• Share
• Tweet

• Share
• Tweet

Велика се пажња посвећивала Десимиру Тошићу у нашим медијима док је био жив. Да ли је тај човек то заслужио покушаћемо да одговоримо, без обзира на став да о мртвима треба говорити све најбоље. Наиме он је у нашој јавности фигурирао као угледни члан Демократске странке и један од њених поновних “оснивача”.

Десимир Тошић је нагињао једној од горих политичких опција по српске националне интересе још од своје младости. Хвалио се како је приступио тадашњој Демократској странци 1938. године, иако је њено деловање у том, а и у претходном периоду било у коалицији са Мачековим ХСС-ом. О тој тзв. Сељачко-демократској коалицији Прибићевић – Мачек не бих овде превише трошио речи, осим да је њен главни задатак био рушење тадашње југословенска владе у чему су предњачили хрватски политичке елементи на челу са ХСС-ом. Но то није био последњи пут да су београдски „демократски политичари“ пактирали са хрватскин националистима, па чак и са отворено антисрпским политичким опцијама попут Мачека.

Како та демократско-хрватска коалиција није могла ништа тадашњој југословенској влади на челу са Стојадиновићем? Наравно, Прибићевић и његов усташоидни пајташ Мачек Стојадиновићу на изборима нису могли ништа, па су се послужили нејаким и неспособним, а завидним намесником кнезом Павлом у изазивању преврата у Стојадиновићевој странци, када су га сменили и довели уместо једног неозбиљног политичара Драгишу Цветковића.

Последице тог преврата најдиректније је осетио српски народ, најпре кроз противуставно стварање Бановине Хрватске, која је била увод у злочине и геноцид НДХ, а потом и кроз несрећне догађаје из марта 1941. године. Осим презира према свему што је традиционално српско, демократе и ”мачековце” је повезивала и англофилска политика и служење британским интересима.

Из оваквих образаца политичког понашања ништа друго није ни могло да проистекне осим политике која руши виталне интересе српског народа и у емиграцији од стране људи попут Десимира Тошића. Његов нечасни чин први је раскринкао др Лаза М. Костић, један од највећих умова српске правне и историографске мисли друге половине 20. века, нарочито у нашој емиграцији. У приватном издању Милутина Бајчетића и Лазара Стојшића, Лазо Костић је у Хамилтону 1965. године публиковао збирку новинских текстова, под насловом ”Како би изгледала трећа Југославија”. Нацрт предлога те смешне творевине саставили су самозвани представници Срба, Хрвата и Словенаца.

Пошто је скуп одржан у Стенстеду, предграђу Лондона, декларација је добила такав назив, 1963. године. Како др Костић у почетку правилно примећује, Србима из Лондона ништа добро није никад стизало, па се то исто може рећи и за ову тзв. декларацију. Главни организатори скупа били су Влатко Мачек и Миха Крек, више пута доказани србофоби и зликовци.

Интересантно је за приметити да време састављања ове декларације пада баш у време када је споља изазван раскол у тадашњој заграничној Српској православној цркви. Главни финансијер пројекта био је бродовласник Ване Ивановић под врло сумњивим околностима. Иако нема директних доказа да су иза скупа стајале британске обавештајне службе, сигурно не треба олако одбацити чињеницу да се не може нешто тако састављати и предузимати на територији Уједињеног Краљевства, а да они то не контролишу у мањој или већој мери. Дакле та и таква политичка платформа је морала бити иницирана или барем усмерена и од британских политичких кругова, дакако у сладу са њиховим стратешким интересима.

Пошто нико честит из наше емиграције није хтео да у томе узме учешћа, одазвали су се Десимир Тошић и Божидар Влајић, који су као осведочени „демократе“ радо прихватили да учествују у тој прљавој работи. О чему је та декларација? Из наредног излагања ће се видети да је Стенстедска декларација врло слична уставним решењима која ће касније применити комунисти (гле чуда!).

Самозвани споразумаши су пошли од чињенице да је Југославија просто неопходна свим њеним народима. Апсурдност и јад оваквог става данас верујемо није неопходно посебно доказивати. Довољно је осврнути се на катастрофу која је због те идеје задесила српски народ. Док је Југославија служила као интегришући фактор и једина сламка спаса за Хрвате и Словенце, за Србе она је била изразито национално дезинтегришућа. Од српског народа стваране су непостојеће нације, пре свих црногорска и македонска, а и код муслимана је створен историјски преседан где је од вероисповести створен народ.
Да не помињемо да су српском народу одузимане територије на којима је живео од доласка на Балкан и припајане Хрватској, где су се Срби православци били убијани и затирани, а Срби католици се слили у хрватско национално биће. Између српског народа повлачене су вештачке границе, а да и не говоримо о погрому и геноциду којима је био изложен српски народ у три наврата у прошлом веку.

Десимир Тошић и његови алтернативци су пошли од чињенице у то време да треба и даље да будемо заједно с тим што једино српски народ треба да плати цену и да буде разбијен. Ово нарочито данас познато звучи. Као да је Џејмс Лајон преписивао од Десимира Тошића, он и његова „кризна група“. Само на први поглед изгледа чудно да је англофилска емиграција имала скоро идентичан став о Југославији са комунистима или пак са садашњим креаторима англосаксонске политике на Балкану. Реч је заправо о једној јединој политици. И данас нам понављају исте ствари: да морамо препустити Косово и Метохију Албанцима који се награђују за деценијско уништавање српског народа, погроме, пљачке, рушења гробова и цркава, најбруталнија убиства. И данас нам говоре како ћемо се сви интегрисати у Европу, али прво да још дезинтегришу Србију, а у Европи ћемо бити сви заједно. Зато је битно пронаћи дубље политичке основе садашње политике запада према нама а и да би се они који раде против нашег народа жигосали као такви. Нека ти бастиони западне демократије прво таква решења примене на себи, а нас нека оставе на миру да се боримо за интересе свог народа.

