• Share
• Tweet

• Share
• Tweet

Унервозим се сваки пут кад чујем како људи, дубоко уздахујући, говоре о дивном животу у Титовој Југославији. Побесним, слушајући хвалоспеве црвеном пасошу који нам је гарантовао поштовање и завист мање благословених по целом свету. Прокључам док ми приповедају о изградњи земље, братсву, јединству и слетовима. Док то чине, људи се озаре, смешкају се и, повремено узимајући достојанствен, озбиљан израз лица, с готово религиозним усхићењем описују живот у неком срећнијем времену, с бољим људима и поштенијим правилима игре.

Зашто ли ја имам толики проблем с добром старом СФРЈ? Једноставно је. Кривим комунисте за распарчавање Србије и убиство духа српског народа. Верујем да смо се примили на црвене, толико да смо заборавили на сопствени национални интерес, па смо, у патолошкој потреби да нас заволе бивша браћа, изгубили чак и најелементарнији осећај родољубља, који се очувао код наших праотаца, вековима, у далеко тежим околностима од оних које оптерећују нашу генерацију. Затим, ту су политички процеси, чистке, тоталитаризам, диктатура, забране итд.

Шта ли је онда то, што ове људе нагони да жале за Југославијом? Тада су били млади, а у младости, све је лепше, лакше и боље. То је неспорна чињеница, али да ли је довољна да их као хипнотисане, држи заљубљене у штафету, партију и радне акције? Мислим да није. Чак тврдим. Тачно је и да тренутне муке човеку увек изгледају најцрње, па онда тежи да прошлост идеализује. Тако је настао романтизам као правац у уметности. Аутори су утеху за тешкоће тадашњег времена тражили у прошлим епохама, које су у својим делима улепшавали, ублажавали и идеализовали. Није то увек било без основа. Још је Марко Тулије узвикнуо „О, времена, о, обичаји“ хотећи да покаже исквареност времена и људи који су га окруживали, те да нагласи како је свака генерација гора од претходне, а свако време црње од онга што је било. Општа ерозија морала и људскости, вере и вредности није ништа ново нити ендемски везано за Србију. Ипак, код нас је незадовољство својим животом, бес на сопствену државу и презир према националном идентитету, уз непреболну жалост за звездом петокраком и животом какав она симболизује, толико изражен, да заслужује да се, макар покуша, озбиљније размотрити.

Могли бисмо, изузимајући горе помињане, поделити чиниоце реченог стања српског духа у две групе. Прва би обухватала изневерена очекивања од „демократских“ промена, а друга, реалне предности комунистичког система које су још увек, у живом сећању његових савременика.

Да је народ разочаран демократским данима наших живота, није потребно доказивати. Десет година је прошло, живимо све горе, претиче нас Албанија нивоом животног стандарда, дожављавамо један за другим национални пораз, понижава нас и исмева ко стигне, богати се богате, раја сиромаши по експоненцијалном закону, а наде, сем оне садржане у режимским обећањима, нигде на хоризонту. Цене хране и одеће су као на Јелисејским пољима или у лондонском Ситију, а лични дохоци су нам као у Адис Абеби или у Најробију. Динар се срозао у односу на евро са 79 на 107 од почетка кризе, док је код земаља у окружењу ова промена далеко мања. То значи да је наша реална куповна моћ много слабија него пре само две године. Странке се отимају за власт као ономад Мрњавчевићи о Душаново царство, тајкуни жаре и пале, певаљке су са радио Шапца прешле у ударне термине телевизаја с националном покривеношћу, педери шетају улицама, пристојни људи ходницима Завода за запошљавање, а барабе и хохштаплери скупштинским кулоарима. Државом нам господаре страни амбасадори, земљу, тржиште и фабрике су покуповали Агрокори, Салфорди, Меркатори, и Идее, а Сењак, Татарско Брдо и Дедиње они с више затворског него радног стажа. Даље итерације биле би редундантне, што кажу у економској математици.

У оној другој скупини, налазе се, како смо рекли, сећања на боље услове живота које смо имали у СФРЈ. Да ли је тога заиста било? Ја који презирем АВНОЈ и бравара, јемчим да јесте.

Ако народ и не може да разуме како су негдашњи велики системи били неефикасни, непродуктивни и неекономични по КПЕР и ЕПЕР показатељима, те као такви, нису могли да одржавају систем друштвене репродукције, сигурно сваки грађанин може да разуме благотворни утицај сигурности радног места на лични живот и психофизичко здравље појединца, породице и друштва у целини. Како да нам не буде милији рад у предузећу које нам даје регрес, шаље нас на море и планину на рате и то врло јефтино, плаћа нас сваког првог у уговореном износу, и то све на рачун (sic!), које нам обезбеђује топли оброк и трошкове превоза, од рмбачења у новоприватизованој компанији где нас газда закрвављених очију гледа као робље и прети отказом ако се усудимо да одемо у тоалет више од три пута седмично? Шта нас то може привући у самовољном умањивању личних доходака, отпуштању људи пред пензијом, неплаћенoм прековременом раду, присиљавању на одрицање од викенда и годишњег одмора и другим обележјима либералног капитализма којима нас је „благословила“ демократска власт? Како да се не сећамо безбрижне сигурности ’70их и ’80их? Тачно је да су фрижидери били скупљи, али смо сви могли да их пристојно напунимо. Било је мање врста чоколаде, али смо имали одмаралишта у којима смо се осећали као људи. Кредита је било и тада, али нису пленили кола и станове, јер нико није ни губио посао и егзистенцију, као данас, док хрлимо у светлу евроатлантску будућност.

