• Share
• Tweet

• Share
• Tweet

ИНДИВИДУАЛИЗАМ: Трошења новца који немамо, на трице које нам не требају!

Посматрајући вредности нашег народа кроз историју, можемо закључити да су у њему владале следеће особине: побожност, човекољубље, јунаштво, ватрено родољубље, гостољубивост, марљивост, спремност на жртву и на свако одрицање ради виших циљева. На тим вредностима изграђена је читава зграда наше културе и постојања. Међутим данас, то је више него очигледно, све је теже и теже приметити око себе све те особине. Уместо њих, сусрећемо се са особинама супротним од ових које смо навели.

Себичност, похлепа, недостатак патриотизма и љубави према отаџбини, кукавичлук, недостатак поштовања другог човека, недостатак поштовања живота човека, околине и друге негативности, само су неке од оних које примећујемо.

Сведоци смо укорењивања феномена индивидуализма у нашем друштву.

Шта је то индивидуализам? Инивидуализмом називамо отyђеност човека од друштва и другог човека, недостатком осећаја потребе за другим човеком.

Ако бисмо желели да себи поставимо питање који су узроци оволике присутности овог феномена морали бисмо да се вратимо у прошлост нашег народа и да се осврнемо на његову историју културе. Све оно што нас је карактерисало као народ и чиме се поносимо пред странцима произашло је из Светосавског културног модела и стварање на тој основи имало је своју узлазну путању, континуитет у културном животу и вредностима, све до 20. века када престаје да иде узлазном путањом.

Који су узроци томе? Крајем 20. века, а посебно у 20. веку, са запада продиру ’’нове идеје’’, како су их тада називали, а које су настале махом инспирисане Великом француском буржоаском револуцијом из 1789. Та револуција није била само ради смене политичке реалности, већ се њена револуционарност протегла и на сферу духовних вредности тадашњег француског друштва. Значи, дошло је до тзв. ’’превредновања свих вредности’’ како се изразио један социјалистички идеолог.

Слично француским револуционарима, и наши носиоци ’’нових’’, углавном револуционарних, марксистичких, ’’идеја’’, почели су опсежну критику свеукупних дотадашњих људских и друштвених вредности и традиција српског друштва. Све до Другог светског рата, ова критика се вршила на идејном нивоу, а током и посебно после Другог светског рата, добила је прилику да се оваплоти, да идеја буде спроведена у конкретан живот.

У овом периоду настаје прекид континуитета културе српског народа.

Старе вредности, које су изнедриле нашу културу, која једним свеобухватним именом може да се назове СВЕТОСАВСКОМ КУЛТУРОМ, проглашена је за заосталу и застарелу, а замењена је новом, марксистичком, која је пак почивала на тзв. ’’материјалистичкој’’ философији или погледу на свет.

Конфронтација са претходним културним обрасцем српског човека била је темељна и беспоштедна.

У основи марксизма почива материјалистичка философија која може да се дефинише као став да је човек превасходно материјално биће и да оно материјално у човеку је важније од духовне сфере његовог бића. Или једноставније речено: потребно је да се човеку обезбеде добри материјални услови за живот како би он био добар грађанин и да од материјалних услова директно зависи однос према другом човеку. У добрим условима мој однос према другом човеку је добар, а уколико су добри материјални услови угрожени, према другом човеку се односимо непријатељски, пошто се до материјалних добара стиже суровом борбом са конкуренцијом, а конкуренција је, заправо, сваки човек.

И да кратко закључимо. Материјалистички поглед на свет заступао је мишљење да се човек у великој мери понаша морално уколико су му материјални и финансијски услови у којима живи задовољавајући, а да се не понаша уколико нису.

И природно, док је у старој држави економска ситуација била стабилна, у друштву је владало идилично стање, људи су били задовољни и односи су међу њима били добри. Међутим, са првим озбиљнијим економским кризама, систем се срушио као кула од карата из тог разлога што је био постављен на лошим основама, а народ јe учен погрешном философијом и погледу на свет. Они који су формирали такав систем надали су се да ће се људи понашати морално уколико су њихове потребе задовољене, али су превидели и да ће се људи понашати неморално уколико систем не успе да задовољи њихов потребе.

Тако је и било. Осим што је систем пропао, његов је крај био пропраћен страховитим ратним пожаром у којем су испливали на површину најлошији људски карактери и особине, а стари је систем замењен другим, новим системом, овим у којем данас живимо, а који је, попут старог, прогласио борбу за стицањем капитала, материјалних добара за друштвено начело и циљ којем требамо сви да тежимо!

За разлику од старог система, који је макар истицао као циљ начела братства, јединства, слоге, економске правде и једнакости, овај нови то и не истиче, чак ни као демагошку паролу.

Нови систем се залаже за борбу свим легалним и полулегалним средствима за трку међу члановима тог друштва за освајање привредног богатства. Да ствар буде гора, ову трку воде најбескрупулознији карактери који су, стекавши економску моћ у смутним ратним временима стекли и значајну, можда и километарску предност у односу на своје такмаце. Економија је таква законитост, да по њој, онај ко је на челу оних који се такмиче, одређује правила трке другим такмичарима и намеће се као својеврсна елита.

У таквој ситуацији, човек има само један, или можда, два избора: први, да прихвати правила игре; а правила игре су: смисао и циљ живота јесте стицање профита и материјалних добара, а борба са конкуренцијом је начин стицања истих. Конкуренција пак, може бити свако.

Пошто су хришћанске вредности у великој мери потиснуте из друштвене свести, пошто су милост Божија и људска постали маргинални појмови људске комуникације, не треба да нас чуди оволико присуство негативних особина код нашег народа, о којима смо говорили на почетку нашег излагања.

Међутим, постоји још један пут за који можемо да се определимо, иако је он можда мање знан.

То је пут БОРБЕ, СУПРОТСТАВЉАЊА овој негативној реалности, борбе против оних који су нам наметнули сурова правила игре и покушали да нас натерају да играмо по њима, да постанемо попут њих. И ова борба није безнадежна! Потребно је да се вратимо на наше старе вредности, које су нам на силу отргнуте.

Можда се код неког јавља страх? Помишља да је непријатељ много надмоћнији? Али ако желимо поћи за Милошем, Лазаром, Петром I, Петром II Петровићем Његошем, Карађорђем, Живојином, Радомиром, и другим српским јунацима не смемо се плашити.

ОНИ СЕ НИСУ ПЛАШИЛИ, ЈЕР СУ БИЛИ НА СТРАНИ ИСТИНЕ И ЗНАЛИ ДА ЋЕ, И КАДА ЈЕ НЕПРИЈАТЕЉ МНОГОБРОЈАН И ТОЛИКО ЈАК, ДА РАЗАПНЕ ИСТИНУ НА КРСТ, ИСТИНА ПОБЕДИТИ, У ТРЕЋИ ДАН УСТАТИ ИЗ ГРОБА И ВАСКРСНУТИ!

Аутор: Радослав Малеш