• Share
• Tweet

• Share
• Tweet

Извештај Дика Мартија, специјалног известиоца Савета Европе, одјекнуо је као бомба широм света јер је Србе, „џелате“ – како су доживљавани диљем планете, представио и као жртве што су, уистину, и били пре, у току и после злочиначког НАТО бомбардовања. Захваљујући бројним медијима и изјавама многих интелектуалаца са Запада, слика о Србима је нагло почела да се мења. Међутим, и поред сазнања која, за разлику од претходних десетак година, пружају објективну слику о дешавањима на Космету, још увек су у западним земљама присутни снажни пропагандни садржаји који настоје да обезвреде и маргинализују наводе из извештаја Дика Мартија. Разлоге за обезвређивање података о киднаповању Срба на Космету, вађењу и продаји органа, треба тражити у чињеници што се њиховим обелодањивањем не осуђују само актери тих гнусних недела, већ и многи државници и „угледни“ представници међународне заједнице.

Мада се, судећи према наговештајима из извештаја, знају имена људи који су организовали и оних који су оперативно учествовали у вађењу и трговини органима, нигде се не помињу „велике рибе“ које су то могле да спрече, али су жмуриле током тих грозних дешавања. А када је већ реч о „великим рибама“, логика налаже да се ради о светским моћницима попут Била Клинтона, Тонија Блера, Медлим Олбрајт, Ричарда Холбрука, Веслија Кларка, Хавијера Солане, Бернара Кушнера… При томе се, наравно, никако не може искључити Тужилаштво Хашког трибунала и други службеници тог политичког суда у коме су се налазили касније уништени подаци и сведочанства о монструозним радњама на тлу Космета и Албаније. Без обзира на ту неспорну чуњеницу, међутим, извесно је да ти људи неће бити обухваћени истражним радњама, већ ће се кола сломити, ако се уопште буду сломила, на „ситне рибе“.

Подаци Дика Мартија нису изненадила никог ко је био иоле упућен у збивања која су се дешавала крајем деведесетих година. Изненађење представља чињеница да се нашао неко ко је, после вишегодишњих истраживања, смогао снагу да резултате презентира Парламентарној скупштини ЕУ, а тиме и целокупној светској јавности. Уследили су после тога бројни коментари у штампаним и електронским медијима на свим континентима. И док једни аплаудирају Дику Мартију на храбрости за обелодањивање гнусних недела, уз благослов челника међународне заједнице, дотле се други дрвљем и камењем бацају на истине путем којих се осуђују монструозни злочини. Примедбе, критике, па и претње на рачун швајцарског дипломате понајвише долазе од организатора и учесника описаних недела, али добрим делом, у нешто блажем – дипломатскијем тону, и од људи с оне стране Атлантика, као и из кругова у ЕУ, с госпођом Кетрин Ештон, високим представником за спољну политику и безбедност на челу.

Прве, а и накнадне, изјаве госпође Ештон, у целини подржане од НАТО, настојале су да минимизирају податке из извештаја, са очигледном намером да се, колико је то могуће у новонасталој ситуацији, блокира истрага о трговини органима киднапованих Срба. Све што чини уважена госпођа, у сарадњи са осталим критичарима Дика Мартија, превасходно има за циљ ненарушавње „суверенитета“ и „независности“ фантомске државе Косово. Нико, ма колико био наиван, не сумња да ставови Ештонове почивају на задацима које, преко владе своје земље, добија из Беле куће у Вашингтону.

Знатно дипломатскија, али добрим делом и двосмислена изјава, стигла је од генералног секретара УН Бан Ки Муна. Челник светске организације наводи, поред осталог, да је усвајање извештаја Дика Мартија у Парламентарној скупштини Европе изазвао талас незадовољства политичара на Косову и Албанији. Више га, изгледа, забрињава незадовољство тих политичара, него њихови нехумани поступци према заробљеним и киднапованим Србима. Ипак, не испушта да наведе и фразу о подршци евентуалној истрази која би се, како дословно рече „могла водити у будућности“, што другим речима значи да до ње, можда, уопште неће доћи. Иако неким политичарима на Западу, па и у нашој земљи, изјава Бан Ки Муна делује поштено, па и охрабрујуће у вези са „евентуалном истрагом“, никако не треба изгубити из вида да он ни у ком случају не може, и не сме, да изјављује оно што се коси са ставовима администрације САД. Поред тога, први човек УН пере руке од одговорности светске организације која је још 2003. године поседовала доказе о трговини органима. Те доказе је УНМИК, у чијем су се поседу налазили, предао Хашком трибуналу из кога су нетрагом нестали.

