• Share
• Tweet

• Share
• Tweet

Некада смо имали једнопартијски систем и комунистичко једноумље. После тога наишла је ”демократија”. Добили смо вишестраначки систем и стотине и стотине политичких странака. У међувремену, поприлично смо ”напредовали” на нашем путу ”демократских и европских реформи”, тако да данас имамо вишестраначко евроатлантско једноумље, које је на путу да након следећих избора прерасте у двопартијски евроатлантизам.

Догодио се и дуго најављивани ”опозициони”, а у стварности СНС, митинг. Николић и Вучић су демонстрирали своју снагу према актуелном Тадићевом режиму и ”опасно” запретили да ће, ако избори не буду расписани за два месеца, поново доћи, а Николић је најавио да ће понети и парче стиропора на којем ће седети испред Скупштине, док се избори не распишу. Ех, када би човек могао да се сети шта све Том Николић испред те исте Скупштине на неким ранијим скуповима није обећавао. Сетимо се само митинга од пре скоро три године, када је проглашена лажна шиптарска држава на Космету. Тада је на свенародном скупу јавно изговорио да се куне пред целом земљом да се неће смирити у животу док не повратимо Косово и Метохију. Данас, из перспективе миљеника западних амбасадора и ”напредног” политикантства поручује да би најбоље било када би Србију и Косово у исто време примили у ЕУ и онда ту потражили ”правично” решење. На питање новинара када би му у Бриселу поставили услов или Косово или ЕУ, Николић је рекао да би му то било страшно и да је то исто као када би нас неко питао да ли да нам убије оца или мајку. За ”реформисаног” Тома Николића ЕУ и Космет су једнако битни, а у ствари ЕУ му је најбитнија. Захваљујући забораву, којем смо као народ, нажалост, склони, овакви ”лидери” се приказују као ”патриоте”. Једино што им добро полази за руком јесте вештина манипулације и одрађивање посла за своје западне менторе. Тако Алекс Вучић поручује да је сарадња са Хагом наша међународна обавеза, а сетимо се само Вучка из периода када је био вечити ген. секретар СРС-а и када је на згради телевизије Б 92 лепио плакате на којима је писало Булевар Ратка Младића. Данас вечито млађани Вучко подржава хапшење Младића и понавља своју излизану мантру о борби против лопова и корупције и како ће криминалци завршити у затвору, али тек када СНС дође на власт. Приликом сваког позирања за медије, Вучко истиче како се морају пронаћи убице Ранка Панића и како морају судски одговарати, а не помиње да је Панић страдао на митингу СРС-а и да је тај митинг организован као протест поводом отмице и изручења Хашком трибуналу Радована Караџића. То Вучић не каже, али му зато баратање полуистинама, измишљотинама и празним обећањима гладном, увређеном и пониженом народу не мањка. Две појаве у СНС-у са својим ”експертским” знањем заслужују посебан осврт. То су Јоргованка Табаковић, ”стручњак” за економска питања, и Зорана Михајловић – Милановић, ”стручњак” за енергетику. Јоргованка Табаковић као да је учила јавне наступе од Евите Перон. Бити саосећајан, убедљив, саопштавати што више уопштених, празних, а са друге стране јаких израза, ићи на изазивање емотивно-ирационалних реакција код гледалаца, а ништа конкретно не рећи нити дати јасне одговоре. Ово је карактеристика скоро свих ”напредњака” у јавним наступима, али Јоргованка томе додаје нарочито топлу, готово ”мајчинску” црту у својим речима према онима којима је пропагандна порука намењена. Лењин је имао обичај да каже за масе да им се да оно што желе да чују, а руководство СНС-а доследно спроводи ту замисао у својим јавним наступима. Са друге стране, Зорана Михајловић – Милановић наступа као модерна, атрактивна, фенси и еманципована жена чији је узор Кери Бредшо из ”Секса и града”. Оно што је код ње најинтересантније, то је чињеница да она у својим наступима треба да представља у СНС-у модерну, либералну, па по потреби и мало феминистичку опцију, како би из тог дела бирача узели који глас. Што се тиче њеног стручног ангажовања, занимљива је њена критика гасног споразума са Русијом, па и отворено противљење истом, аргументима Млађана Динкића и Чеде Јовановића. Нарочито је занимљив ”напредњачки” став по питању продаје ”Телекома”. Они се овој продаји противе, али не због тога што су против отуђења и распродаје ресурса од националног интереса, већ зато што је тренутна цена неповољна услед светске економске кризе. По њима, ”Телеком” треба продати када буде имао повољнију цену (читај : када СНС дође на власт).

