• Share
• Tweet

• Share
• Tweet

Интервју са Бранком Радуном, познатим политичким аналитичарем:

СКК: Господине Радун, годинама сте већ активни на друштвеној сцени, пишете, објављујете, учествујете у телевизијским емисијама… Kако бисте оценили стање у српским медијима, из угла објективности, правовремености и целовитости информисања нашег аудиторијума?

БР: Наши медији су под контролом малог броја људи који су увезани политичким, интересним и идеолошким везама. То је медијска олигархија двадесетак људи који чини неколико кланова који следе мање или више исту глобалистичку парадигму. Она подразумева једнострану проевропску и промаеричку насторјеност, што подразумева активно свакодневно лобирање за ЕУ, а код неких и за НАТО. То су погони за збуњивање и обмањивање народа. Наши медији су идеолошки једнострани јер су под контролом домаћих тајкуна и под упливом страних амбасада, а тек деломично домаћих политичара – владајућих странака. У Србији имамо проамеричке и проевропске медије, имамо продемократске и протадићевске али немамо „просрпске“ да парафразирамо нашег председника.

СКК: НК Видовдан, односно, Ваш колега, Александар Павић, учествовао у прошлогодишњој акцији алтернативних медија, која је покушала да укаже на проблеме који муче оне који би у Србији желели да информишу и/или буду информисани. Какви су ефекти поменутог догађаја и шта у том смислу, можемо очекивати у блиској будућности?

БР: Тај догађај је показао да и група сајтова са једним часописом ако заједнички иступају и имају један циљ могу утицати на јавно мњење, док са друге стране појединачно не могу померити ствари са мртве тачке. Овде смо показали како група медија и организација у заједничком наступу и водећи једну мини кампању ипак делимично пробија медијску блокаду глобалистичких политички коректних медија. То показује и да значај интернета расте, јер је он значајно слободнији од званичних телевизија са националном фреквенцијом. Интернет је простор који алтернативне групе, опозиција, треба више и озбиљније да користе, јер им често само он и преостаје. Када би они који имају времена, енергије и минималне ресурсе почели да делују преко нета и да се повезују са себи сроднима у једну српску интернет мрежу, дошло би временом до преокрета. Дакле акционо повезивање у једну мрежну структуру са флексибилном координацијом, што никако није једноставно, је једини начин да се пробије медијска блокада глобалистичких медија. То је једини начин да се победи медијски матрикс који Србију одваја од живота и своје историјске мисијe.

СКК: Можете ли упоредити степен медијских слобода у Србији ’90 их с оним што имамо данас?

БР: Па у неким сегментима се чини да је сада ситуација значајно гора неко под Милошевићем. Тада сте имали опозиционе и антивладине новине а касније и локалне медије који су стварили мрежу алтернативних медија. Наравно све је то подржавао Запад да би слабио Милошевића, а после и да би га рушио са власти. Данашња патриотска опозициона сцена би требало да се присети лекција из деведесетих и да ствара своју сопствену медијску мрежу преко локалних медија и интернета, да користи ванпарламентарне методе протеста и да врши притисак на ову вероватно најгору владу у протеклих сто година.

СКК: Можда је највећи недостатак медијске понуде наше земље, упадљиво одсуство оригиналности и различитости, бар када су најутицајнији електронски медији у питању. Ипак, у српској блогосфери, присутне су значајне разлике, не само у таборима који се јасно диференцирају по свом односу према владајућој (псеудо)идеологији, већ, врло изражено у тзв. патриотском спектру, шта можете о томе да нам кажете?

БР: Много шта недостаје српским медијима. Пре свега хабрости да се пише истина која се не би свидела страним амбасадорима, тајкунима и политичарима на власти. Ми заправо ни немамо аутономно и критичко новинарство, оно је код нас само у служби ПР моћника од којих неки нису ни наши држављани, а други јесу али их то не чини много лојалнијим нашој држави. Наши медији су политички коркетни или што би се некада рекло „не таласају“, а неретко су у тој мери полтронски према западним и домаћим моћницима да је то срамота гледати или читати.

СКК: С једне стране, имамо медије и организације, које заступају интересе центара моћи, за које је очигледно, да су, најблаже речено, ненаклоњени интересима Србије, а с друге стране, тзв. патриотске алтернативне медије. Упадљива је разлика у средствима и погодностима међу овим ривалским блоковима. Како се избрити за српску страну приче, како омогућити да се она чује у ширим круговима, да продре у највеће електронске и штампане медије?

БР: Ми заправо имамо медије у рукама проевропског и пронатовксог лобија који добија све ресурсе и подршку од проевропске власти и запада. Но не треба имати илузија, ови медији нису у рукама пеовропске владе и Тадића, они знају где су прави господари и ако добију миг и њих ће напустити. Они делују као протадићевски док је Тадић миљеник запада, а када му прође „рок трајања“ ти исти дојучерашњи медијски савезници ће му забости нож у леђа. Са друге стране опозиција и патриотске организација и дијаспора и немају електронске медије. Они имају приступ тек неколицини медија другог реда (дакле мимо телевизија са националном фреквенцијом) и то не системски већ на кашичицу. Осим тога, ту је и група патриотских сајтова и часописа који имају ограничену публику и утицај. Патриотски алтернативни медији морају наћи начин да искораче из свог медијског гета са новим приступима и идејама. Уједињавање око креативно постављених акција и кампања које добијају ширу подршку јавности јер одговарају на изазове данашњег времена је једини начин да се превазиђе (само)изолација и значајније утиче на српско друштво. То значи и међусобно повезивање патриотских организација, мреже медија и утицајних појединаца кроз кампање које би требале да придобију и оне који су до сада били незиантересовани или апатични. То значи да је потребно искорачити из „патриотског круга“ људи и идеја и укључити нове идеје и младе људе који би артикулисали социјално и национално незадовољство народа.

СКК: Шта, по вашем мишљењу, може, у смислу друштвеног активизма, да, за српску ствар, учини свако од нас?

БР: Свако од нас може нешто урадити и то често много више него што верује. Може да прича својим пријатељима и да им отвори очи око популарних заблуда како је ЕУ „земља дембелија“ која само нас чека. Може и са ограниченим ресурсима да промовише те идеје, да преко мејлинг листа, фејсбука, блогова, форума прошири круг људи са којима комуницира. Неколико људи је довољно да волонтерски раде па да покрену неку организацију која би се бавила неким друштвенокорисним и националнокорисним радом или пак да направе неки локални медиј. Исто тако могу да се укључе у неке медије у којима није јака цензура и да рецимо на локалном радију или телевизији направе некекав програм или да се прикључе неком постојећем медију патриотске оријентације. Могу да организују и улична дешавања или да у свом крају организују неку трибину или нешто треће. Не треба да брину што им недостаје новца или знања о овоме, ако су упорни и ако имају мало среће све ће то превазићи. Не треба потценити ни један напор, нарочито ако има племените мотиве, ако се настоји помоћи свом народу и ширити истина и вера међу својима. Неколико пријатеља и без неког нарочитог интернет знања без неких ресурса је и створило сајт Видовдан који сада има значајну читалачку публику. Дакле човек увек нешто може учинити само ако верује и ако је упоран у ономе што чини.

Бранко Радун је главни уредник интернет магазина www.vidovdan.org