Мада незваничне, али у сваком случају врло вероватне и поуздане, информације указују да су, по наређењу албанског премијера Саљи Берише, уништени бројни докази које је поседовала албанска обавештајна служба о вађењу органа заробљеним и киднапованим Србима. У оквиру тих, уништених, доказа посебну пажњу заслужују они који се односе на шест локација, укључујући ту и такозвану „жуту кућу“, на којима су вршени стравични злочини над Србима. Уништење наведених доказа у Албанији и оних у Хашком трибуналу, објективно пружају додатно охрабрење свима који настоје да минимизирају, па и демантују, податке наведене у извештају Дика Мартија. Шта је био разлог да се докази униште? Једно од објашњења дао је Фредерик Свинен, саветник главног тужиоца Хашког трибунала који каже да су „материјали прикупљени током истраживања трговине органима уништени, јер је Тужилаштво оценило да не може да их користи као доказе, али да су са њима били упознати сви који су били укључени у случај“. Нажалост, не оглашава се нико од људи из Трибунала који су „били укључени у случај“.

Роберт Гелбард, бивши изасланик САД за Балкан, коментаришући извештај, посебно наглашава да је Дик Марти, који је изнео озбиљне оптужбе, „склон сензационализму“. Да би, колико-толико, оставио утисак објективног коментатора, господин Гелбард се слаже са потребом испитивања података из Мартијевог извештаја, уз тврдњу да оптужбе „нису повезане са независношћу Косова“. Одмах затим, не осврћући се више на извештај, одаје признање Тадићевој влади која посебну пажњу придаје практићним питањима „између две суседне земље“ (Србије и Косова – прим. Р.Р). А у та практична питања се ни у назнакама не помиње трговина органима, нити статусна питања Космета, већ се тежиште ставља на разрешавању питања која се односе на електричну енергију, телекоминикације, саобраћај, снабдевање водом итд. Подаци из извештаја, и то додуше рече Роберт Гелбард, не би требало да представљају препреку у решавању тих питања која су „у обостраном интересу Београда и Приштине“.

Еулекс, који би према препоруци оних којима не иде у прилог усвојени извештај, требало да преузме спровођење истраге, готово у старту негира све оно што је упорним, стрпљивим и мукотрпним радом истражио Дик Марти. Како, иначе, на други начин схваити речи Еулоксове портпаролке Ирине Гудељевић, која веома перфидно, као и многи званичници на Западу, изражава сумњу у валидност његових података. Она, поред осталог, изричито каже да Еулекс неће покренути званичну истрагу док не добије и, после тога, размотри конкретне доказе. „Еулексови тужиоци“, изричита је госпођа Гудељевић, „све истраге заснивају на снажним доказима“. Тиме унапред настоји да дезавуише текст извештаја који је, са малим изузецима, готово једногласно усвојен у Парламентарној скупштини Европе.

Бројни западни политичари, коментатори и медијски аналитичари, изражавају сумњу у валидност извештаја, са основним циљем да се обезвреде, или бар минимизирају, подаци изнети у њему. Простор, нажалост, не дозвољава шире елаборирање тих срачунато наручених писанија, због чега је довољна констатација да се такви садржаји припремају у политичким и медијским кухињама Вашингтона и Брисела. То је, мање, више, веома добро познато и светској и домаћој јавности. Остаје као непознаница, међутим, што се политичари, медији, научне и друге институције у Србији односе према Мартију као да се његов извештај односи на људе и земљу са неке друге планете. Има, што посебно треба да забрињава, и оних који се отворено, или прикривено, солидаришу са опонентима Мартијевог извештаја.

