• Share
• Tweet

• Share
• Tweet

Када је председник Борис Тадић 11. децембра 2007. године потписао Указ о проглашењу Закона о Војсци Србије, који је на снагу ступио 1. јануара наредне године, корисници војних пензија су одахнули. Сматрали су да је коначно решен проблем у вези са закинутим принадлежностима од 1. августа 2004. до 30. новембра 2007. године и да је Србија коначно почела да личи на правну државу. Јер, подсетимо се, у тачки 193, став 2, наведеног закона дословно стоји: „Влада Републике Србије у року од 90 дана од дана ступања на снагу овог закона донеће акт који ће уредити начин, поступак и динамику измирења доспелих, а неизмирених обавеза према корисницима војних пензија, које су настале по прописима из пензијског и инвалидског осигурања војних осигураника до ступања на снагу овог закона“. Врло добро је познато како и на који је начин Влада Србије поступила, односно како је „намирила“ неизмирене обавезе према војним пензионерима – дакле никако. И овај као и многи случајеви пре тога, својеврсна су сведочанства о Србији као (не)правној држави.

Данас, пуних шест и по година од дана настајања дуга војним пензионерима, Влада Србије се, формирањем радне групе, поново оглашава обећањима о измирењу вишегодишњег дуга. А финале рада те групе резултирало је данајским доношењем Нацрта закона о претварању у јавни дуг обавеза према корисницима војних пензија. Слично обећањима, наиме, која проистичу из Закона о Војсци Србије, пристигоше ових дана и обећања у виду наведеног нацрта који обилује решењима која ниједан војни пензионер, макар био и мртав пијан, не би прихватио. Шта, у свари, предлаже овај документ који лажним обећањима настоји да још више разводни обавезе државе и неуставним и незаконитим предлозима још једном обмане војне пензионере.

Нацрт закона врви не само од неприхватљивих предлога решења, већ се противи свакој логици, уз очигледно непоштовање постојећих законских прописа. Чудно је, готово невероватно звучи, да чланови радне групе, који представљају ауторитетне државне институције, могу да иду тако далеко у рушењу закона и да несувислим предлозима истовремено руше ауторитет својих институција. А када је реч о институцијама чији представници чине радну групу ваља одмах истаћи да је реч о Министарству финансија, Министарству правде, Министарству одбране, Министарству рада и социјалне политике, Фонду за социјално обезбеђење војних осигураника (СОВО), Фонду ПИО и Удружењу војних пензионера Србије (УВП). Изузев чланова радне групе које је делегирало УВП, сви остали су једногласно прихватили текст нацрта, који је, нема сумње, сачињен на основу директива и инструкција водећих људи у наведеним институцијама.

Међу бројним нелогичностима које доноси нацрт, посебно је дискутабилан предлог који се залаже за прекидање започетих парница до 2014. године, које је протеклих година покренуло више хиљада војних пензионера. Морбидно звучи, али немогуће је заобићи чињеницу да ће се усвајањем овог предлога, имена многих оштећених пензионера пре наћи у читуљи, него што ће закинута примања стићи на њихове текуће рачуне. Овај несхватљив нонсенс којим се анулира законодавство и игнорише законодавна власт, могућ је, изгледа, само у земљи Србији, која се тиме корацима од седам миља удаљава од Европе. Ако се томе дода и чињеница да се тиме грубо нарушавају и људска права, немогуће је отети се утиску да се земља, захваљујући појединцима у врху власти – у овом случају неименованим представницима у радној групи, неумољиво враћа на обичајно, уместо у цивилизованим земљама одавно прихваћено законодавно право.

Предлог да се исплата дуга орочи на три године више је него нехуман, зашто не рећи и неморалан, када се има у виду да је већина војних пензионера при крају животног пута. Војнопензионерска популација је највећим делом закорачила у осму и девету деценију живота, што, објективно, наговештава да није мали број оних који неће у руке дочекати закинута примања. Незахвално је, па и немогуће, тврдити да предлагачи рачунају управо на старосни одлив корисника војних пензија, али немогуће је, такође, игнорисати мишљење бројне групе војних пензионера који на тај начин тумаче предлоге чланова радне групе.

Посебне замерке чују се на рачун представника Министарства одбране и СОВО у радној групи који би, по природи ствари, требало да се солидаришу са предлозима чланова из УВП, уместо да пензионерској организацији подмећу клипове у настојањима да се избори за неприкосновена права својих чланова. Јер, без обзира на напоре које војнопензионерска организација предузима, вероватна су очекивања да ће право грађанства добити постојећа верзија – верзија супротстављена интересима војнопензионерске популације. То, поред осталог, потврђује и чињеница да је председник Радне групе, за јавност непознато лице из Министарства финансија, одбацио примедбе и предлоге УВП, док су остали чланови, кукавички и покорно одбили да се о њима изјасне. И сада нема друге, очигледно је да ће Влади Србије бити достављен постојећи предлог, која ће га, нема сумње, у целини прихватити и проследити на усвајање републичком парламенту, који ће опет, извесно је, по хитном поступку, уз обезбеђену већину, донети коначну одлуку на штету војних пензионера.

Имајући у виду ову извесност кориснисци војних пензија с правом постављају питање: које ће потезе повући УВП уколико, тачније речено када, дође до усвајања закона у тексту наведеном у Нацрту? Да ли ће и даље настојати да вербалним апелима и позивањима на уставност и законитост умилостиви властодршце како би изишли у сусрет оправданим захтевима и правима војних пензионера? Хоће ли, можда коначно, што предлаже велики број корисника војних пензија, предузети неке радикалније акције путем којих су разне професије у овој земљи успеле да се изборе за своја неприкосновена права. Познато је, наиме, да су, када је материјални положај у питању, људи у судству, здравству, просвети, полицији, бројним приватним и државним предузећима, путем протеста и штрајкова успели да се изборе за остварење својих права. Очекује се, стога, да руководство УВП повуче неки од потеза који су у пракси дали резултате, посебно када се има у виду да је са људима који доносе одлуке, немогућа наћи заједнички језик.

Веома често се помиње и Међународни суд за људска права у Стразбуру који је већ донео више правоснажних пресуде по жалбама појединаца и институција. А те пресуде, познато је, односиле су се на предмете сличне проблематици с којом се суочавају војни пензионери Србије у чијим се редовима налазе истакнути правници, бивши судије и тужиоци, од којих се очекује да изнесу своје стручне ставове у вези са обраћањем суду у Бриселу. Од њих се, такође, очекују коментари и стручна мишљења у вези са спорошћу домаћих судова у стављању на дневни ред великог броја тужби које су протеклих година и месеци поднели војни пензионери. Јер, пракса казује да се намерно, путем притисака на судове и СОВО, неопростиво дуго развлачи са узимањем у рад поднетих тужби. Посебно је сраман случај СОВО који на сваку пресуду донесену у првостепеном суду подноси жалбу и тиме успорава доношење коначних решења у корист војних пензионера. Истиче се, исто тако, случај Вишег суда који месецима, неки тврде и више од годину дана, не доноси правоснажне пресуде. Постоје ли, у ствари, рокови до којих је Виши суд дужан да узме у процедуру и приведе крају предмете пристигле од основних (првостепених) судова? Или, како изгледа, не постоје никакви рокови и одговорности који би их обавезивали на ефикаснији рад.

Аутор: Радисав Ристић