Како избити људима из сећања бесплатно школовање које је њиховој деци омогућило да чобански прутић са обронака Лисине замене диригентском палицом у филхармонијском оркестру неког великог града? На који начин им објаснити да је сјајно то што сада факултетска једногодишња школарина износи седам њихових плата, па да стога, њихове кћери и синови морају да послужују воћне купове и тирамису онима који су покуповали наше фабрике и њиве за сићу у времену демократске транзиције?

Зашто би народ веровао да је било лоше док су и седамдесетогодишње старице одлазиле на операције у Женеву о трошку Фонда, а да је сјано што данас, двадесетогодишњаци бивају осуђени на смрт уколико њихови родитељи немају 40.000 евра да плате уклањање неког малигнитета? Коме се може допасти да му лекар у дому здравља, каже да не сме да га упути на све неопходне анализе, неопходне за правилну дијагнозу, јер мора да штеди државу, те да, ако је у прилици, оде у приватну лабораторију, и наравно, плати из сопственог џепа, иако редовно издваја за здравствено осигурање? Зашто бисмо прихватали као нормално да купујемо потребне лекове и носимо у болнице завоје и шприцеве, кад је некада све то покривао део зараде који смо, силом закона, издвајали у заједнички Фонд?

У мрском самоуправном социјализму је комунистички функционер био у прилици да упише сина врлодобраша на факултет мимо ранг листе, да купи Ладу специјал преко реда или да сагради викендицу од 42 квадрата на Власини, али је да би на такав положај уопште дошао, морао бити добар студент и остваривати завидне резултате у органу или колективу у ком би удружио свој рад. Данас, пак, сваки чиновничић локалне коалиционе власти може да вози џип, а ћерку школује на Хајделбергу, може да поседује десет станова и да, кад купи дипломицу неког приватног маркетинг, менаџмент или консалтинг факултетчића, запоседне директорску фотељу у било ком јавном предузећу или установи, уз припадајуће службено возило, лап топ, мобилни телефон и атрактивну секретарицу.

Није народ рушио комунизам да би Наташа Кандић имала два сата дневно на главним електронским медијима за блаћење Срба или да би неки редитељи, мотивисани иностраним стипендијама, снимали лажи о томе како наша армија коље и силује, већ, искључиво зато, да би живео боље. Из тог разлога треба захтевати, да се врате тековине старе државе које су биле хумане и честите, попут бесплатног школства и здравства, жестоке заштите права запослених, најстроже контроле употребе буџетских средстава и изградње свести о одговорности за народ и државу. Истовремено, треба потпуно одбацити идеолошку искључивост која је карактерисала титоизам, а коју унапређује Друга Србија, по узору на политички коректни Запад. Неко ће се, од оних који су прогутали демократску причу, запитати одакле и којим средствима финансирати бесплатне факултете и болнице за све. Тај треба само да замисли колико би се средстава уштедело кад би се похлепним страначким ајлулама онемогућила злоупотреба државних средстава, од милоште звана корупција. Када не би било пројеката, грантова и сличних давања из буџета разним НВО, саветима, акционим групама и фондовима, који онда, преко руке, на црно, од 10 до 70% тако опљачканих пара враћају начелницима, руководиоцима и секретарима што су им их, на првом месту, и одобрили, ослободило би се море средстава за стипендије, школарине, антибиотике, скенере и приправнике. Ако би сви морали да плаћају порез, без обзира на то кога од главешина познају, колико би се новца слило у буџет Србије? Кад не би сваки партитократа могао да убаци брата од тетке у јавно предузеће, а свастику у надзорни одбор, много би наших пара за нас и остало. За нас и наше потребе.

Срамота је да се једна Албанија дигне на ноге, сазнавши да је неки министар проневерио државне новце, а да Срби кажу за своје битанге, „Па шта ћеш, снашао се“. Не пишем ово да бих просипао жуч и правио се паметан, већ да бих натерао своје суграђане, да траже од власти заокрет. Одбацивање суровог капитализма и усвајање неког, нама примеренијег, хуманијег и поштенијег система. Покупимо најбоље из праксе бивше државе, финансирања путем некредитног новца од Кинеза (пажњу на овај феномен ми је скренуо коментатор једног од ранијих чланака), оперзне и национално одговорне приватизације из Словеније, парадигме социјално одговорне државе благостања од Скандинаваца и уопште најквалитетнија решења, од сваке државе која се труди да свом народу живот учини лакшим и бољим. Ово зато што држава постоји због народа, а не народ због државе, нарочито не због однарођене касте која је државу инструментализовала.

Аутор: Остоја Симетић