Посебну забринутост изазива чињеница да државни органи, научне и друге институције, политичке партије, медији и разна удружења и органзације у земљи Србији, не експлоатишу сазнања из Мартијевог извештаја како би се из основа изменила слика стечена у свету о „ослободилачкој борби“ косметских Албанаца и оправданости америчке агресије на Србију. Требало је да Скупштина Србије, непосредно после усвајања текста који објективно и недвосмислено указује на гнусобе скриване од јавности више од десет година, даноноћно заседа и свакодневно шаље поруке свету о српским жртвама. Људи из државног врха је, такође, требало из дана у дан да коментаришу податке из извештаја и раскринкавају појединце и медије на Западу, па и у сопственој земљи, који се са омаловажавањем односе према извештају и његовом аутору. Дан, два, после усвајања Мартијевог извештаја било је коментара и извештаја у нашим медијима, да би убрзо и међу медијима, политичарима и многим државним и другим институцијама, укључујући министарства и Српску академију наука и уметности, усахло свако интересовање.

Једина светла тачка био је патријарх Иринеј који је у Божићној посланици отворено рекао да се злочин над несталим Србима на Косову одвијао уз знање међународне заједнице. Без длака на језику, Његова светост је нагласио да је вађење органа Србима на Космету један од најтежих примера кршења права српског народа, који се одвијао „уз ледено, равнодушно и у многим случајевима саучесничко ћутање представника међународне заједнице“. Речи патријарха нико у од званичника у овој земљи није смео да понови, мада им се пружила јединствена прилика да годинама обмањиваном свету саопште неопозиву истину о дешавањим на Космету. Али, ако већ државници нису нашли за потребно да се огласе, нису били лењи представници неких странака и такозваних невладиних организација. Више њих, једва је, изгледа, чекало да се солидарише са опонентима Мартијевог извештаја и тиме се, по ко зна који пут, додворе моћницима у Вашингтону и Бриселу.

Као и обично, када треба блатити сопствену земљу, огласила се најпре Соња Бисерко, председница Хашког одбора за људска права. Она отворено каже да „Марти наступа без доказа“ и да истрага, ако већ мора да се води, буде поверене правосудним органима на Косову. Предлаже, такође, да не треба много таласати са подацима из извештаја и, посредством „Гласа Америке“, поручује: „Наводима из извештаја Дика Мартија треба да се баве правосудни органи, а не да се о томе политизује и дижу тензије“. Поред осталих, ставове госпође Бисерко у вези са избором истражних институција, подржава и председник ЛДП Чедомир Јовановић. Коментаришући извештај Дика Мартија и он се залаже да у истрази учествују одговарајући косовски органи и, уз њих, Еулекс, правосудни органи Албаније и српско Тужилаштво за ратне злочине. Врло добро је познато какви су коментари у вези са Мартијевим извештајем пристизали са Косова и из Албаније, знају се и ставови Еулекса, а када је реч о српском Тужилаштву за ратне злочине, о њему понајбоље говори чињеница о (не)сарадњи са Диком Мартијем.

Немогуће је овом приликом изоставити и наступ председника Бориса Тадића који је, дан после усвајања извештаја, говорио пред посланицима Парламентарне скупштине Савета Европе. Током излагања и одговора на питања посланика, захваљујући на усвајању извештаја, заложио се за хитну и независну истрагу о трговини органима на Косову. Са одобравањем целокупне јавности у Србији прихваћено је његово залагање да се подаци из извештаја не смеју „гурати под тепих“. Али, уместо да искористи присуство великог броја страних новинара и настави са елаборацијом Мартијевих података, он се вратио на своје омиљене теме, мада нису биле предмет извештаја, о путу Србије ка ЕУ, сарадњи са земљама у региону и сарадњи са Хашким трибуналом. С тим у вези нагласио је да Србија у вези сарадње са земљама у региону високу оцену заслужује за односе са суседном Хрватском. А за сарадњу са Хашким трибуналом наглашава да се улажу велики напори у хапшењу и изручењу хашких оптуженика Младића и Хаџића. Њихово је хапшење, како рече, „законска, морална и политичка обавеза Србије“, што би, како је закључио, допринело успостављању правног система и владавини права у Србији.

После усвајања извештаја и излагања у Парламентарној скупштини Европе, председник Тадић, премијер Цветковић и њихови најближи сарадници и коалициони партнери, потпуну заборавише на Дика Мартија и његов извештај о вађењу и трговини органима киднапованих Срба на Космету. А и нема се много времена. Неки од њих су ужурбано вршили приреме за одлазак на Молитвени доручак код Барака Обаме.

Аутор: Радисав РИСТИЋ