво испред „Олује“, Војска РСК оставила је Хрватима брдо ратне технике, муниције залиха хране и других борбених и неборбених средстава. Хрватској је, поред осталог, препуштен велики број тенкова, оклопних транспортера, артиљеријских оруђа разних калибара и другог савременог наоружања и војне опреме. Та средства су Хрвати одмах ставили у борбену употребу, окрећући их против њихових доскорашњих власника. Војни „експерти“ РСК су и у овом случају починили неопростиве грешке. Зар је била потребна било каква мудрост да се за сваку употребу онеспособи наоружање за које је извесно да ће пасти у руке непријатељу. Све војске овог света, доведене у ситуацију да своје оружја из било ког разлога препусте непријатељу, настоје да га униште, или онеспособе за борбену експлоатацију. У историји ратова постоји о томе велики број примера. Уз то, рачунајући на помоћ СРЈ, ниједно складиште наоружања и војне опреме није било припремљено за евентуалну евакуацију, или потпуно уништење. Нису се Крајишници потрудили да онеспособе или униште нишанске справе и друга електронска средства, нити спале или проспу погонску гориво, без чега би борбена техника пала у руке Хрватима, представљала најобичнију гомилу некорисног гвожђа. Међу људима Крајине не беше, као четири година раније, ниједног мајора Тепића и војника Стојадина Мирковића.

Имајући наведено у виду, сећања која се августа месеца сваке године посвећују хрватској “Олуји”, постају помало једнолична. Неопходно је, поред прежвакавања једних те истих прича, искуствено говорити о сопственим слабостима и евидентно почињеним грешкама. Ваља извући одређене поуке, самокритички се осврнути на све што није било добро, како се никада више не би понављале “Олује” и српски народ излагао геноциду својих вековних душмана, какви су нам у двадесетом веку били Хрвати и косметски Албанци. Никада више Срби не смеју дозволити да њихови “народни прваци”, оставе иза својих леђа колоне изгладнелог, уплашеног, незаштићеног и деморалисаног народа.