• Share
• Tweet

• Share
• Tweet

Када је Скупштина Србије 26. децембра 2007. године донела одлуку о проглашењу војне неутралности, био је то, у ствари, одлучан глас српског народа НАТО пакту – организацији која се ослања искључиво на војну силу. У тој одлуци, под званичним називом Резолуција о заштити суверенитета, територијалног интегритета и уставног поретка Републике Србије, дословно се, поред осталог, наводи да се проглашење војне неутралности доноси „због укупне улоге НАТО пакта од противправног бомбардовања Србије 1999. године без одлуке Савета безбедности“, као и због „анекса 11 одбаченог Ахтисаријевог плана, у коме се одређује да је НАТО коначан орган власти у независном Косову“. Одлука о војној неутралности се, иначе, односи на све постојеће војне савезе и непромењива је до евентуалног расписивања референдума на коме би се донела коначна одлука о том питању.

Пуну подршку документу о војној неутралнсти пружала је Демократска странка Србије која је донела своју, страначку, Декларацију о неутралности Србије. У наведеној декларацији се наводи да „нико не може, нити има право, да донесе одлуку о приступању Србије било ком војном пакту без сагласности грађана који о томе одлуку могу да донесу искључиво на референдуму“. Огласила се, с тим у вези, и Демократска странка Бориса Тадића чије је ставове изнео тадањи начелник Генералштаба Војске Србије, генерал Здравко Понош који је немушто, околишући, на питање о приоритетима војске, одговорио поред осталог да „војска има пуну подршку и сагласност председника Србије да следи НАТО стандарде“.

Уследиле су затим појединачне изјаве – „за“ и „против“ приступања Србије НАТО пакту. Наравно, врло добро је познато, огромна већина грађана се определила за одговор који је гласио „против“, док они малобројнији, који би на референдуму заокружили „да“, припадају врху коалиционих странака на власти. Очигледно је, наиме, да се чак и већи део њиховог чланства одлучно супротставља укључивању земље у организацију која је мучки сејала смрт по Србији, опустошила градове и села и загадила тло Србије осиромашеним уранијумом. Није далеко од истине да и многи из врхова владајућих странака интимно, у себи, осуђују заговорнике приступања земље НАТО-у. Они се, међутим, због партијске дисциплине, односно страха од губитка материјалног статуса, јасно изјашњавају за политику коју, неприкривено, пропагира министар одбране Драган Шутановац. Познато је, при томе, да бројна истражвања вршена на ту тему, недвосмислено указују да се више од две трећине грађана, противи уласку Србије у НАТО алијансу.

И поред те општепознате чињенице, међутим, врх српске власти више и не крије настојања да земљу на све могуће, па и немогуће, начине угура у НАТО, не хајући за званично постојећу војну неутралност земље. То је, недвосмислио, обелоданио и Андерс Фог Расмунсен, генерални секретар НАТО, истичући да српска страна тежи прикључењу НАТО-у „приступом корак по корак“. Такав приступ, како је истакао приликом прошлогодишње посете Косову, „тражила је српска страна“. Конкретно, како наглашава генерални секретар НАТО Расмунсен, људи на челу српске власти о томе „комуницирају са Северноатлантском алијансом“, како би се изнашла решења путем којих ће се јавност у Србији oставити пред свршеним чином.

Недвосмислени глас већинске српске јавности је, међутим, практично принудио српске званичнике да се, ако ништа друго, бар вербално дистанцирају од својих, у сенци и даље постојећих, ставова о прикључењу земље НАТО-у. Суочени са натофобијом грађана Србије, људи из државног врха покушавају да се ограде од дојучерашњих неприкривених залагања за приступање земље северноатлантској војној алијанси. Приликом обележавања Дана Војске Србије 14. фебруара прошле године у Панчеву, председник Борис Тадић је, поред осталог, поручио да до краја мандата Владе Србије 2012. године неће бити мењана Декларација о војној неутралности и да неће бити покретање питања учлањења Србије у НАТО. Оценио је, с тим у вези, да су захтеви за одржавање референдума непотребни јер „нико и нигде у свету не организује референдум о томе шта се неће, већ о томе шта неко хоће“. Та изјава је, изгледа, била само за српску јавност, јер, испоставило се, да за ту изјаву пет пара не дају поједини коалициони партнери председникове странке, па чак и неки његови најближи сарадници, који отворено заговарају неопходност приступања земље НАТО пакту.