Оно што је још ужасније од ”напредњачке” понуде, то је галерија ликова који су продефиловали на митингу у виду ”коалиционих партнера”. Поставља се питање коме уопште требају такви политички анонимуси, попут погубљеног Веље Илића, коме се као и Николићу привиђа ДСС на власти, преко јуловског ”чегеваристе и антиглобалисте” Вулина, па све до ужег дела породице Карић. Неке нарочите гласове и раст рејтинга такви ”лидери” не могу донети. Можда је и овде реч о приземној манипулацији типа да се бирачима пошаље порука како СНС није СРС и да је способна да окупља друге странке око себе и да има ”коалициони капацитет”. У тај ”капацитет” не треба сумњати, пошто је Николић већ ставио до знања да је за њега статут АП Војводине неспоран акт и да између њега и СВМ Иштвана Пастора нема препрека за политичку сарадњу. Ово треба повезати са инсистирањем ”напредњака” на промени Устава, па можемо бити сигурни да ће процес ”регионализације”, односно (кон)федерализације и распарчавања Србије добити свој пуни замах када десна евроатлантска фракција оличена у СНС-у дође на власт.

Сама реторика ”напредњака” подсећа на реторику Тадићевог ДС-а у претходној изборној кампањи. Понављају се уопштене фразе, не говори се ништа конкретно, око било ког питања од суштинског државног и националног значаја не заузима се јасан став. Дају се невероватна обећања, попут Николићеве тврдње да ћемо хранити целу Европу и да ће СНС омогућити 70 милијарди евра страних инвестиција! Да, да, добро сте прочитали, 70 милијарди евра. Када је ДОС рушио Милошевића обаћали су 6-7 милијарди долара које стоје на граници и само чекају да Милошевић падне са власти па да уђу у земљу. Шта је после било од свега тога, видели смо у протеклих десет година. У ситуацији када смо тотално разорени, економски презадужени, деиндустријализовани и девастирани, обећава нам се не 7, него 70 милијарди евра ( или долара, свеједно) страних инвестиција. Е, то је нешто, а не тамо неких 7, као да их дају из сопственог џепа! А манипулисани несрећници томе кличу. Ако су досманлије и Тадићев режим успели да оволико униште земљу за обећање од 7 милијарди, можете замислити само шта нас чека када дођу на власт они који обећавају 70 милијарди евра директних страних инвестиција.

На крају испада да СНС и ДС, иако се представљају као најљући противници на политичкој сцени, могу бити и потенцијални коалициони партнери у некој будућој влади. Исте су им стране газде, готово идентичан ”програм”, а и са ким би другим? ДСС са ”напредњацима” неће, СРС сигурно неће ни да чује за њих, а СПС-у је пријатније са жутима. Са друге стране, да би се дугорочно одржао двопартијски евроатлантизам неопходно је пре тога срушити сваку другу опцију на српској политичкој сцени, нарочито националну која није под контролом западних центара моћи (ако такве још има), а после тога евроатлантска ”левица” и ”десница” у виду ДС-а и СНС-а могу да се смењују на власти до миле воље. Биће ту места за све на ове две листе, и за ”Слобиног малог” Дачића, и за јуловца Вулина, за Карићеву зелену салату, а ни Чеда и ЛДП неће остати празних шака. Комплетан ужас.

На челу преговарачког тима Србије на предстојећим преговорима о ”техничким” питањима са ”легитимним” представницима косовских Албанаца, који су вадили органе киднапованим Србима, биће заменик министра иностраних послова Борко Стефановић. Овај бивши басиста новосадске OI Punk групе ”Генерација без будућности” направио је вртоглав политички успон, од периода ношења чизама ”мартинки”, па до посла у нашој амбасади у САД-у за време министровања Горана Свилановића, чију ”визију” о Космету данас заступа и Том Николић. Сама чињеница да се министарство иностраних послова бави питањем Космета, јасно говори да актуелни режим признаје терористичку творевину тзв. ”Републику Косова” и да са њом успоставља ”добросуседске” односе као са страном земљом, пошто ниједна држава не успоставља ”добросуседске” односе сама са собом и са делом своје државне територије. Да ли заиста има оних који мисле да такве исте преговоре и под истим или горим условима неће водити и Вучић ако би постао министар спољних послова? Николић и Вучић још морају да се доказују својим западним газдама да су направили отклон од ”мрачне прошлости”, а у том доказивању пристајаће и на гора национална понижења од актуелног Тадићевог режима како би доказали ”политичку коректност”. Мада је много вероватније да ће заједно са Борисом Т. наставити тамо где је он стао на послу уништавања Србије и Срба, под слоганом да ЕУ и домаћи политички нихилизам немају алтернативу.

Аутор: Жарко Јанковић