• Share
• Tweet

• Share
• Tweet

Војни аташе САД у Србији Ерик вон Тирш, помпезно и са нескривеним одушевљењем, уз севање блицева и зујање телевизијских камера, обавестио средином 2009. године српску и инострану јавност да ће више од сто старешина Војске Србије отићи на школовање у америчке војне колеџе. Реч је, углавном, о старешинама виших официрских чинова – мајорима и потпуковницима, којима се после повратка у земљу смеше унапређења и постављења на одговорне командне и руководеће дужности. Школовање тих људи ће, како је тврдио аташе Тирш, дугорочно позитивно утицати на односе његове земље са Србијом, што је „најбоља инвестиција за међусобно разумевање“. Он, уз то, изражава уверење да ће Србија на школовање у САД послати најбоље официре, другим речима оне који ће у перспективи командовати и руководити Војском Србије и обављати одговорне дужности у Министарству одбране. И заиста, једногодишње школовање током 2009. и 2010. године завршило је у америчким војним школама око 110 старешина Војске Србије. Посебна погодност за српски старешински кадар представљало је могућност да у САД током школовања бораве са својим породицама. За неупућене заиста лепа вест, за оне који дуже памте: „већ виђено“.

Познато је, наиме, да школовање официра из страних земаља у америчким војним школама није никаква новост. Похађале су их својевремено и старешине ЈНА. Искуства о њиховом боравку у САД указују да је у недалекој прошлости стручно усавршавање наших старешина за домаћине представљало последњу ствар, а тежиште рада са њима усмеравано на испирању мозгова, односно разне видове индоктринације. О томе постоје многа сведочанства, међу којима и бројни извештаји које су официри ЈНА подносили својим командама после завршетка школовања у америчким и другим војним школама. Посебно су, са пуно веродостојности, интересантни писмени извештаји старешина који су боравили у америчким војним колеџима, где су, по њиховим казивањима, били изложени најразноврснијим облицима индоктринације.

Уместо појединачних навођења тих извештаја, довољно је осврнути се на информацију Управе безбедности ЈНА, која је, под ознаком „Строго пов.“, насловљена са „Делатност страних обавештајних служби према припадницима ЈНА за време боравка у иностранству“, објављена у Билтену Генералштаба ЈНА 1987. године. У тексту наведене информације стоји поред осталог следеће: „…Карактеристично је да готово сви, а посебно они који су боравили у САД и СССР, у својим запажањима истичу да су за то време били изложени организованој психолошко-пропагандној делатности обавештајних служби тих земаља. У САД се нашим официрима поклања изузетна пажња и због тога што су то једини официри из комунистичке земље који се тамо школују. Тежиште њихових психолошко-пропагандних активности је фаворизовање америчког начина живота, достигнућа и демократије западног типа, како би их импресионирали својом економском и војном моћи у светским оквирима… Континуирана делатност страних обавештајних служби према припадницима ЈНА, наставља се и после њиховог повратка у земљу, јер процењују да су то официри који обављају, или ће обављати, значајне дужности у оружаним снагама… Сличне методе према припадницима ЈНА примењују и обавештајне службе Велике Британије…“.

Многи од старешина који су се школовали, или другим поводима боравили, у САД и Великој Британији, заиста су после повратка у земљу постављани на одговорне дужности у јединицама и установама оружаних снага. Успешну официрску каријеру, међутим, поред старешина са несумњивим војничким и интелектуалним квалитетима, градили су нажалост и неки медиокритети чији се нагли успон на лествици војне хијерархије објашњава њиховим дужим или краћим боравком у иностранству. У доста случајева, посебно када су ти људи били у питању, било је отворених покушаја врбовања да раде за рачун страних обавештајних служби.

Познато је да су неке старешине из војног врха, попут генерала Кадијевића и адмирала Бровета на пример, боравили у иностранству и да су , као и остали, били подвргнути „специјалном третману“ обавештајних служби земаља у којима су боравили. Немогуће је, наравно, говорити да ли је ко, и да ли је уопште неко од тих људи, био заврбован да ради за рачун страних обавештајних служби. Међутим, имајући у виду бројне промашаје војног врха током верско-грађанског рата деведесетих година, ни такве претпоставке нису искључене. Чињеница је, наиме, да је у току тог бесмисленог рата донето више погрешних и неразумних одлука о употреби оружаних снага, почињене кардиналне грешке у области пропаганде и катастрофални пропусти у информисању домаће и стране јавности. И данас је тешко отети се утиску да су у све то дубоко биле умешане и стране обавештајне службе.

Актуелно Министарство одбране и Генералштаб Војске Србије, под чијим благословом наши официри одлазе данас на „школовање“, и сваки појединац који се спрема на пут у САД, требало би да из протеклих искустава извуку одговарајуће поуке. Јер, веома често, много пута је потврђено у пракси, појединци су, после боравка на школовањима и усавршавањима у страним земљама, срамно погазили завете и заклетве које су дали свом народу.

Аутор: Радисав Ристић