И министар одбране Драган Шутановац, суочен са (не)расположењем народа према НАТО-у, у више наврата се посипао пепелом, тврдећи како Србији не пада на памет подношење захтева за приступање у чланство те војне алијансе. Приликом посете Словенији априла 2009. године, изјавио је на конференцији за новинаре да „НАТО као тема у Србији још није на дневном реду и о томе не размишљамо. Само учлањење је на доста дугачком штапу и о томе тренутно не размишљамо“. Није, при томе, пропустио да нагласи како су стандарди НАТО најбољи војни стандарди на свету, а то је, у ствари, оно „на чему тежи и на чему ради Војска Србије“.

Извесно је да ће се Србија, судећи по двосмисленим изјавама својих званичника, остану ли и после наредних избора у власти, раније или касније сврстати у строј земаља највеће војне алијансе на свету. На то неопизиво указује и чињеница да се практично, као чланица Партнерства за мир, налази у предворју НАТО-а. У прилог томе иде и податак да је у Београду отворена канцеларија НАТО, чија се превасходна улога састоју у старању о спровођењу Споразума о транзиту снага НАТО кроз Србију. Споразум су, као што је познато, 18. јула 2005. године потписали у Београду Вук Драшковић и тадањи генерални секретар НАТО Јап де Хоп Схевер. Овим документом се прецизира да се транзит НАТО снага, под најнеповољнијим условима по Србе и Србију, односи на копнени, ваздушни и водени простор Србије.

Ступајући 14. децембра 2006. године у Партнерство за мир, односно у Политичко-војни програм НАТО, који је усмерен ка стварању поверења између ове алијансе и других земаља Европе, логично се намеће закључак да Србија безрезервно прихвата све облике сарадње дефинисане наведеним програмом. Имајући у виду обавезе земаља чланица, тешко је говорити о било каквој неутралности, посебно када се има у виду да у делу просторија, Министарству одбране, површине од преко 100 метара квадратних, живе и раде припадници НАТО. И лаику је јесно да је реч о обавештајцима којима су, нема сумње, доступни бројни подаци који се у уређеним земљама чувају као најстроже државне и војне тајне. Наведене просторије се с правом могу третирати као нека врста НАТО базе у Србији, које су им, иначе, уступљене без икакве надокнаде.

Када је реч о обавезама чланица Партнерства за мир, наведеним у политичко-војном програму НАТО, и најнеписменијим људима на овом свету је јасно да се ради о више него лицемерном тексту ове војне алијансе. У њему се, поред осталог, истиче обавеза чланица да се „уздржавају од претње силом, да поштују државне границе и решавају спорове мирним путем…“ Све то препоручује организација која деценијама на најгрубље могући начин ради супротно од оног што препоручије својим чланицама. Маска мирољубивости НАТО-а о уздржавањима, поштовању граница, одржавању мира и слично, спала је агресијама које је вршио у читавом свету. Зар и ми, у Србији, нисмо на својој кожи осетили његову бескупрулозност бомбардовањем 1999. године, одузимањем Космета и, у новије време, тоталним урушавања војне моћи земље – наредбодавним налозима у вези са реформисањем Војске Србије.

Када се, на крају, саберу акти путем којих се дефинише војна неутралност Србије, изјаве председника Тадића, његових коалиционих партнера и појединих министара о (не)приступању НАТО-у и у узме у обзир чињеница да у Министарству одбране седе војни представници алијансе, није тешко закључити да се ради о виртуелној, никако реалној, војној неутралности Србије.

Аутор: Радисав РИСТИЋ