• Share
• Tweet

• Share
• Tweet

Мили Боже, чуда великога,
Када Ратка браћа ухапсише,
И одмах му притвор одредише,
Млади Бруно поново почиње,
Да сјетује ТВ и новине;

Повремено, као адвокат добијем прилику да браним у кривичном предмету људе (или што би господа полицајци рекли „лица“) којима је одређен притвор.

Прва нуспојава хапшења и притварања, природно, буде брига родбине и пријатеља за притвореника, што је сасвим нормално и разумљиво. Притвор је ипак посебна мера, понекад тежа од самог судског процеса, па је рођацима несретног ухапшеника, доста тешко и мучно објашњавати детаље предмета и могућности одбране у конкретном случају. Њих напросто и једноставно занима, када ће отац, брат, муж или син изаћи на слободу.

Ипак, колико год да сам упознао притвореника и њихове фамилије, до пре неки дан нисам видео да се рођаци радују хапшењу „своје крви“, или пак да деца ликују због очевог сужањства.

Све до тога дана.

Када је ухапшен Генерал, по први пут сам чуо да се брат смеје, да ћерка пева, а да се син радује. Све не верујући својим чулима, са екрана сам слутио да се тога дана, братовљево хапшење слави.

Изађем напоље, причам са људима (да, на људе мислим, не на овце) – друга прича. Нема помпе, нема оргијања, сви се чуде шта се догодило. Они, који Дрину нису прешли из туристичких побуда, углавном ћуте и тугују.

Чудно, мислим у себи. Чудно је ово.

Нисам знао да се пије када брат сломи ногу, када мајка умре, када кум оболи. Нисам знао да треба благосиљати онога што је брату нож забио у стомак, па побегао. Нешто не могу да се сетим да се тако ради. Какво је ово братско лудило?

Поново укључујем ТВ. По стоти пут пуштају филм о томе како је неких десет нељуди убило неколико везаних муслимана, међу којима је било и мојих вршњака. Стомак ми се окреће од призора, али се питам: па зар тим монструмима није суђено, и зашто Генерала у кош са њима трпају?

Нећу се упуштати у то за чега је оптужен. Признајем, оптужницу читао нисам. А и што да се мучим, кад Брамерц најављује да ће је мењати. Па кад се он, сам са собом (и предсобљем) договори о садржају оптужнице, онда ћу лепо да је прелистам, онако као љубавни роман, јер су им оптужнице у суштини „сапунице“, са, за све (осим за нас) сретним завршетком.

Вероватно нисам једини у Србији који није читао Генералову оптужницу. И знам да нисам једини који се тога дана није смејао хапшењу брата. И знам да је нас много више.

Али ова малобројна, бивша браћа, што су се прво смејала, па брата у притвору опањкавала и оцрњивала, почеше о братовљевом лудилу говорити.

Те неповезано говори, те шали се у судници, те хоће јагоде, те има лекове.

Мислим, ово ко да су за мене писали. И ја волим јагоде, и често терам шегу у судници, тренутно сам нешто болешљив па лекове користим. Да причам неповезано, нарочито кад сам уморан, зна моја жена и сви мени блиски људи.

Знате, када би било чији дан описивали, од почетка, тј од поздрава са ВЦ шољом (да опростите) изјутра, па до гашења телевизора увече, сви бисмо изгледали као чудаци.

Али браћи је потребно да БАШ ОН у обичним, старачким навикама буде што чуднији свом народу, да БАШ ОН буде најгори, да БАШ ОН буде ништачовек, САМО ДА БИ СВОЈ СМЕХ ОПРАВДАЛИ!!!

Драги бивши Срби, нећу се упуштати у то да ли сте морали или нисте морали брата да хапсите, не занима ме ко вас је натерао, већ ме само брине једно:

Да ли сте полудели!???

Над затвореним братом се смејете, над болесним старцем се церекате. Своје исмевате и својима пакостите. Уживате у злочину. Изгледа вас нико није научио ону стару:

Своје се месо не једе!

Хоћете да вас подсетим, како су, својевремено Хрвати, кроз организовану обавештајну акцију, прво преместили Готовину у Италију, па га шетали по Шпанији, па кад су их српским гробовима уценили, онда су Шпанци прљав посао за њих урадили.

Немој само неко да ми прича о међународним обавезама. Међународна обавеза Србије је и да врати имовину отету после II светског рата, па ништа, није то, ви бре уживате у понижењу.

Шта се бели на гори зеленој,
Ил је снег, ил су лабудови,
Нит је снег нит су лабудови,
Већ несретни српски председниче,
По сред горе шатор разапео,
Брата хапси па га сахрањује,
Пак му после на гробу запева!

Мироје Јовановић