Да се вратимо декларацији Десимира Тошића. Аутори Стенстедске декларације полазе од чињенице да Југославију чине „суверени народи“. Овај демагошки, а правно потпуно неутемељени став који су користили и комунисти, увек је служио само разбијању федералне државе, никако њеном јачању. Суверена може бити једино држава. Ако се преко народа сувереност преноси на федералне јединице онда је то стварање конфедерације и увод разбијање државе. Пошто су федералне јединице поново означене по већинском народу који их насељава испада да се сувереност односи на њих. Овим се руши елементарно грађанско право да у истој држави може бити један човек, један глас. Српски народ је, неправедним републичким границама директно претворен на овај начин у мањину у другим федералним јединицама ван Србије и на тај начин су му одузета елементарна грађанска права.

Све то је било под изговором да се тиме, наводно, спречава српска хегемонија над другим народима у Југославији. Став да се равноправност односи на колективитет, може да се примењује на стоци, а не на људима. Поготову не у државама које претендују да буду демократске. У свом деловању на штету виталних националних интереса Тошић иде даље и од комуниста. Поред залагања за пет федералних јединица, признавања македонске нације и босанско – муслиманске, по питању разграничења истих Тошић је превазишао комунистичкo настојање да се Срби осакате и ослабе. Поред авнојевских територија он хрватској јединици „даје“ ни мање, ни више него Суботицу са целом околином! Такође је врло „дарежљив“ и по питању Срема и више од Тита. На жалост ако идеолошки наследници Десимира Тошића дођу у позицију да у потпуности воде ову земљу и ово постаје реалност.

Поред ”колективне” равноправности, комунисти преузимају у будућности доста рецепата из Мачекове, Крекове и Десимирове кухиње. Функционери државног апарата би се одређивали по ”кључу”, што значи да би по Десимиру Тошићу у тој његовој Југославији Срби чинили само петину чланова истог без обзира што их је много више од тога. Такође, по овој декларацији та будућа Југославија би имала ротирајућег шефа државе. И тај изум ће применити комунисти после Титове смрти. Будућа скупштина те треће Југославије би имала два дома. Горњи би се звао Дом народа и националних мањина. Комунисти су имали Дом народа и народности. Ето примера колективистичко а заправо лажне равноправности!

Не само то већ су „Стенстедски уставописци“ су предвидели да свака федерална јединица има и сопствену војску. Комунисти су касније створили територијалну одбрану по републикама, да би оне почетком распада државе постале нове националне војске. Чак су и пројектовали и Савезни суд, у коме би се бирала тројица судија из различитих федералних јединица. Оваква начела је лако постављати и што су нестручнији људи који их постављају и што мање имају развијен осећај одговорности, тиме их лакше постављају. Као да се деца играју стварања државе.

Шта после свега овога рећи као закључак? Цео прошли век смо на жалост изгубили захваљујући идеолошким и политичким штеточинама попут Десимира Тошића. Имали смо некада грађанске југословенске англофиле, па онда комунистичке мондијалисте, да би смо сада добили власт новокомпонованих европејаца и глобалиста који настављају по нас штетну политику у свим сферама друштвеног живота. Заједничко им је свима да су интернационалисти и да су радили и да раде под утицајем својих страних ментора. То их чини непријатељима интереса сопственог народа.
Као што су нас претходни уверавали да је стварање Југославије као ”братске” заједнице, социјализам и равноправност, коначно остварење свих интереса, тако и ови данашњи нас уверавају да је наш коначни циљ улазак у Европску унију и да је то крај историје.

Притом, несрећници, заслепљени сопственом идеолошком заблудом и спутани срамотном сервилношћу, не виде да та иста Европа улази у ново раздобље у коме се нашла на прекретници. Да ли и даље да следи англоамеричку, дубоко антиевропску оријентацију, или да гради нову Европу нација, чију би здраву осовину требало да чини континентални савез Париз – Берлин – Москва? Догађаји из претходних година нас упућују на такво размишљање.

Да би смо у новим геополитичким условима могли деловати ми морамо бити спремни на промене. То значи да морамо знати ко смо и шта желимо. Зато морамо бити свесни ово није крај историје и ми нашу децу и будућа поколења морамо васпитавати да пре свега верују у Бога и у Српство, као што је то рекао наш велики песник Јован Дучић. Не само то већ да српски нису само данашња сужена Србија већ да су то и територије на којима живе Срби од досељавања на Балкан и да на тим просторима сви говоре српским језиком. Само тако припремљени будуће догађаје и историјске промене можемо дочекати спремни, како би мили или наши потомци повратили оно што је изгубљено у прошлости, када нам се за то укаже историјска прилика.

Извори које сам користио су: др Лаза М. Костић ”Како би изгледала трећа Југославија” и др Војислав Шешељ ”Идеологија српског национализма”

Аутор: Жарко Јанковић